Др Јоргованка Табаковић - 02.12.2011.

ДС има проблем у својим редовима да од СНС изнуди предлог решења за Косово, тако што њени функционери на различит начин позивају нас да урадимо посао власти, да кажемо како треба да се понаша народ на Косову. Господин Ђилас каже „сви ви који сте се сакрили (и онда чујем и оно што није рекао) у мишије рупе помозите председнику да реши тај проблем“. С друге стране, шеф посланичког круга ДС каже да опозиција не разуме Устав и да га гази тиме што надлежност Владе да води унутрашњу и спољну политику урушава тиме што тражи да се укључимо као посланичке групе које учествују у парламентарном животу у решавању проблема на Косову. То су два различита предлога, позива за помоћ, а ја бих рекла апела за одржање од стране власти која су међусобом супростављена, али имају једнаки заједнички садржалац. Нити је Влада формирала преговарачки тим, нити Влада води унутрашњу и спољну политику, јер то потпуно неовлашћено ради председник Тадић. Шеф његовог преговарачког тима, Борислав Стефановић, је онај кога је министар из Владе републичке, српске Владе, кажу преселио са првог на неки високи спрат у канцеларију коју називају голубарником. Ко доноси одлуке? Зашто ја кажем да је ово власт која из демократије клизи у тиранију? Зато што се неовлашћено и унутрашњом и спољном политиком не бави Влада, не дају да се тиме бави парламент, али се зато бави председник сам.  И не истичем улогу парламента зато што сам посланик него зато што власт као и сви у животу могу да лажу и прићуткивањем по Уставу члан 123 Влада води спољну и унутрашњу политику, али ту није тачка, ту је зарез, али у оквирима који су усвојени у парламенту. Да ли парламент постоји као институција у којој се доносе одлуке или постоји само као диван, осветљен, лепо озвучен и уређен хол где се дају изјаве и где ви седма сила имате захтев од својих уредника да узмете изјаву. И важније се ствари дешавају у холу него на месту које се зове скупштинска сала где се доносе одлуке и образлажу Владини предлози. То више није ни сурогат демократије, то више није ни привид демократије. Зашто је могуће да ова чудовишта данас владају? Зато што је у народу страх да не буде и горе, а кад постоји страх и кад сте суочени са похлепом власти која све што ради ради да би сачувала сопствену позицију, а у ствари прича о општем интересу или о интересу  народа. Ја хоћу да се овај уснули разум грађана пробуди и да га питам  колико кошта одржавање нетрпељивости, страха и похлепе? Чији је промотер Влада? Кошта нас много, и у болу, самопоштовању, али и у новцу. Кошта нас поприличним финансирањем полиције, тајних служби, судница, затвора, болница, и гробаља. И ниједна реч није прејака. Хоћете доказ? Шта је приоритет за правосуђе у Србији? Да ли  друштвена штетност злочина по висини материјалне штете, по броју незапослених људи који  су отпуштени у приватизацијама, које су у највећем могућем броју тада било је 25% то сад иде и преко 30% поништене зато што је иста организација и прописивала услове и контролисала и омогућавала кршење уговора о приватизацији или је приоритет правосуђа у ствари лична политичка угроженост, о томе је јуче говорио заменик председника Александар Вучић.

Ја нешто нисам имала прилике да видим то данас у новинама, да је председник СНС добио прекршајну пријаву за плакат који није залепљен на месту где је то прописано. Брзину реакције и заказивање појављивање председника странке за непрописно залепљен плакат је приоритет ове власти. Зар није очигледно да ова власт има амбицију да остане у власти и да задржи тај статус, али не и да се бави послом којим власт мора да се бави, а то је правилним одређивањем приоритета који то јесу за грађане, а не за власт. Знате на шта ме подсећа ова  Влада? На оно објашњење нездраве амбиције. Знате, један човек каже - јах би желео да постанем писац, а други каже - ја бих желео да пишем. Између њих је велика разлика коју ислуструје ова Влада. Онај који каже „ја бих желео да постанем писац“ он би да има статус писца, да се појављује, да буде славан, да иде на пријеме, да се о њему говори, а онај који жели да пише тај жели да ради, да ствара, да је спреман на дуге ноћи бдења и креативног стварања. Да ли је ова Влада спремна на било какво креативно стварање и рад ако јој је приоритет у економској политици при крају мандата постала запосленост? Треба ли иког да подсетим колико СНС дуго о томе прича од оснивања, а они су о запослености почели да причају на крају мандата и опет само да причају онда кад су притерани уза зид скорим изборима. Прекасно, исто тако прекасно као што стижу и извињења неуспешне власти у лику и делу господина Динкића који данас признаје да је намерно правио грешке и свесно говорио неистину да се домогне статуса власти, али не и одговорности да ту власт обавља у интересу грађана. Таква нездрава амбиција нема само једног слугу  да се домогнете те амбиције. Има много слугу, све оне за које сматра да могу да помогну тој и таквој власти да остане на власти. Објашњења за то и докази су за то где се саопштавају крупне одлуке и планови за Косово, од кога се тражи подршка, где се очекује јединство и пред ким се клечи, а пред ким се налазе изговори?! Пред својим народом и грађанима као бирачким телом се налазе само изговори и извињења за неиспуњно, а другима се представљају тајни планови за решење, на пример најтежег питања Косова и Метохије, а од СНС се тражи подршка за тај тајни план што је врхунац лицемерја. Понављам, ова амбиција ове и овакве власти прождире и истину, прождире и поверење народа, а и саму ће себе наставили овако. Стварност не можете да улепшате ни маркетингом, ни да је поништите цензуром, али зато она постаје очигледна када Светска банка на јуче одржаном округлом столу у парламенту Србије позива и опозицију да разговарамо о приоритетима за будућа улагања. Замислите апсурда, чак смо и Светској банци пожељни саговорници за проверу приоритета за улагање новца, уредно и пажљиво је нудио белешке, када су му стављане примедбе, шта недостаје у приоритетима, али се зато најава ове данашње конференције, ни она од јуче СНС није нашла на угледним агенцијским сајтовима. То је доказ да ова власт нема ниједан доказ демократије, да је на сцени цензура, а из страха оних који морају да брину о својој породици и да преживе и аутоцензура и предаја пред том и таквом тиранијом са жељом да се преживи. Нажалост, под оваквим условима чак и скори избори јесу предуго време за Србију којој се сваким даном наноси све већа штета, где се не бирају средства да се остане на власти, а да се за неуспехе оптужи опозиција. Наслов изаберите сами, а ја ћу рећи - Гоја је и данас актуелан, јер уснулост разума се покушава створити код грађана без обзира на сва модерна средства комуникације од масовних медија који су и водичи и контролори зато што маркетиншки магови уместо Владе воде ову државу.
Захваљујем на пажњи, изволите ако имате неких питања!

Новинар: Занима ме како ви то класирате агенције на угледне и неугледне, јер сте рекли да се најава није могла наћи на неким угледним агенцијама?
Др Јоргованка Табаковић: На неким, значи не на свим. Овако да отворимо питање угледа. Угледне су оне нажалост које су извор за радо преузимање. Нећу да их ја квалификујем, можда је исправнија реч утицајна, јер се у овој држави као и много шта углед потпуно незаслужено стиче, а исто тако и губи. Данас је углед присуство у медијима, а ја кажем и извориште за преузимање вести оних који немају чиме да дођу или су заузети важнијим пословима, а не заслужује се квалитетним радом, не заслужује се оним што се зове креативност, преданост, марљивост и рад. Оно што је СНС написала у свом програму да ће се залагати за богаћење сопственим радом и за подстицање креативности на сваком месту јесте управо супротно овоме што се зове незаслужено стицање угледа или могућност да купите позицију тиме што ћете на разне начине стеченим новцем бити први у некој странци, у неком јавном предузећу или водити неку од „угледних“ агенција. Хвала вам за исправку.

Новинар: Пошто сте рођени и највећи део живота провели на Косову који је ваш став о барикадама?
Др Јоргованка Табаковић: Рођена, живела и још увек имам имовину. Кад кажем имам имовину мислим прво на воћњак који сам заједно са својим покојним супругом садила. Ограђен је, значи из личне перспективе човек говори најискреније, ограђен је бодљикавом жицом и плодове тог воћњака и траву испод њега коси неко други, још нису ишчупали из корена то воће, јер и то раде да затру трагове постојања оних који су некада живели ту. Ја имам срећу да је мужевљева породица, старији чланови, остала да живи у једном гету, село се зове Лебане и од Приштине је 7 километара далеко. Сви они који живе на северу, сви они који живе у енклавама на Косову јесу неко ко мора сам да донесе одлуку зато што нема одговорну власт која треба да га предводи. Ја кажем - СНС се ни на кога не угледа, ни од кога ништа не преписује, напротив преписују од нас и то половично и кажем да смо странка која треба да води и ми водимо по начинима наступања, по решењима, језику обраћања, али нисмо влст. Шта мислим о барикадама? Моју мајку су војници КФОР-а извели као последњу из Вучитрна, ја сам данас изузетно јака кад могу без суза о томе да причам. Гробље је прекопано, кажу ми они који одлазе тамо. Ја не могу да одем и ја сам зато што емоционално не могу то да поднесем, ја сам 14. јуна 1999. године донела одлуку да је моја обавеза као мајке већа од заштитника интереса државе и са својом децом сам прешла код свекра и свекрве који су живели у Новом Саду. Да ли искуства избеглица у колективном смештају јесу довољан доказ како је Србија као држава реаговала на оне који су слично одлучили? Да ли су они које називају шиптарима у неким деловима Србије довољно добро одлучили или су довољно много о томе причали својим рођацима, пријатељима који су на Косову и који неће да се упусте у авантуру да их неко назове шиптарима. Да, ево ови са Косова се лепо и међусобно друже па покушавају да воде главну реч у Србији која је Србија свих нас, јер је небо изнад ове Србије свих нас заједно, можете да разумете мој одговор. Искуства нас који смо преживели одлазак из свог завичаја, физички преживели је довољно лоше да они који су остали тамо верујем да ће искористити све начине да сачувају свој праг и своју кућу да се никада и нигде другде не буду осећали гостима у својој држави. Без обзира на то што сами раде и сами зарађују, јер ће од једног негативног примера направити да су сви на Косову продали и отишли и уновчили и дошли, као што ће од неколико корупционих примера полицајаца направити све криминализоване структуре у полицији, здравству, школству и на свим местима до цркве. То је ова уснулост разума која је успавала и довела народ до тога да смо постали неосетљиви на све несреће које се дешавају. Па се дешава да је то балвано демократија, па се понижава и постојање цркве и ауторитета људи који желе да заложе своју главу и да сачувају свој дом. Што се мене тиче свако од нас донеси сопствену одлуку као што сам и ја донела 14. јуна 1999. године. Свако од њих мора да донесе сопствену одлуку, али је њихова одлука данас изгледа једино могућа у интервалу између ова два термина о којим говорим. Много тога из оног договореног с међународном заједницом није примењено па нису чак наши војници могли да иду и да учествују у чишћењу минских поља и то је био део тадашњег споразума. Исувише често варани, исувише се у свест уреже избегличка колона, избегличка судбина да неко не би покушао да им голим телима заштити, себе своју породицу и своју будућност.
Имају моју подршку за сваку своју одлуку и не потцењујте их, као што власт потцењује грађане Србије када им пласира улепшану слику стварности. Ти људи одлично знају да размишљају својом главом, не намеће им одлуке ни СНС ни било ко други. Говоримо својим члановима, ми слушамо какве су њихове одлуке и знамо да неће учинити ништа што значи - они су почели први. Срби са Косова никада нису први подигли руку на комшију, никада нису извадили оружје први, а како зовете оне који се не бране кад их нападнете, или мислите да у Србији треба да се промовише „сачувај само своју главу, важно је да си жив“, а да ли имају људског достојанства, да ли су ти деца гладна, који језик уче, нема везе. Заиста имају пуну подршку за сваку одлуку, довољно патњи, искуства и знања имају да могу такву одлуку да донесу пошто већ немају власт која је спремна да неку одлуку донесе и да иза ње стоји и да заштити свој народ. Има ли још питања?

Новинар: Говорили сте о медијској контроли и стварању медијске  слике стварности, мене занима у вези изградње „метроа“ споразум између Француске и Србије који је потписан који између осталог обавезује било коју будућу Владу следеће три године да не може преговарати ни са ким другим.
Др Јоргованка Табаковић: Хвала вам, нешто сам припремајући се за ову конференцију хтела да конференцију назовем “На Дрини ћуприја“ или „Мост на Ади“, аналогија ће бити образложена. Само је на пример у држави Србији могуће да постане важније граматички правилан назив моста на Ади и то у години кад славимо јубилеј Андрића чији је роман“ На Дрини ћуприја“ добио награду и то није само књижевно изражавање. Значи, није спорно да ли би то био мост на Ади или, како језички стручњаци кажу, мост преко Аде. За мене је страшно да је власт спремна да отвори јавну расправу о правилном граматичком називу моста, али не и да отвори расправу од трошковима и о основама за један тужно смешан виц који се зове „мост на Ади три у једном“ - коштао као три и најскупљи мост у свету. Још драстичнији пример рачунања на страх народа који се неће ничим побунити за злоупотребу јавних средстава за кршење процедура јесте Споразум о стратешком партнерству са Француском где се прихвата партнерство у којем се договарају основи будућег финансирања пројекта за изградњу метроа. Да ли томе треба неки коментар? Ја сам на питање господина из Светске банка о приоритетима које ћемо имати на пример дала допуну да између оног што они зову контрола над буџетским приходима и њихова мобилизација рекла да недостаје кључна ствар, то је наплата тих прихода, значи пропусти Пореске управе, тако и у овој ствари говорим није проблем, наставићемо ми све обавезе као будућа власт која је ова власт законито створила преко скупштине усвајајаћи законе, али је данас у Србији доведен и сам термин поштовања закона у питање, јер се доносе закони који су неправедни и које 126 руку може да уобличи како год хоћете. Да, јесмо потписали Споразум о стратешком партнерству, а да ли у њему има нека зачкољица која ће сутра квалификовати Французе да граде тај метро без обзира на цену, услове, квалитет итд или ће Србија плаћати одштету за Сателит. У овом и оваквом буџету у коме немате пара да финансирате елементарне државне обавезе, то је питање. Ова власт је постигла креативност невиђену у томе да себи обезбеди позицију и кад оде са власти, а то је да буду они који су уговорили тај посао и вероватно да то неко уме да цени, да им се захвали, а што кажу Феничани - откако је измишљен новац немојте да размишљате шта ћете ми донети на поклон, тако кажу, новац. Зато се данас у многим областима примају људи пољопривредне ветеринарске струке који уче сељаке по Војводини како се сеје, зато се у многим предузећима финансира добровољни одлазак оних који знају и умеју да се приме нови пре избора рачунајаћи да је то њихова гласачка машина. Зато се људи од 50 година у пуној снази из полиције квалификују за пензију и са том малом пензиојом ће отићи сутра да буду нечија приватна војска и обезбеђење. Све у сврху опстанка или обезбеђивања позиције кад сутра оду са власти да још притиче однекуд из неког незаконитог канала помало пара. Ако у том стратешком партнерству стоји нешто, а ђаво се крије у малимм детаљима због чега ће Француска морати да добије обештећење ако јој не дамо посао. Биће то још једна нова афера и проблем, мислим да ће озбиљни људи који буду преузели власт наћи начин за ово што је промовисано у Србији као медијаторство и решавање спорова ван судова. Знате,  оно договарање, преговарање о радним споровима и тако то да не оптерећујемо судове и седма сила јесте објавили да је Срђан Поповић номинован за награду међу нобеловцима за оно што се зове креација Отпора. Многи јесу, али готово нигде није објављена вест да је госпођа Бољевић која је критиковала реформу судства постала члан једне угледне међународне организације која се бави реформом правосуђа. Много аргумената имам за то што кажем да у ово време Србија лагано клизи у тиранију. А у тиранији знате ко има користи - сам тиранин и његови крвници. То се одржава док постоји тајна служба  и оружје, а кад тога нема - играчка од картона. Ја се надам да ће избори бити тај догађај који ће све те играчке од картона разголитити у својој моћи, креативности и снази.
Ако нема више питања, што се мене тиче ја сам расположена, али онда вам се свима захваљујем на пажњи, и желим вам успешан рад, да изнад вас буду уредници који знају више од вас, који имају чиме да вас науче, а не главни уредници који су умели да се домогну места главног уредника.