ZORANA MIHAJLOVIĆ-MILANOVIĆ
SRBIJI PRETI MRAK JER NE GRADI ELEKTRANE
Pravda, 19.06.2010
Energetski sektor danas zaustavlja privredni razvoj zemlje, a, pored potrošenih milijardi evra, nemamo ni jednu novu elektranu, pa građani imaju opravdan strah od restrikcija i nerealno visokih cena energenata. U energetskom sektoru država čuva monopol neefikasnih i korumpiranih preduzeća, što odbija investitore da ulažu u ovaj sektor, kaže član Predsedništva Srpske napredne stranke i predsednik Saveta za energetku, dr Zorana Mihajlović-Milanović. Ona ističe da je cilj srpskih naprednjaka da se obezbedi energetska stabilnost, kao i realne i pristupačne cene.
Ima li Srbija dovoljno struje?
– U energetski sektor su ušle milijarde evra, cena električne energije je rasla, a rezultat su gubici i nedostatak energije. A za opstanak ekonomije i razvoj, upravo je neophodna energetska bezbednost.
Da li je potrebno privatizovati EPS?
– To je državno preduzeće, koje je neefikasno i neprofitabilno. Ono unutar sebe ima i proizvodnju i distribuciju, i to je nešto sa čim država treba da se pozabavi. Ne može se samo ucenjivački govoriti o ceni električne energije, a da se paralelno ne učini sve da ovo preduzeće posluje ekonomičnije. Za sve mora da postoji plan, pa i za to šta se želi sa EPS-om. Nije prioritet da se sada EPS privatizuje, ali je uslov funkcionisanja energetike Srbije postojanje tržišta električne energije, nezavisnih proizvođača struje. EPS tada neće biti država u državi, odnosi proizvodnje i distribvucije će takođe biti rešeni.
Prema nekim podacima, gubici su veći od 20 odsto?
– Ti gubici ne nastaju samo što su brojila loša, što se potencira. Gubici su velikim delom zbog krađe, što je, na primer, EPS-u u 2009. godini odnelo 1,3 milijarde kilovat sati. Prosečno, godišnje EPS zbog toga gubi oko 100 miliona evra.
Sada se investicije uglavom troše na te gubitke?
– Investicije su neophodne. Termoelektrana-toplana Kolubara B je po svim planovima trebalo da bude na mreži 2007. godine, a danas je 2010. Ni ašov nije zaboden! Kao ni za Tesla Blok 3. Zbog toga je sasvim opravdan strah da iduće zime nećemo imati dovoljno struje. Da se sada krene sa izborom partnera, na mreži mogu biti najranije 2015/16. godine. Da li je to rezultat loših odnosa Vlade i EPS-a, ili pritisak pojedinih investitora, koji žele da rade „ispod žita“, nebitno je. Rezultat je izgubljeno vreme, i dani i zime koje dolaze bez dovoljno energije.
Zato građani plaćaju skupu struju?
– Cena električne energije koju plaćaju građani Srbije nije nimalo niska, kako se to predstavlja. Imajući u vidu novac koji je u EPS ušao od 2000. godine, očuvanje monopola EPS-a jednu deceniju, kvalitet struje, može se reći da je cena kilovat časa preplaćena. Cena ovog energenta je od 2000. porasla preko 500 odsto. Nije rešenje podizati cenu električne energije, jer smo svedoci da to nije pomoglo da se naprave novi objekti, već da nastanu novi gubici. Od ukupno proizvedene struje, skoro 60 odsto troše domaćinstva. Šta će biti kada privreda počne da izlazi iz krize, kada već danas struje nema dovoljno?
Ni benzin nije jeftin?
– Cena naftnih derivata u Srbiji je najviša u Evropi, a kvalitet najniži. To je apsurd. Građani Srbije odlaze u okolne države da bi tankovali gorivo, možda i za preprodaju. Dakle, država ponovo legalizuje crno tržište naftnih derivata. To ne može nikom da bude u interesu, jer novac odlazi u drugu zemlju, oštećen je i energetski sektor, a posebno privatni prometnici naftnim derivatima. To je još ono malo konkurencije što postoji. Privatizovana kompanija NIS je čuvana od strane države, i ima monopol. Umesto da se cene određuju, zavisno od nivoa na berzama, a ne u odnosu na cenu sirove nafte, ovde se Uredba kozmetički prepravlja. Umesto na 15, cena se menja na 30 dana, u odnosu na promene cena sirove nafte. Rezultat je isti.
I akcize na naftne derivate su velike, da li mogu da se smanje?
– Činjenica je da država još samo u ovome vidi mogućnost da napuni neefikasan budžet. Visoke akcize i neadekvatan način utvrđivanja cena derivata vraćaju se kao bumerang državi. Smanjuje se potrošnja naftnih derivata, pa samim tim i prihodi od akciza.
Da li postoji politika cena energenata?
– Najvažniji segment energetske politike jeste postojanje politike pariteta energenata, odnosa između cena energije i energenata. Upravo ovom politikom država treba da stimuliše jedne u odnosu na druge energente. Ako je prioritet strategije upotreba gasa, kao ekološkijeg i efikasnijeg energenta, njegova cena ne može da ide nebu pod oblake.
Dokle se stiglo sa izgradnjom skladišta gasa u Banatskom dvoru i da li time postižemo energetsku bezbednost?
– Svako skladište gasa daje nam mogućnost da budemo energetski bezbedniji, posebno stoga što će Srbija još najmanje 10 godina dobijati gas samo iz jednog smera. Mnogo godina, preko 20, i novca otišlo je na Banatski dvor. Iako je najavljen završetak prve faze, situacija za Srbiju nije komotna, imajući u vidu da je manjinski vlasnik ovog skladišta. To otvara mnoga pitanja, od prioriteta snabdevanja, cene iz skladišta... Sve to, na kraju, plati građanin, a ne država. Neophodna je jasna ekonomija svega toga i studija o tome da li je izgradnja nekog novog skladišta isplativ posao.
Da li „Srbijagas“ opravdano traži veće cene?
– „Srbijagas“ je nesporno monopolista, neefikasan u poslu koji je jedan od najprofitabilnijih u svetu. Nešto ne valja. Ne može biti prioritet ovog preduzeća da kupuje firme koje nemaju veze sa njegovom osnovnom delatnošću, poput „Informatike“, da osniva osiguravajuće kuće, i tako troši milione evra. Oni sada traže nove cene, da bi pokrili svoju neefikasnost i katastrofalne poslovne odluke. To je problem funkcionisanja javnih preduzeća.
Skupo i profitabilno
Postoje li u Srbiji lokacije za skladište?
– Izgradnja podzemnog skladišta gasa je najskuplja, ali i najprofitabilnija investicija u gasnoj politici. Srbija ima lokacije. Postoje i nove, oko Banatskog Dvora, zbog čega se smatra da treba da bude regionalno. Prema onome kako teče dinamika ulaganja, i ko ulaže u Dvor, nisam sigurna da se ostalo na tom putu.
