На челу Владе Србије је шест и по година. Тешких, турбулентних, изазовних, али и успешних. У новогодишњем интервјуу председница Владе Републике Србије Ана Брнабић говори о своја три мандата и открива неке ствари које још није јавно износила.

* Од тренутка када сте 29. јуна 2017. положили заклетву у свом првом премијерском мандату прошло је више од 2.000 дана. Који вам је био најтежи, ако ставимо по страни 3. и 4. мај ове године, јер се моје следеће питање односи на то­?

- Мислим да су трагедије 3. и 4. маја ове године све промениле и да је тешко када се пореди са таквим трагедијама и тако монструозним злочинима да кажете уопште да је нешто друго било тешко, јер је све остало, колико год било тешко, у ствари решиво. А ово некако смо сви осетили људску немоћ. Чини ми се да ће то оставити ожиљак нашој земљи и нашем друштву који никада у потпуности неће зарасти, увек ће остати нешто што ће нас болети и, бар ја тако осећам дубоко никада нећемо моћи да разумемо. Све остало, такав је посао. Било је много тешких дана, тренутака, али све иде у рок службе, то су опет проблеми који су решиви на један или други начин и настави се даље. Ово је једини који је мене у потпуности променио и никад нећу моћи у потпуности да схватим шта се десило, како, зашто, да ли смо могли да учинимо нешто да смо могли то да превенирамо... Буквално сви у овој згради Владе Републике Србије су тог дана плакали, били неутешни, као и сви остали грађани Србије.

* Као што рекох, сви памтимо 3. и 4. мај, "Рибникар" и Дубону. Где сте били када сте чули ста се догодило, ко вам је саопштио црне вести, шта вам је прво прошло кроз главу?

- Била сам на свом радном месту, у кабинету, позвали су ме припадници Министарства унутрашњих послова и председник Вучић и, када су ми саопштили, то је једноставно нешто што мозак не може да прихвати. Тешко ми је и да причам о томе јер никакав бол не може да се пореди са болом тих родитеља и породица, тако да мислим да је потпуно небитно како смо се ми остали осећали. Сада када погледате уназад на 2023. годину, било је и раније тешких година, пандемија коронавируса, али само један од тих дана или један од тих монструозних догађаја да се десио, а не оба, па би било превише за једно друштво, за једну земљу. Мислим да ће проћи доста времена док заиста не будемо способни да се осврнемо на то и да разумемо шта се десило.

* Прва сте особа хомосексуалне оријентације на челу Владе Србије. Када сте прихватили понуду за премијерско место, јесте ли се због тога двоумили? Шта сте очекивали, а шта доживели? Јесте ли некад помислили: А шта ће мени ово?

- Та тема је била отворена у јавности када ме је тада мандатар за ту владу 2016. године Владе Александар Вучић предложио да будем министар за државну управу и локалну самоуправу и када је он мене питао да ли бих се прихватила тог посла, једна од првих ствари које сам му рекла је управо та, да ја никада нисам крила ко сам, увек сам живела у том смислу слободно и у складу са собом и да је то ипак у Србији и даље негде табу и да не верујем да ће то њему, као председнику Владе, олакшати посао. Он је рекао да њему то ни најмање не смета, да то није нешто што је важно, већ да је важно шта могу да урадим за Србију, за наш народ, за све наше грађане и да ћемо изгурати то, тако да до 2017. то више није била, или се макар мени тако чини, тема од приоритетног значаја, али се захваљујем још једном и Александру Вучићу и Српској напредној странци што су ми пружили огромну подршку у свему томе, и мени и мојој породици. Разумем критике да нисам можда довољно урадила за ту заједницу, али ми се чини ипак да смо много тога померили самим прихватањем да је то нормално и да је неко на првом месту човек, професионалац или како год, личност сама за себе, а тек на неком месту је кога воли и с ким живи.

* Да ли су и премијерске сузе океј? Сигурно сте некад заплакали, када, зашто, да ли су те сузе биле лековите?

- Мислим да су све сузе ок. Ок је показати своје емоције и од оних сам политичара који не мисле да стално треба да се држимо тих неких форми где сте политички коректни, да не показујете своја осећања, да нико не сме да види да сте превише срећни, ни да сте узбуђени, ни да сте изнервирани, ни да сте тужни... На крају крајева, ви сте човек као било који други човек са свим вашим емоцијама и мислим да је океј да покажете све те емоције зато што онда и људи виде да вам је стало. Важно је да људи виде да вам је стало да то што радите радите људски зато што волите ову земљу, верујете у њу, верујете у људе... Често сам показивала емоције, сећам се да ми је један од тежих дана, сад бих можда рекла да је то био данак неискуству, када сам први пут као председник Владе примила годишњи извештај о напретку који је дала Европска комисија за Србију и мислила сам да је дубоко нефер и то сам и показала, мислим да је тада амбасадор ЕУ у Србији био или шеф делегације Сем Фабрици и на прес конферецији сам показала осећања. После је председник Вучић рекао жао ми је било, знам колико се нервирала, ја сам то, рецимо, показао када су биле поплаве 2014. године, када је БИРН дао онај извештај, писали су како су покрали паре на исушивању Колубаре, тад је председник рекао Знам да нисмо и знам колико смо то добро урадили. А онда су управо за тај извештај добили награду и онда сам схватио колико ствари нису фер. С временом научите да нико не мора да буде фер и, на крају крајева, нико неће бити фер према вама, вашој земљи, вашим успесима или неуспесима, једноставно, то је политика и ти људи ће бранити своје интересе, да ви морате да браните своје и да је то игра коју морате да играте са много живаца, много тактике. Заплакала сам и на јавним догађајима, можда се то није видело, али на обележавању годишњице НАТО агресије, када чујете људске приче, људи који су изгубили неког, који су остали инвалиди само зато што су чистили бомбе, то су ужасне ствари. Такође, на обележавању годишњице Олује, као највећег етничког чишћења од Другог светског рата на тлу Европе, кад чујете приче тих људи, тада сам заплакала. Људске приче ме изузетно погоде и није лако. Али опет, бити премијер је бити људско биће.

* Како је изгледао ваш први сусрет са председником Вучићем?

- Ми смо се срели пре него што ми је понудио да будем министар у његовој влади, то је било на неким конференцијама које је организовала Национална алијанса за локални економски развој НАЛЕД, где сам ја била председник Управног одбора, тада сам радила за Континентал винд. Тада сам била у прилици да га упознам и морам да кажем да је оставио изузетан дојам, утисак зато што је буквално све што је договорено, све о чему смо разговарали, урађено у року од пет до седам дана. То је мени било откровење за политичара у Србији, а политичари су до тада, до 2013. године, нажалост, заиста били, ево потпуно отворено, бла бла политичари. Дођете, видите, причате и никад се ништа не деси. Он је увео потпуно другачије стандарде у политику. Доста сам тада радила са Владом Републике Србије као неко ко је водио Континентал винд. И да вам кажем, ја то најбоље знам, данас сви ови који су квазизелени, који причају о заштити животне средине, о томе како нам је ваздух загађен, били су 10, 12 година на власти и апсолутно ништа нису урадили нити их је икад занимало да ураде нешто за заштиту животне средине или за квалитет ваздуха. Јер ми када смо хтели да правимо прва постројења која производе зелену енергију, они су рекли, ма ајде, то је сувише скупо. И тек је 2014. донет закон о енергетици, који је третирао обновљиве изворе енергије. У тим нимало лаким расправама, у којима сам учествовала тада из приватног сектора, видела сам да је то једна влада која чува интересе државе и грађана, они су тада и смањили цене за обновљиве изворе енергије, али су и разумели да нам то треба и да је то веома важно за будућност Србије. И када ме 2016. позвао да уђем у његов тим, у његову владу, била ми је огромна част и због тога сам и прихватила. Напустила сам одличан посао, супер плаћен, посао који ми је пружао лагодан живот у сваком смислу зарад тога да станем на црту, и отворено да кажем да сам геј и да томе изложим читаву моју породицу, и Милицу и све и, и да се упустим у неку борбу у којој, нажалост, никако не можете да изађете као победник, али живите од тога да сте урадили нешто за своју земљу. И никада нисам зажалила и сваким даном ми је све већа част што радим са Александром Вучићем и данас ми је огромна част што сам један од његових најближих сарадника и мислим да смо урадили невероватне ствари за Србију, али исто тако и да још много ствари мора да се уради.

* И, кажите ми, током свих ових година, да ли вас је некад извео из такта, изнервирао, провели сте заједно и доста приватних тренутака, колико је ваш однос са њим сада другачији него на почетку?

- Овај посао није лак, тек његов није лак. Увек сте под неким притиском, увек је нека стресна ситуација коју треба да решавате. Ретко ми имамо релаксиране тренутке у којима можемо само да причамо као пријатељи, да се насмејемо, 95-98% су у ствари нека тешка питања и решавање неких тешких проблема. Верујем да сам и ја њега изнервирала милион пута, изнервира и он мене некада. Он је, на пример, човек који је видео да је један његов пријатељ погинуо током мирних протеста због прекомерне силе коју је тада употребила полиција и мислим да је због тога изузетно болећив на било какву врсту протеста и он каже да увек, под било којим околностима, држава мора да буде уздржана. Опет, ја мислим да некад сувише пустимо, да 50 или 100 људи блокира милионе других људи, али он каже да је то доказ демократије и то су, рецимо, неки тренуци када смо имали различита мишљења, али на крају разумем његов начин размишљања и он увек иде тежим путе, уздајући се у веру људи и њихову способност да разумеју и да ће све доћи на своје место, јер он верује у наше људе и увек се тако и дешавало. Рецимо, на његову иницијативу је цензус смањен са пет на 3 процента и ми смо сви мислили раније да је тај цензус корективни фактор, да ће тај нижи цензус увек пуштати плуларизам те размере у парламент да неће моћи да буде нормална дискусија. Али, ево, видите да је у другом изборном циклусу народ био корективни фактор, тако да није толико много листа прешло чак ни тај цензус од 3%. Он увек има веру у народ и то се увек испостави да је тачно. Да, изнервирао ме много пута, али да ли сам сваки пут нешто из тога научила, апсолутно сваки пут.

* Осим председника Вучића, ви сте свакако најнападанија особа у Србији, кад то кажем мислим и на подсмевање, омаловажавање и све оно друго што смо слушали од појединих опозиционара и читали на друштвеним мрежама. Израз "чале" је некима од њих постао као поштапалица. Како ви то доживљавате и јесте ли некад пожелели, иако то није ваш манир, да им одговорите сличним језиком?

- То чале је страшно зато што је апсолутно изнад свега хомофобна изјава. Тако да та пристојна, нормална Србија, та елита, како воле себи да тепају, морала је то да препозна, па и сами да осуде, односно ти људи који су смислили тај надимак. Ниједан други надимак ми не смета, звали су ме различитим именима, никакав проблем, али ово је хомофобно, и сама чињеница што никад нису на то реаговали и што они сами то користе показује у ствари колико поштују те стандарде и колико им је у ствари стало до тих стандарда за које кажу да их они промовишу у Србији. Оно што себи дозвољавају не би дозволили ником другом, али то опет показује да су они грађани првог реда, а ми сви остали грађани другог реда. Жао ми је што је то хомофобна изјава, па ће се користити и за неке друге људе који су геј, а имају породицу. Притом, ја нисам ни прва ни једина геј особа која има децу у Србији, има их много, па ето, тиме се подсмевају и њима. Али нема везе, што се тиче напада, мислим да је то у рок службе, ја сам јавна личност, самим тим то морам да трпим. Жао ми је када се напада моја породица, када се шире лажи, зато што они нису јавне личности, боли ме када причају да је мој брат власник Гоше, што је ноторна лаж која је само прошла и никада нико није рекао ни извини, када се причало да је власник кар го, то мора да слуша и моја мајка. Веровали или неон је једном ушао у такси и читав пут му је таксиста причао како је одвратни брат Ане Брнабић власник Кар гоа. Мој брат је изузетно фин и неконфликтан, тако да је он ћутао, све време климао главом и говорио невероватно, а кад је изашао из таксија позвао ме и рекао како га је таксиста цео пут пљувао, али шта да радим... За моју Милицу причају да је власница клинике у Бигзу, ужасне су то ствари јер је њима тешко да пролазе кроз то јер они нису то бирали, нису желели. А опет, кад помислим кроз шта све пролази Александар Вучић и његова породица, од његове мајке до малог Вукана, ово што ја пролазим је потпуно ништа, мачку о реп.

* Како ваш син функционише у социјалном окружењу у друштву где су примарно родитељи два различита пола, на који начин њега усмеравате у том погледу, на који начин разговарате с њим, колико је уопште свестан свега? Питам вас ово, јер ваше речи могу бити путоказ за друге људе како да се носе са таквим изазовом.

- И Милица и ја много читамо о томе причамо са људима који више знају о дечјој психологији и тој тематици. Он сад више није толико мали, ускоро ће пет година, тако да је већ мали момак. Поставља та питања, с тим што је то деци прилично другачије када одрасту у неком окружењу где има много различитости у сваком смислу и сваком погледу, онда све ствари некако лакше разумеју, лакше их усвајају. Мислим да је свакој породици која је на било који начин другачија некад тешко да објасни својој деци, да ли је неко самохрана мајка, самохрани отац, или је дете које је рођено у геј заједници. Још увек је доста тешко, то је доста лакше у неким другим земљама, овде је свакако нешто теже и изазовније, али ја ову земљу волим и верујем у њу. Никад не бих волела да је напустим и желела бих и да мој син овде одраста. Осећам се од стране нормалних, обичних људи да сам увек била прихваћена и никада нисам имала проблем, па тако ни моја породица и тако ни мали Игор. То ми много значи. Опет, када сте у мањини, пролазите кроз неке ствари, није лако, али то је мој пут. Тежак је, али увек кад помислим да ми је тешко, одмах се сетим људи којима је још много теже и онда кажем па добро, то је борба, борим се. На крају крајева, свака та борба ће довести до тога да је Србија јача и још лепше место за живот и, колико год да траје, боље да то урадимо ми него да остављамо неким генерацијама иза нас.

* Вероватно су такви тренуци ретки, али присетите се неког од њих. Завршили сте напоран дан, долазите кући, седате, сипате чашу вина и сада мене занима: које је то вино, која песма са плеј-листе се чује, који филм сте пустили, која књига је испред вас, шта је на тањиру пред вама као омиљено јело, о чему размишљате да бисте се опустили...

- Моје омиљено алкохолно пиће раније је било пиво. Сад сам прешла на вино, доста ме је едуковао председник и стварно ми је открио чари вина, као и неки моји сарадници такође, то ми је потпуно откровење и сада јако ретко пијем пиво. Пијем бело вино, домаће совиноа ми је омиљено, али и даље не знам скоро ништа о винима. Што се тиче хране, ја сам баш прави домаћински тип, волим кувано, роштиљ, не волим претерано рибу, морске плодове, не волим фенси храну. Можда је то зато што сам одрасла на тој државној кухињи, пошто сам од 4. месеца била у јаслицама, потом у вртићу, па у школи и воли то спанаћ и фаширане шницле, то је моје омиљено јело. Филмове не стижем да гледам, прво јако ретко сам кући, а и кад јесам, успављујем Игора и често се деси да, како њега успавам, и ја заспим, некад и у 10 увече. Једна од омиљених серија ми је Тхе Цроwн, нисам још стигла да погледам пету сезону. Волим да читам, трудим се да одвојим време за читање. Сада читам једну јако занимљиву књигу Митови српске историје Дејана Ристића, пре ње сам прочитала књигу о черчилу Бориса Џонсона, феноменална је књига. Волим историјске књиге, не волим нарочито романе, прави живот ми је увек много занимљивији и прави много више заплета него што било ко од нас може и да замисли. Са породицом ни проиближно не проводим довољно времена, још мање са пријатељима, али такав је посао. Мој син увек инсистира да останем кући, па ми каже зашто идеш, је л опет идеш на састанак. Пре неко вече, спремила сам га да спава и ја сам обукла пиџаму и, кад ме је видео да облачим пиџаму, рекао је па где сад опет идеш, ја му кажем е сад идем у кревет. Таман је мислио да сам се пресвукла даље да идем негде. То ми јако недостаје, али овај посао не престаје, увек сте под неком тензијом, да ли је све у реду, од сваког телефонског позива мислите да је нешто лоше, да је неки проблем... Немам право да искључим телефон, а посебно што радим са председником Вучићем, човек буквално мислим да спава три сата дневно и увек размишља о томе шта може додатно, шта може боље... То су позиви у 1 ујутру, у пола 6 ујутру, са идејама, са питањима шта смо урадили са оним, зашто нисмо ово овако, сети се да треба да урадимо ово... За себе мислим да сам јако енергична, волим да радим, читав живот радим и радим јако и баш сам радохоличар, али његова енергија и посвећеност овој земљи је несхватљива. Волела бих када би сви могли да виде до које је мере посвећен свом послу и без такве енергије и такве посвећености не би могла Србија да уради све ово што је урадла, у неким другим земљама би з а ово требало 30 година и опет би помислили па добро, доста добро смо ово изгурали. Не постоји минут паузе, не постоји један дан одмора. И ја кад идем на одмор, пита ме шта ћеш после трећег дана да радиш. Ја волим да се одморим и треба ми то да ми се мисли смире, да ми се обнови енергија.

* Да се вратимо на мало теже теме, реците ми како сте се осећали док је ваша тадашња министарка Зорана Михајловић колутала очима док сте говорили на догађу НАЛЕДА-а? Шта сте јој рекли после тога?

- Мени је било смешно. На мом тренутном месту, на мојој позицији, мого помаже када нисте сујетна особа, а ја стварно нисам. Мислим да је све у тиму. Притом, свима нама који смо чланови Владе Србије и којима је указана та част највећа на свету да радите за своју земљу као министар или председник владе, да имамо додатну одговорност да ипак људима не показујемо све наше нетрпељивости, којих свакако има, јер ми смо колектив као било који други. Али шта неког у Србији брига ко кога више или мање воли? Имате људе који вам легну, имате оне које не подносите, као код вас у редакцији или било где другде, исто је тако у Влади. Али када то покажете људима, онда изгледа као да се бавите сами собом. Па ви у влади једно што не смете да радите је да се бавите сами собом, зато што сте ту да се бавите свима осталима. У том смислу ми је то засметало, али више зато што мислим да је то понижавање читаве владе и није фер према људима, не према мени. Опште је место да у то време потпредседница Владе и министарка Михајловић нисмо имале нарочито добру комуникацију, трудила сам се да то што више потиснем ,јер ми нисмо звезде ријалити програма, већ смо људи који су пар екселанс слуге и службеници грађана, али добро, некад ми је ишло оод руке, некад није...

* Од свих министара с којима сте радили, ко би добио златну медаљу, ко сребрну, а ко бронзану? Не по учинку, већ по томе да сте размишљали на сличан начин, били на истој таласној дужини, разумели се и без речи. Верујем да ћете рећи да је такво рангирање незахвално, али да покушамо...

- Разлика је у томе колико добро или дуго познајете некога. Синишу Малог познајем 100 година, ми се знамо као деца, ишли смо заједно и у Пету гимназију, његов брат је један од мојих најближих пријатеља, то је породични одност. Он је стварно један од најближих. Марка Благохјевића такође знам јако дуго. Јелену Бјеговић сам, рецимо, упознала током ковида, али се супер разумемо, ценим њену енергију, много је урадила, Био4 кампус је феноменална ствар, ја сам гурала, али она је изгурала и од ње сам много научила. Са друге стране, неке људе можда нисам ни стигла боље да упознам. Када сам била у званичној посети Народној Републици Кини ишла сам са министарком пољопривредфе Јеленом Танасковић и министром туризма и омладине Хусеином Мемићем и феноменално смо се уклопили, имали смо супер однос не само професионалан већ пријатељски и то је прелепо. Шалили смо се, смејали и да нисмо имали тај пут, рекла бих да министра Мемића не познајем довољно, а сада бих ишла са њим на пусто острво па бисмо се тамо борили са свим изазовима и недаћама. Милош Вучевић, феноменалан човек, ово је тим у влади са којим имам некако најближи и најефикаснији однос, брзо се чујемо, лако се договарамо... Михајло Јовановић, такође... за ових годину дана доста смо урадили.

* Током два мандата срели сте много страних државника. Ко је оставио најупечатљивији утисак и можете ли да поделите с нама неку анегдоту?

- Најближи однос, пријатељски, имам са , који је донедавно био премијер Луксембурга, а сада је министар спољних послова. Имам сјајан однос исто пријатељски са Марком Рутеом, премијером Холандије. Међутим, што се утиска тиче, недвосмислено кинески председник Си Ђинпинг, човек је невероватан. Осети се када имате састанак са њим да се ради заиста о једној историјској личности, са огромном тежином. Имамо одличан однос и са председницом Европске комисије Урсулом фон дер Лајен, јако ценим ту жену, колико год било тешких тема, увек је била фер према Србији, увек се јако много трудила да помогне, заузимала се за нас, увек је налазила време да се састанемо. Веровали или не, јеном сам летела за САД на састнаке, он се враћала у Немачку из Брисела и чули смо да смо на аеродрому у Франкфурту, у пролазу, и онда смо се договориле да се видимо и да имамо састанак од 15ак минута, то је показатељ колико је жена отворена и да се видимо и да помогне и хвлаа јој на томе. Шарл Мишел, Емануел Макрон, мада он у потпуности има пријатељски однос са председником Вучићем, па се део тог односа некако буквално прелио и на мене. Када сам била у Бриселу пред изборе имали смо супер састанак, диван човек, велики лидер, храбар... Шеик Мухамед бин Зајед, феноменалан човек, када видите неког ко је толико моћан, а толико нормалан, толико са обе нофе на земљи... пресрећна сам када имамо времена да се видимо и попричамо. То су велике ствари, ако умете да слушате и да чујете, сваки пут од ових људи можете много тога да научите. Лични пријатељ ми је Ричард Гренел, али то већ показује да сам овде доста дуго... (Смех)

* Како су писали медији, четвртина ваших корена је хрватска, исправите ме ако грешим. Колико вам онда тешко падају непрестани и бесомучни напади на Србију који стижу из те државе?

- Тешко ми падају. Нисам ја наивна и нисам дете, разумем и никад можда нисам ни очекивала да ће можда бити другачије, а опет сам можда наивно очекивала да ћемо можда успоставити другачију комуникацију. Председник Вучић се ту много потрудио да се то промени и много и нас гура у том смислу због регионалне стабилност. Само у 2023. години сам имала три састанка са премијером Пленковићем, али то иде баш тешко. Након последњег састанка сам телефоном разговарала са председником Вучићем и рекла му ја нисам сигурна да ово има баш неког смисла, он је рекао разумем, али ми морамо да дамо све од себе и то је важно. На крају крајева и због нашег народа у Хрватској, али и Хрвата у Србији, генерелно због регионалне стабилности и повезаности, али тешко је много. И да се надовежем на једно од претходних питања, када ме је председник Вучић као премијер позвао да будем члан Владе, рекла сам му постоје две шкакљиве ствари које неће вама олакшати, мислим да се борите са много тешких ствари и нисам сигурна да ли својим присуством као министар могу да вам отежам или да вам олакшам, не треба вам додатни терет на вашим леђима. Једна је та што сам геј, никад нисам желела то да кријем па ће то опет бити терет на вашим леђима, а друга је, не знам да ли може тако да се гледа, то може Јелена Беговић да нам објасни да ли је неко четвртину нешто или како год. Мој деда по оцу, отац мог оца је Хрват, са Крка, дакле није Србин из Хрватске. Он је рекао ништа то мени не смета, то је све океј, важно је шта можемо заједно да урадимо. Имам много пријатеља из хрватске, део моје породице је у Хрватској и никада ово није проименило наш однос. С друге стране, у мојој кући на Крку сам задњи пут била 2016. године и од тада нисам ишла. Моја породица иде, мој брат, Милица, Игор, ја нисам отишла. То је посебно лети, јер због Олује, увек се тензије мало подигну и није ми фер да као председница Владе идем тамо. Имам ту неку психолошку баријеру и надам се да ћемо то моћи да променимо, мислим да би било добро за све, али кад видим покличе за дом спремни и усташку заставу а да се нико не осврне на то, мени је то катастрофално.

* Шта сањате, ако сањате? Има ли у сновима политике или су ипак окренути на неку другу страну?

- Сањам, али право да вам кажем, не могу да се сетим шта сам последње сањала. Јер кад се пробудите, ту је толико дешавања одмах, ово је такав посао да током дана добијете толику количину информација и након три дана не знате да ли сте то сањали, или вам је неко рекао, са ли се стварно договдило. Мислим да чим се пробудим заборавим шта сам сањала, јер у секунди вам крене дан. Ја прво узмем телефон да видим не дај боже да се није нешто лоше десило и не искључујем телефон ноћу, због позива. Устајем око пола7, 7, а мој јутарњи "ритуал" најбоље може да се опише наврат-нанос. Нисам јутарњи тип и тешко ми је да се пробудим и стално касним, трудим се да то буде што мање, истуширам се, обучем, узмем папире... нисам од претерано организованих људи.

* Која вам је жеља (план) остала неостварена за ових шест и по година?

- Прво, морам да кажем да заиста мислим да идемо јако брзо, али волела бих да идемо још брже. Јер стварно верујем у потенцијал ове земље. Имала сам састанак са блиским сарадником и пријатељем Данилом Цицмилом, он је и председников саветник за директне стране инвестиције, баш сам му рекла верујем да је Србија Швајцарска овог дела Европе, у сваком смислу. Верујем да то можемо, да имамо то у себи. Толико се радујем БИО4 Кампусу, али и научно-технолошким парковима, волела бих да то иде још брже, јер имамо толико пропуштених шанси да надокнадимо, још из деведесетих и до 2012. Ужасно пропуштено време, прилике, протраћен новац... Душа ме заболи кад размишљам о томе и невероватно ми је да ти људи имају нешто да понуде Србији, да сада та бивша власт опет мисли да може нешто да понуди народу. Шта би они сада другачије урадили, имали су 12 година да промене нешто и то је ишло само низбрдо. Никаква визија Србије, људи који, кад сам 2017. рекла дигитализација, образовање као два кључна приоритета, они су се спрдали с тим. Они нису видели уопште то у нашој земљи, нису видели тај потенцијал и тај таленат у нашим људима. И сад мисле ја ћу променити нешто, шта ћеш, човече, променити? Има толико ствари којима можеш да се бавиш, па ако немаш визију за једну земљу, не мораш да будеш министар, премијер... Није све у власти. И када причају Александар Вучић и та екипа Српске напредне странке неће никад пустити власт, то су такве глупости. Ви знате за Александра Вучића да каже: када немам више енергије, визију, ја ћу да одем, јер сувише волим ову земљу да бих био на власти само зарад власти. Шта ће мени, конкретно власт? Ево ја ћу сутра да се вратим у приватан сектор, да имам супер посао, супер плату, више времена за себе. Не, ја сам у политику ушла заиста, била сам и релативно млада, сад више нисам (смех), имала сам 40, 41 годину, имала сам већ своју кућу имали смо 2 аутомобилу, кућу на мору коју су ми оставили деда и бака, викендицу, потпуно ситуирана, мени ништа није требало од политике, тако да сам у том смислу ушла растерећено. Али опет мислим да због те вере коју ми имамо у Србију Србија може још много више и много брже. Важно ми је да оставимо и за будућност и да можете да предате неким људима са визијом у аманет све што радите. Због тога ми је и важан слоган у кампањи Србија не сме да стане, јер сам знала да ће стати у супротном, пошто ти људи ништа нису ни разумели шта смо ми урадили, а не да знају па ће да наставе, ништа, ни у Е управи, ни у дигитализацији, научно-технолошким парковима, ни у науци, ни у истраживању и расту, биотехнологији, да не причам већ путеви, пруге, нула капацитета да се то настави. Верујем у наш народ,, у нашу земљу, мислим да може још брже, иако нам сви одају почаст да се Србија брзо мења, мислим да нам на неким нивоима и фале људи, као што је председник и причао, можда негде на локалном нивоу они који ће више веровати у свој потенцијал, у потенцијал свог локала. Па не могу само да се жале да нема довољно пара, није све у парама, много више је у вери и у визији.

* Морамо се на крају дотаћи и ове постизборне ситуације у Србији. Вече пре овог нашег разговора председник Вучић је поручио да би неки да сломе кичму Србији. Ко то жели да нам сломи кичму и како ћемо га спречити у томе?

- То је ствар која стално провејава, а то је да ви имате много сила које не трпе да било која земља, а посебно не она од 6,8 милиона Становника, каква је Србија, има право да води самостално своју политику, да одлучује о себи и да у том смислу да се не сврстава ни уз један блок. Спољна политика Србије је у потпуности јасна и прецизна. Ми идемо ка ЕУ и волели бисмо да постанемо пуноправни члан ЕУ. Што пре, то боље. А на крају крајева, то је и политичка одлука ЕУ. Можете ви да причате о владавини права, али кад погледате данас Србију, она је на много вишем нивоу свега, економски, у смислу администрације, и у смислу владавине права него што су биле последње земље које су постале чланице ЕУ. Тако да је то пар екселанс политичка одлука. За сада не постоји тај апетит за проширењем. Многи желе, али то мора бити консензус и многи су скептични. Али ми желимо да постанемо члан, трудимо се и мислимо да је то у нашем најбољем интересу. С друге стране, ми желимо у складу и са нашом традицијом, емоцијама нашег народа, да имамо и чувамо традиционална пријатељства. На крају крајева и зато што је то нама и економскиважно. Али и да правимо нова, као што је Александар Вучић успео да изгради потпуно једно ново, важно, стратешки важно партнерство и пријатељство са УАЕ. У комплексном свету ви поштујете принципе међународног права, повељу УН и да кажете то је тако и тако и наш став је такав и такав. Пошто имате многе који то не воле, не свиђа им се, у иностранству, они желе ипак да на Србију утичу на начин да доведу неког ко ће да поштује њихове интересе, а не наше земље и нашег народа. И то је њихово легитимно право и њихов легитиман интерес. Али то тако треба и рећи. Зато што је наше легитимно право да кажемо шта се дешава и да чувамо наше националне интересе. Све то, кад се вратим на почетак интервјуа, јесте домен политике и увек сам мислила да оно што нас чува је истина, И нас као Србију и стабилност Србије. Јер ми ту истину причамо и у Београду и у Косовској Митровици и у Нишу, али и у Бриселу, Берлину, Паризу, Москви, Вашингтону, Пекингу, Абу Дабију, свуда. Једна прича, једна истина, то је оно што нас штити. Чињеница је да су лидери листе Србија против насиља Ђилас и остали, јасно рекли представницима ОДИХР-а раније неким другим странцима неколико дана пред изборе да они неће признати резултате избора. То је оно што сам причала током читаве предизборне кампање да ће се десити, да су њима избори само параван за креирање атмосфере хаоса, панике, насиља након избора зарад насилне смене власти. Јер прво, они знају да не могу да победе на изборима, нису ни веровали да могу, њихова кампања је била у складу са тим. Читава кампања им је била кампања мржње, како би се друштво што више поларизовало, како би се направила атмосфера за насиље након избора и друга ствар, била је кампања дезинформација да би се унизило, смањило поверење у изборни процес. То је све водило ка овоме што сада видимо у овој недељи након избора. И сада морамо да вратимо стабилност зато што избори нису покрадени, то је народна воља свих грађана Србије што се тиче парламента, на локалу како су гласали, укључујући и Београд. Ту изборну вољу морамо да поштујемо и да је чувамо. Ако у Београду нема већине јасне, ићи ће се на нове изборе, верујем у институције и у овај народ. Верујем да ће у парламенту лако да се формира власт, наша странка је добила апсолутну већинску подршку, у складу са законом и уставом Републике Србије водиће се даље политика у овој земљи. Ништа више и ништа мање од тога. Само немојте да они који су највећи насилници и највеће силеџије и од којих смо само у протеклој недељи видели и напад на Миладина Ковачевића, покушај линча човека од 71 годину, који је директор РИК, покушај насилног улажења у РИК, покушај уношења ножева и хладног оружја у РИК, гађање јајима РИК, малтретирање државних службеника, жена које раде у министарству за државну управу и локалну самоуправу, недозвољавање да изађу са радног места, да покупе своју децу, да оду својим кућама од стране студената који углавном нису студенти него су активисти, и то озбиљно милитантни активисти, што показују и њихове фотографије на инстаграм профилима, затим покушај насилног упадања у Стари двор, у градску скупштину, разбијање врата, прозора, покушај паљења каблова да би упалили градску скупштину, напад на полицију и након свега тога кажете ми смо против насиља, а само власт може да утиче на насиље, то је извргавање руглу ономе што свако од нас може да види сваки дан. Понижавају све грађане Републике Србије јер ваљда мисле да су слепи, глуви, глупи, луди, а нису ништа од тога. Виде вас такве какви јесте, а такви сте да је за вас све дозвољено и мислите да је све оправдано и правите стандраде за себе које не дозвољавате ником другом... Да вам кажем, не ви нисте Србија против насиља, ви сте показали да сте листа Насиљем против Србије и то је једина истина. Буквално су у 24 часа између 17. и 18. децембра прешли из Србија против насиља у насиљем против Србије. То сви виде, а институције ове државе ће бит и довољно јаке да сачувају и ред и мир и да се поштују и закони и уставни поредак Ребублике Србије и изборна воља грађана.

* За крај, како бисте честитали Нову годину грађанима Србије?

- Србији и свим грађанима Републике Србије и читавом нашем народу бих пожелела мир и успешну 2024. годину, да наставимо са победама заједно, то су све наше заједничке победе и надам се да ћемо видети једну мирнију Европу и читав свет. Да ћемо видети заустављање макар неких сукоба на свету, а не ескалацију и отварање нових сукоба и, уколико буде таква ситуација, верујем да ће се у Србији све боље и боље живети и, на крају крајева, надам се много мањем ширењу мржње у медијима у РС. Када погледате медијски мониторинг током изборне кампање видећете да постоје одређени медији у Србији, тајкунски медији, у којима је невероватних преко 83% укупног садржаја негативан. Разумете да људи који гледају такве медије после тога могу само да мрзе, да буду пуни негативних емоција, беса, туге... Мислим да у Србији нема сваки дан 83% негативних ствари. Мислим да има 83% позитивних. Да ли има негативних? Да, има их у свакој држави. Али када видите неке недељнике, имате 40-60 страна само најгорих црних мисли, слутњи у земљи у којој ипак имате нове путеве и пруге, нове научне институте, научно-технолошке паркове, младе који се враћају у Србију, бољу стопу наталитета, што значи да су се још неке породице одлучиле да имају децу. Надам се да ће и та мржња и ширење мржње унутар Србије бити мало мање, волела бих да видим о мало више позитивних, добрих вести и да мало више славимо своје успехе, мало више да будемо оптимисти. Мислим да треба још више да уживамо у успесима које сви ми заједно имамо као земља.

 

 

Извор: Ало