Зорана Милановић - 03.08.2010.

Друга тема коју ћемо, такође, отворити јесте свакако стратешко окретање српског енергетског сектора, под вођством министра Шкундрића ка увозу енергије. Да подсетимо да је данас већ енергетска увозна зависност Србије преко 40 процената. То ниједном стратегијом није предвиђено, планирано је да буде 35. Са пословима који се сада закључују, о којима се говори, разним протоколима, споразумима, уговорима који се закључују, Србија ће бити за седам до десет година увозно зависна преко 52 процента. Дакле, да ли српски енергетски сектор треба да буде увозно завистан? Српска напредна странка каже – не, има довољно енергетских потенцијала да не будемо енергетски зависни и да смањимо енергетску зависност. Због чега се склапају уговори и због чега се праве послови практично трговачком лобију, а због чега се не гради унутар Србије и због чега грађани Србије имају високе цене енергената, високе цене електричне енергије, високе цене гаса, превисоке цене деривата, неквалитетних деривата. Дакле, шта је стратегија? Министар нема стратегију, под један. Под два, очито је да не зна шта ја потребно српском енергетском сектору, а њему је потребна енергија и то по реалним одрживим ценама, а не по ценама које ми имамо. Дакле, довољан је податак да 50 процената српског кућног буџета одлази да би се задовољиле потребе, односно трошкови енергије. Само да вам кажем, тога нема нигде у свету. Велика Британија трошак кућног буџета је 25 посто, у Шпанији је 18, у Америци је између 18 и 20... Дакле, нема земље у којој грађани Србије 50 процената свог буџета дају за трошкове енергената. Замислите колике су плате тамо, а колике овде, поред тога што су цене енергената превисоке. Та прича да је цена електричне енергије ниска, да је то најнижа цена у региону, можемо да се сложимо под условом да је Електропривреда Србије профитабилна, ефикасна, да у Електропривреди Србије губитак не чини 40 процената њеног капитала, да се не запошљавају људи на начин на који се запошљавају у Електропривреди Србије. Тако се некада запошљавало до 2000. године, тако су вођени послови, значи од стране Социјалистичке партије Србије до 2000. године. Данас имамо исту ситуацију. Припајају се у Србијагасу предузећа која немају никакве везе са том делатношћу, долазе нови људи у Србијагас, троше се милиони евра да би се та неефикасна, потпуно уништена предузећа поново подигла, а неће се подићи. То неко плаћа. Дакле, то оптерећује метар кубни гаса. Оно што се дешава у ЕПС-у оптерећује киловат час енергије. Оно што се дешава у Рафинерији Панчево, због тога што модернизација не иде по плану оптерећује цену деривата. Зашто би Србија и зашто би грађани Србије плаћали из свог џепа модернизацију Рафинерије Панчево? А они то раде, кроз високу цену рафинеријске прераде која је дозвољена стратешком партнеру додатно. Дакле кроз високе цене деривата, грађани Србије плаћају модернизацију панчевачке рафинерије. И то је страшно, јер осам година су прво плаћали системску корупцију Нафтне индустрије Србије и потрошене су милијарде евра, а последње две године 15 пута је промењена цена нафтних деривата. Цене деривата су највише у региону и међу највишим у региону, а то плаћамо сви ми од плата које су изузетно ниске.

Јавна предузећа која су под патронатом Министарства енергетике, односно министра енергетике, су у озбиљном проблему. „Србијагас“ је у губицима, прошлу годину завршио са 110 милиона евра губитака, данас покушава да улаже милионе евра у неефикасна предузећа која немају везе са гасом, као што сам рекла. И због тога ћемо ми имати следеће године Јавно предузеће „Србијагас“ пред банкротом. Упоредо, министар енергетике помаже, разним законима, да друго предузеће, које је директан конкурент јавном, државном предузећу, дакле, да друго предузеће „Југорусгас“ практично преузима све оне послове које треба да ради државно предузеће. Дакле, то нема ни у једној држави, то има само код нас. Због свега тога, због проблема, дакле, у нафтном сектору, у гасном сектору, губитака, који постоје и у једном и у другом, необичних пословних аранжмана, попут енергетског споразума са Италијом, где је министар потписао споразум којим Србија нема енергију, даје потенцијале, а поред потенцијала даје и будућу произведену електричну енергију и омогућава малим фирмама и енергетско-тајкунским фирмама из Србије да зарађују најмање 500 милиона евра годишње. Па затим аранжмани са Кином, где нас уверавају да су у питању аранжмани у којима ће кредит бити дат под повољнијим условима. Нема љубави, треба да заборавимо ту причу. Дакле, тако се заиста пословало до 2000. године. У енергетском сектору нема љубави, постоје само интереси. Дакле, кинески партнер је увек добродошао и сви они који желе да улажу у енергетски сектор, Српска напредна странка сматра да су врло добродошли, али постоје правила и постоје критеријуми. Кредит који ће се евентуално добити од кинеског партнера биће по комерцијалним условима. И све оно, на крају крајева, што се дешавало и са руским партнерима је по комерцијалним условима. Нико нама не чини услугу, него ми треба да знамо какав је наш план и програм, какви су нам критеријуми. Министар енергетике је показао да тога нема.
Оно чиме бисмо закључили све ово јесте трећи проблем који ми издвајамо, а то је ширење бирократије и администрације министарства и свега онога што министарство планира. Дакле, они су дали предлог за оснивање Агенције за рударство, потом Фонда за рударство, па потом Агенције за биомасу, дакле, не агенције за обновљиви извор енергије, што би можда могли да разумемо, него Агенције за биомасу. Зашто унутар тога не постоји и део који ће се бавити рецимо локацијама за мале хидроелектране? Одговор је врло јасан. Договори које води министар енергетике воде се у четири ока. Дакле, локације за мале хидроелектране или за ретар дају се директним путем, зато их и нема у некој будућој Агенцији за биомасу. Па затим, Фонд енергетске ефикасности и на крају, Енергетски институт за стратешка планирања. Ако је то тако и ако то све треба да се формира, да се запосле неки нови људи, да се узме посао од министарства, онда хајде да укинемо министарство. Дакле, много се новца потрошило, много се новца троши, по садашњем буџету око две и по милијарде ће добити Министарство енергетике, много се путовало, Куба, Бразил, Египат, Конго, Шпанија, Русија и тако даље. Шта је резултат? На основу којих планова и на основу којих критеријума и шта смо ми као држава Србија добили од тога? Добили смо највише цене. Добили смо ниједан изграђени објекат. Добили смо озбиљне проблеме у енергетском сектору Србије.
Ово мало скраћујем, а сада сам ту да одговорим на свако питање везано за ово о чему смо данас говорили.

Новинар: Ја имам једно питање, мислим није у вези са овим што сте причали, али је везано за тему. Какве су по вашем мишљењу шансе да Србија не изгуби спор који против ње води хрватска „Ина“?
Зорана Михајловић Милановић: Прича између „Беопетрола“ и „Ине“ је мало дужа прича. Подсетићу вас да је 2001. године почела уопште приватизација „Беопетрола“ иако нису били решени односи између Србије и Хрватске у том смислу. Чак се седам нафтних компанија јавило тада да учествује у тој приватизацији, па је та приватизација била стопирана тада. Године 2002. су се на највишем нивоу, дакле Србије и Хрватске, договориле две државе да направе билатерални споразум и тако је требало да буде, стало се са захтевима „Ине“ везано за власничку структуру и тако даље и договор је био да се направи билатерални споразум. До дана данашњег, ради се о 2010. години, тог билатералног споразума нема и логичан би било след да ће „Ина“ да затражи оно што она сматра да је њено. То нису само пумпе, наравно, она тражи одређену одштету, али начин да се то реши јесте разговор. Такве се ствари не решавају судским споровима, ту пре свега, треба да следи разговор између две државе зато што постоји одређени удео НИС-а у Јанафу, количина нафте коришћена 1991. године у Јанафу, постоје и односи везани за електроенергетски сектор и тако даље. Уколико до тога не дође, дакле, уколико ипак највише тело у овој држави заједно са Хрватима не седне за заједнички сто ми имамо озбиљан проблем да тај спор изгубимо.
Изволите.

Новинар: Колико је реалан тај захтев за одштету?
Зорана Михајловић Милановић: Мислим, ми смо већ две године заиста упозоравали, пре свега, Владу Србије на проблеме који нас чекају. Енергетски сектор је једини сектор који може да покрене државу. Ми више ништа друго немамо. Отприлике, све је продато и доста руинирано. Једино што може да покрене привреду, значи да покрене грађевинску оперативу, да почну људи да се запошљавају, јесте енергетски сектор Србије. Уколико се овако бахато понашамо према њему нећемо имати ни то. Дакле, пример са Словачком, да се са Словацима прави договор око изградње подземног складишта гаса, новог подземног складишта гаса, иначе нове инвестиције за коју је потребно највише времена да се исплати, по систему – кључ у руке, је највећа штета коју неко може да нанесе сопственој држави. То значи, неће се ангажовати наша домаћа оператива, неће наши грађевинарци и тако даље.
Дакле, наше је да јавност упозоримо. Наше је да кажемо да Српска напредна странка има свој план и програм и да следећу грејну сезону нећемо дочекати са оваквим проблемима. Ја вам кажем да за месец дана не може ништа да се реши и да ћемо ми у октобру имати проблем и на нама је да затражимо од Владе да размисли о пословним потезима које министар Шкундрић данас чини. А енергетски споразум са Италијом, са Словацима, договори који се раде, посебно што се ради све без критеријума и без плана, то јесте проблем. Да ви имате стратегију енергетике у којој постоје неких пет правила, односно пет приоритета, ни за један се не може рећи да је до 20 посто остварен, а камоли више.
Ако нема више питања, хвала вам лепо. Хвала што сте дошли. Довиђења.