Вучић: Они са визијом нека иду код доктора, ја имам циљ и план

Добра ствар се дешава пред Нову Годину. Људи се представљају И саопштавају своје циљеве. Лично, мислим да је то требало да ураде још раније – Ниче је о томе причао: када ти недостаје циљ, недостајеш сам себи - али ни овако није лоше.

Сви знамо ко шта хоће, и нема више скривања иза високопарних и вишезначних титула, које од некога чине замишљени идеал, замишљен у тренутку када ти понестану решења, за самог себе. Онда, увек, помислиш да си неко и нешто, на неком сасвим новом нивоу. Далеко од твог, земаљског.

Политика је, знам из личног искуства, добар лек за ту врсту маштања, у случају да на време признаш да се њоме бавиш. Зато што она поставља јасна правила игре. Изађеш на сцену, саопштиш ко си и отворено кажеш шта су ти циљеви. Затражиш, да би их остварио, да ти делегирају моћ (а моћ је, по Веберу, основна одлика политике), како би она постала средство преко којег покушаваш да унапред саопштене циљеве оствариш.

Та врста представљања подразумева да ће те многи оспоравати, мрзети, да ће те нападати, измишљати свашта о теби, вребати сваку твоју грешку, али, истовремено, бољи начин да провериш и себе и оно за шта се залажеш, не постоји.

Никаква врста пренемагања, самосажаљења, код отвореног бављења политиком, не пролази. И то јесте добро, пошто они који моћ делегирају, увек пазе на твоје циљеве и терају те да они буду идеални, да њима доносе неку корист. Терају те, другим речима, да их промениш, уколико видиш да не пролазе. Терају те, у крајњој линији, да постанеш бољи, политичар. И никакву превару не трпе, а најмање ону коју покушаваш да им подвалиш на самом почетку, тврдећи да ниси политичар и да од њих не тражиш да ти делегирају моћ. Ништа од тога. Лаж увек има личне циљеве, а таквима се моћ не даје. С те стране, када погледам уназад, могу да будем сасвим задовољан.

На политичкој сцени сам четврт века, као отворени политичар, са јасно прокламованим циљевима. Борио сам се за њих, трпео ударце, сам ударао, мењао их, побољшавао, и на крају доживео да ми, управо због тога што сам радио, и због плана за који сам се залагао, људи повере највећу одговорност, и то не да бих им причао бајке, него да с њом заиста нешто урадим.

При том, нисам се, за све то време, променио само ја. Променила се Србија, пре свега. Променили су се и њени страхови, и њена нада. Парадигма, политичка, се променила, што многи нису приметили, и још не примећују, и престало је да важи оно што лепо кажеш, или лепо замислиш.

Данас, Србија тражи да нешто и урадиш. И не би мени помогла сва бесконачна и бескрајна моћ коју ми разни приписују, да, све време, нисам радио, и да нисам и урадио.

Лако је рећи “Европа у Србији” и на тај начин преписати оно о чему говорим, и што је јасно видљив и отворено саопштен део моје политичке агенде већ годинама, али, просто, није довољно. Мораш да изградиш путеве да би имао Европу у Србији. И да доведеш инвеститоре. Да омогућиш нове послове. Помогнеш предузетницима. Реновираш школе и болнице. Подигнеш БДП. Средиш јавне финансије. Омогућиш, једном речју, ту Европу у Србији. Мораш, што би рекао мој драги пријатељ Герхард Шредер, “да радиш оно што они говоре”. Зато што је то та нова политичка законитост, нови стандард у Србији. Не шта си рекао, него шта си урадио.

На прво, причу, можеш да добијеш апеле и подршку на Твитеру, и то оних који на мрежама траже тај замишљени идеал, постајући и сами виртуелни ништа мање од самих мрежа, а на друго, на рад, добијеш гласове на изборима. И то у јасној пропорцији. Тачно онолико колико си радио. И то је, такође, добро. Смешта аматеризам тамо где му је место, међу аматере, и од политике прави озбиљну професију, која захтева добро обучене, вредне и посвећене професионалце. Оне који прихватају нове законитости и зато на својим циљевима озбиљно раде, не тражећи, никада, грешке у другима, него само у себи.

То, опет, поставља нове стандарде, читавој земљи, доноси сасвим другчији поглед и на историју и на данашњицу, са новим захтевима пред сваког појединца, и, можда и најважније, гура нас, све заједно, да више радимо на себи, да се мењамо и постајемо бољи, радници.

Тера нас да учимо, и то можда и најзначајнију лекцију коју смо, у недостатку историје, пропустили. Ону коју је, још у петнаестом веку, срочио Ђовани Пико дела Мирандола, у свом спису “О достојанству човека”, који, с правом, сматрају манифестом хуманизма и ренесансе. Да нисмо на овом свету ни са каквим посебним задатком, или божјим циљем, већ да смо просто ту, и да од свакога од нас зависи шта ће да уради, или неће да уради. А да можемо све, у зависности од тога колико се потрудимо.

Када човек то прихвати, престане да губи време у непотребном маштању, подједнако о некој небеској Србији, колико и о некој идеалној заједници, без политичара, странака, само са разноразним заштитницима, и почне да се бави оним чиме и треба да се бави. Србијом, земаљском, и сваким њеним недостатком. Исправља их, зато што му ништа друго не преостаје. И у том исправљању, поново, уводи нове законитости, и мења и себе и њу. Ко то озбиљно ради, постане и професионалац, у свом послу. Веће користи за једну земљу нема. Зато је својевремно Хелмут Шмит, чувени немачки канцелар, рекао да, ако тврди да има визију, политичар треба да оде код доктора. Правом политичару, рекао је Шмит, треба циљ и план како да тај циљ оствари. Треба да ради, а не да машта.

И ако причамо о предстојећој години, то је и све чиме намеравам да се бавим. Радићу. И пробаћу да радим још више него што сам радио до сада. Сасвим сам свестан свих задатак који су пред нама. И свестан сам да ће година, у целом свету бити турбулентна, и да ће сваки нови дан бити и нови изазов. А највише сам свестан да ти изазови, њихово решавање, захтевају хладну главу, широко отворене очи и вредне руке.

Ништа, данас, не пада са неба. Стабилност није парола, то је свакодневни рад на њој. Економски раст није нешто што успева на билбордима и у прогласима. То је озбиљна, посвећена борба са сивом економијом, предузећима у реструктуирању, јавним дугом... То је дневна битка за нове инвестиције, нове фабрике и нова радна места.

Србија, поједностављено, није споменар у који ће свако од нас да упише своју жељу, и своју неостварену, а прижељкивану љубав. Србија је фабрика, рудник, у којем, да би било боље, свакога дана имаш да пребациш норму. А уз то, имаш и да се, такође дневно, бориш да радиш у миру, и да стабилност, читаве те огромне фабрике, никада не буде угрожена.

Другим речима, задаци су пред нама, а не жеље. Жуљеви, а не постови на твитеру.

Зној, онај који облије доброг радника, а не онај који мучи несрећника који је негде кренуо, па се одмах и изгубио, или онај који прекрије лошег студента, код првог питања на које нема никакав одговор.

И њима, тим који су залутали, или потрчали да полажу испите без учења, следећа година ни најмање неће бити лака. Знојиће се од незнања, и знојиће се од муке. И биће суочени са свом узалудношћу свог виртуалног труда. Неће, једноставно, имати решење.

За разлику од њих, Србија која ради, која се бави собом, која напредује и мења се, нема тај проблем. Она је решење, сама по себи. И сваки дан проналазиће још једно, ново решење. Тај процес више не може да се заустави. Он је непрекидан, и изнова генерише сам себе, новим и новим решењима. И једино је важно – не престајати са радом.

Он је постао та нова српска парадигма. Он је заменио ратничке снове, небеска краљевства, и бесмислене игрице, типа “Створите идеалну недржаву”, на интернету.

Он је то решење које смо толико дуго тражили. И открили смо да тек када пробаш сам, видиш, уствари, колико можеш да урадиш. И да, када озбиљно радиш, постоје они који то и примете и цене. Имаш, одједном, пријатеље, а не фоловере.

А постоји огромна разлика између њих. Пријатељи ти, попут Шредера, помогну да пронађеш нова решења. Фоловери те, пратећи своје недосањане снове, гурну у нешто чему ниси дорастао. И када се то покаже, оду да фоловују неког другог. Пријатељи, пак, остају с тобом, и када је тешко.

А Србија, данас, поново има пријатеље, и на истоку и на западу. Зато што ради, држи своју реч, не лаже, и не тргује ни сопственим ни туђим интересима. Озбиљна је земља, без икаквих лоши намера, вољна једино да постане још боља, још економски снажнија, и још поштованија. И не тражи ништа, осим могућности да сама даље ради на себи, и да се развија. Отворена је, за све, никога не угрожава и своју величину тражи у себи, а не у проширењу граница.

И, најважније, хоће да верује искључиво у себе, и да ради више и боље од других.

Када погледате, није то мало, али само ако се искључи свако самозадовољство због тог “не малог”. Зато што морамо да тежимо, увек, да урадимо још више. И зато што је огроман посао пред нама.

Километри путева, десетине и десетине фабрика, стотине градилишта, сати и сати учења.

То је Нова Година за нас. Без обзира на изборе који нас, свакако, чекају, а можда и управо баш због тих избора. То, ни у ком случају, и ни у ком облику, неће бити избори само између различитих политика, идеологија и пустих снова. Не. То ће бити избори између приоритета и избори приоритета. И на једној страни ће бити рад, стабилност, путеви, фабрике, школе... А на другој ће бити пароле.

Опет, знам и лично колика је моћ парола, и колико је то озбиљан противник. Али, немам намеру да пред њима устукнем. Зато што се, када их видим, како гласно насрћу, увек сетим Џона Ле Кареа и његове приче о Ингушима, поносном народу са Кавказа.

Они би, по тој причи, када се сретну са надмоћним непријатељем, скинули са леђа своју бурку (огртач, доламу), положили је на земљу, и стали на њу. То је значило – ја одавде не мрдам.

Према томе, јасно је шта ћу радити у 2017. години. Стајаћу на својој долами, и мирно ћу сачекати свакога од силних противника. Зато што знам од којих вредности је та долама направљена. И немам намеру да од њих одступим. Нити да престанем да радим. И исто то желим и вама и целој Србији. Да радите и да не одступате.

Срећна Нова Година и Божић

извор: Експрес