Баш лепо. Вероватно су људи од јуче престали да пију седативе и антидепресиве, лакнуло је свима кад су чули да је и председник Србије, лично Борис Тадић човек који уме да греши, и још то јавно и да призна. Само што његова грешка што није на почетку кризе рекао грађанима Србије да циљеви које је влада прокламовала нису оставариви, у пракси значи суноврат животног стандарда грађана, економски колапс, и потпуно безнађе већине људи.

Та истина коју је, ни сам не зна зашто, Тадић прећутао грађанима, у пракси такође значи да неће бити најављиваних нових 400 000 радних места, већ, се очекује, како су неки предстваници Владе већ најављивали, отпуштање још око 200 000 људи.

Ипак, у свему овом има неког унутрашњег смисла и реда. Јер, и сама Влада је недавно признала да пад БДП-а у 2009. години није био 3,1 већ  - 6,2 одсто. Ситница. Само упола већи него што је обнародовано. Дакле, систем прећуткивања и накнадног кајања и извињавања се успешно и доследно примењује.

Али, председника Демократске странке и by the way председника Србије не мучи највише то што ни сам не зна зашто је прећутао истину и обмањивао грађане. Не. Његов највећи проблем је, уствари, западање. Јер, како је сам рекао „њему је запало да међународној  заједници објасни необичне форме протеста да би сачувао кредибилитет земље“. И наравно, појаснио, да се ради о „претњама самоубиством појединих лидера опозиције“. Ето шта човеку може да се деси кад му нешто западне. Што ће рећи, кад ни крив ни дужан, човек невољно дође у ситуацију да не може да се реши нечега што га оптерећује, или чиме није најсрећнији, али не види друго решење. Или кад свесно неће да се реши нечега, па то представља као усуд коме нема лека.

Е, тако и председник Тадић мисли да је њега запало да буде председник. Али није. У политици нема западања. Тадић је постао председник на изборима где су грађани гласали. Тада су се директно он и Томислав Николић такмичили у другом кругу. И тесну победу однео је Тадић. Значи, није га запала функција председника државе да би сад могао да ламентира и вајка се. Нити он треба да објашњава мотиве Томислава Николића, нити да их правда. Николић је лидер странке коју убедљива већина грађана Србије подржава, и потпуно је легитиман и одговоран саговорник свим релевантним међународним инстанцама. А кредибилитет земље коју је Тадићев режим довео у озбиљан минус, и то по свим кључним параметрима којима се мери степен усаглашености са стандардима Европске уније на које се позива, од економских показатеља, степена корупције, независности правосуђа, транспарентности јавних набавки итд.- тешко да он може да брани.

Дакле, председнику Тадићу ништа није запало. А ни грађанима Србије, иако им овај режим стоји као кост у грлу, ништа није запало. Сами су изабрали. Само срећа да су постоје избори. Ту нема западања.

(Аутор је члан Главног одбора Српске напредне странке)