Зашто је то тако?
Енергетски сектор у Србији, уместо да покреће, данас зауставља развој. Он је неефикасан, непрофитабилан и високо корумпиран. За двадесет и четири године није изграђен ниједан електроенергетски објекат, а потрошња електричне енергије просечно годишње расте од три до пет одсто. Енергетска увозна зависност Србије је 45 одсто. У Србији брже расте потрошња и увоз него домаћа производња енергије. И то није случајно, јер потенцијала има довољно да Србија не мора да буде нимало енергетски зависна, бар што се електричне енергије тиче. Петогодишњи енергетски биланс указује да ће расти нето увоз енергената за читавих 40,2 посто, при чему расте и потрошња финалне енергије за 32 посто. За протеклих десет година променило се седам секторских министара, што такође говори о “озбиљном” односу. Једини резултат тих промена је стални увоз енергије, од чега грађани Србије немају користи, као ни енергетски сектор, већ само трговци.

Шта је требало да се уради?
Да би Србија имала довољно енергије, требало је још 2007. године да има на мрежи завршену термоелектрану-топлану “Колубара Б”, снаге 700 МW, а ове године нови блок ТЕНТ-а Б3, такође од 700 МW. Не само да нису изграђене, већ није забоден ни ашов, а камоли да се почело са градњом. Осим тога, да би термоелектрана-топлана “Колубара” могла да ради, морали су да буду пуштени у рад нови копови угља, што се није десило. Ако би ове године почела градња ових објеката они не би били на мрежи до 2016. године. Србија само у својим плановима, дакле, касни преко 10 година. Неко је одговоран за овакво стање, а то су они који су водили овај сектор свих ових година. Треба да објасне чије су интересе заступали, грађана Србије и овог сектора, или енергетско-тајкунских лобија? Сетите се само чувеног Анкетног одбора за струју, када су гашене електране да би се струја увозила.

Најављено је поскупљење струје, па демантовано. О чему се, заправо, ради?
Србији не постоји политика цена и ценовних паритета, што је иначе најважнији део сваке енергетске политике у озбиљним државама. То значи да када држава има јасну стратегију које енергенте хоће да промовише код привреде и становништва, цене тих енергената су прилагођене, а цене оних других енергената, које држава жели да сачува, више. У Србији то не постоји, цене се утврђују стихијски. Шта вам говори овај податак - у Србији је од 2000. године до данас цена електричне енергије порасла за преко 550 процената, а плате су реално порасле мање од 70 посто? Поред тога, грађани Србије ценом електричне енергије плаћају неефикасност, губитке и корупцију у ЕПС-у.
Неко је одговоран за овакво стање, а то су они који су водили овај сектор свих ових година. Треба да објасне чије су интересе заступали, грађана Србије и овог сектора, или енергетско-тајкунских лобија.

Хоћете да кажете да су захтеви за поскупљење струје нереални?
Наравно да је најскупља она енергија које нема. Међутим, ако земља као што је Србија има довољно потенцијала да изгради објекте и има довољно енергије и то по одрживим ценама, оним које већина грађана може да плати, онда је јасно да се намерно води нека друга врста политике. Потраживања за испоручену електричну енергију у ЕПС-у су преко 600 милиона евра. За тај износ могла је бити изграђена ТЕ-ТО “Колубара Б”. Губици у дистрибуцији електричне енергије су на нивоу потрошње половине Војводине. Електропривреда Србије годишње “баци” производњу пола “Ђердапа” на губитке. Докле год је овакав ЕПС, цена електричне енергије је превисока. Према томе, раст цена електричне енергије, који се стално захтева, није оправдан. Плашење грађана да неће бити ремонтовани капацирети ако нема веће цене струје су, у најмању руку, безобразни. За почетак ЕПС и министри треба да објасне где је отишло преко 5 милијарди евра, које су се слиле у електроенергетику од 2001. године. За тај новац су могли да буду изграђени сви потребни капацитети, плус преносна мрежа.

Наша земља својевремено је извозила електричну енергију. Када се то поново може догодити?
Последњи пут се у Србији у енергетском сектору градило 1989. године. Тада је завршена хидроцентрала “Дрмно”. Почетком деведесетих година Србија је извозила електричну енергију и имала једну од перспективнијих електропривреда у Европи. Данас је питање опстанка овог сектора доминантно у односу на извоз. Озбиљно питање је како ће се задовољити домаћа тражња за електричном енергијом, а тек онда могућности извоза. Власт се размеће изјавама да је српски енергетски сектор лидер у региону. Рекла бих - јесте, али ако бројимо од позади. Оно што је посебно погубно јесу штетни споразуми и уговори које власт прави.

О каквим споразумима говорите?
Један од посебних је енергетски споразум између Италије и Србије. Овим документима отворена је могућност да се граде мале хидроелектране, као и ветроелектране за производњу електричне енергије из обновљивих извора енергије, са циљем да се комплетна електрична енергија извезе за Италију. Србија не може да користи ту енергију, али може да је или купи од Италије, односно њених фирми, или неког другог препродавца. Дакле, Србија даје сировину – хидро или ветро потенцијал, али даје и готов производ – електричну енергију (2,83 милиона МWх). На овај начин испуњава се интерес Италије. Она добија потребну енергију, и то зелену, чиме добија одређене олакшице у ЕУ, а који је интерес Србије?! Запослиће нешто мало радне снаге, и неће имати енергију која јој је већ ове године била потребна. Увозиће енергију од препродаваца, а ако буде увозила из Италије, ову коју је и произвела, плаћаће је по вишим тарифама, јер је у питању “зелена енергија”. У моменту када Србија нема енергије, и када су хаваријска искључења готово извесна, неко закључује овакав споразум. Не заборавите да је у питању снага електрана, малих хидроелектрана и ветропаркова, која је једнака снази ХЕ “Ђердап 1”, или као пола инсталисане снаге ТЕ “Никола Тесла” у Обреновцу. Енергетским споразумом са Италијом предвиђена снага планираних електрана је 1.100 МW, а Србија већ двадесет година не гради за своје потребе две поменуте електране (“Колубару Б” и ТЕНТ Б3), које заједно имају 1.400 МW. Са италијанске стране у овом послу се појављује компанија “Сећи” која се бави свим и свачим, а као једну од делатности има и нешто енергетике. Нити је велика, нити позната, нити високо профитабилна. Међутим, у овом послу ће бити и те како профиталбилна, јер се процењује да ће годишњи приход од посла у Србији износити око 430 милиона евра. Питам за кога ради српски министар енергетике?

Али можда нам то помогне у недостатку електричне енергије?
У јулу је “Сећи” потписао уговор са ЕПС-ом о формирању заједничке компаније, у којој је српска страна мањински власник (49 посто). Јасно је да ће већинским учешћем “Сећи” гледати да приход у Србији буде што мањи. Поред тога, он ће дефинисати Статут предузећа, постављати пословодство и Управни одбор, контролисаће све акте пословања, и посебно такозвани офф таке агреемент – којим се дефинишу услови по којима продаје енергију из својих постројења у Србији. То даље значи да бира коме и по којој цени ће енергију произведену из ХЕ и ветропаркова у Србији испоручивати на граници. О томе како ће “Сећи” радити и ангажовати локалне компаније, направљен је споразум са компанијом чувеног енергетског тајкуна из Србије, и то пре него што је званично склопљен енергетски споразум Србије и Италије, који је, иначе, сачињен у “четири ока”, директно, без процедуре и тендера.

Директор “Србијагаса” недавно је најавио да гас треба да поскупи за најмање 20 посто?
То је још један доказ да нема политике цена. У наредних пет година предвиђа се раст потрошње гаса за око двеста посто, а са друге стране Србија има мале резерве гаса (потрошња домаћег гаса је девет одсто, док је деведесет један одсто из увоза), и природно је да је била ослоњена на руски гас. Оно што је проблем јесте раст губитака у преносу и дистрибуцији гаса за 69 одсто, неразвијена гасна инфраструктура, али и постојање посредника у набавци гаса и потпуно погрешна политика коју води пословодство Јавног предузећа “Србијагаса”. То предузеће је неефикасно и у губицима. Губи послове у својој основној делатности, а додатно припаја она предузећа, која немају никакве везе са основном делатношћу “Србијагаса”, који као такви оптерећују сваки кубни метар гаса. Знате већ, то су предузећа “Информатика”, “Косинг Осигурање”, ХИП “Азотара”, МСК “Кикинда”, “Стаклара Параћин”. Цену припајања и посредника плаћају потрошачи гаса кроз цену гаса. Нема критеријума нити економских, нити енергетских који би оправдали овакво стање. Уколико се одобри повећање цене гаса, она ће у Србији бити виша него у половини земаља ЕУ.

Може ли Србија да почне изградњу нових енергетских извора?
Да би се задовољиле сопствене потребе у годинама које долазе, потребно је изградити бар оно што је планирано, а то је ТЕ “Колубара Б”, и нови блок ТЕНТ Б3. Уколико се жели изаћи на европско тржиште, а то је свакако потребно, постоји могућност изградње “Ђердапа 3”, реверзибилне хидроелектране, која би годишње производила и до седам милијарди киловатсати електричне енергије. На тај начин не само да би Србија била лидер у региону, него би свакако утицала на цену енергије, због могуће количине производње, уместо што се додатно задужујемо и градимо НЕ “Белане”, у Бугарској. Најаве да ће Србија у изградњи учествовати 20 одсто уместо 5 одсто је неозбиљна, то значи да треба да се задужимо бар 1,4 милијарди евра. Како Србија нема енергије која јој је сада потребна, онда је једино решење искоришћење потенцијала обновљивих извора, који свакако постоје.

Било је најава да ће Србија и Република Српска заједнички градити неке хидроцентрале. Колико је то изводљиво у скорије време?
Потенцијал Дрине није искоришћен. За његово даље коришћење није довољно да само постоји споразум између Србије и Републике Српске, који постоји, већ мора да постоји и споразум са БиХ, јер је у питању гранична река. Било би природно да две електропривреде Србије и Српске сарађују и евентуално са стратешким партнером граде. Међутим, како нема јасних политичких договора, односно консензуса, то се пролонгира.

Лидер ЛДП-а Чедомир Јовановић тражи ревизију енергетског споразума са Русијом. Има ли разлога за то и може ли до тога доћи?
Енергетски споразум са Русијом је закључен, и ту више промене нема. Проблем је био начин на који је то учињено, јер српска страна није ни преговарала, и то је чак и министар Шојгу, када је био у Београду, јасно назначио. Србија је једина од свих земаља, које су потписале енергетски споразум са Русијом, мањински партнер у сва три дела споразума, и која је додатно дала и своју нафтну привреду да би имала гасовод “Јужни ток”. Веома је важно да Србија има други правац дотока гаса, јер данас га добија из једног правца који није довољан, тим пре што је Србија прокламовала свој приоритет – гасификацију земље. Осим тога, Србија плаћа јако високе таксе на транзит гаса кроз Мађарску. Међутим, за сада је једино јасно да је НИС продат, већински, а да у подземно складиште “Банатски Двор” улаже “Србијагас”, иако је заједничко предузеће мањински српско. Стратешки партнер се још није определио за улагање. Поред тога, заједничка фирма за изградњу “Јужног тока”, између “Србијагаса” и ћерке компаније “Гаспрома”, основана је у Швајцарској, граду Зугу (чувеном по малим компанијама, преко којих се пере новац), уместо у Србији. Ни једна друга земља, која је потписница енергетског споразума, није формирала овакву компанију ван своје матичне земље. Не верујем да може да дође до ревизије. Оно до чега треба да дође јесте да српска државна ревизорска институција прегледа пословање Јавног предузећа “Србијагас”, и његова улагања у складиште “Банатски Двор”, јер је јасно да је складиште могло бити завршено да је то био интерес са српске стране.

Грађани могу да тргују добијеним бесплатним акцијама НИС-а, чија је цена прилично ниска, а лидер ЛДП-а предлаже да држава изнесе на тржиште својих 30 одсто акција, како би “отворила простор за озбиљне инвеститоре”?
Постојала су обећања о висини ових акција, на основу којих је данашњи потпредседник Владе Динкић добио изборе, а то је да ће њихова вредност бити 1.000 евра. И тада се знало да је то немогуће. Право на бесплатне акције има 4,81 милион грађана Србије и 24 хиљаде бивших и садашњих запослених у НИС-у. Грађани би требало да имају петнаест одсто акција, а радници нешто више од четири одсто, што је укупно 19,4 одсто акција малих акционара. На тај начин се удео државе у НИС-у смањује са 49 на 29 одсто. Држава је могла и требало је да купи акције од малих акционара, и стекне знатно учешће у НИС-у. Очито је није занимало да има веће учешће у компанији, која ће, сасвим сигурно, остваривати високе профите у годинама које долазе. Овако ће се акције грађана продати будзашто, а врло брзо ће се преко фондова појавити неки тајновити власник.

Може ли Србија реактивирати производњу угља у рудницима који су привремено затворени, као што су Алексиначки рудници угља?
Србија мора све да учини да активира нове копове угља са којима касни већ годинама, због чега се може десити да постојеће термоелектране остану без угља. Недопустиво је да земља која има угља не улаже у експлоатацију, него угаљ увози. Поље Радљево, које има пројектовану производњу од 13 милиона тона угља, од чега би половина била за нову термоелектрану-топлану “Колубара Б”, док би друга заменила лигнит који обезбеђују други копови који су у фази гашења. Поље Радљево требало је да буде активно 2007. године, а сада је план да то буде 2016. године. Уколико економске, еколошке и енергетске анализе покажу да је исплативост висока, нема разлога да се не отворе други рудници или они који су привремено затворени.

У Србији има и другог енергетског богатства, попут уљних шкриљаца. Има ли могућности и економске оправданости да се покрене експлоатација тих енергената?
Оног момента када је нафта достигла цену од 90 долара по барелу, експлоатација уљних шкриљаца постала је економична и профитабилна. Алексинац је посебно богат уљним шкриљцима, и из њих би се могла добити синтетичка нафта којом би се задовољиле деценијске потребе Србије. Иако је цена нафте пала, све пројекције указују да ће она тек да расте, и сасвим сигурно шкриљце треба искористити. Да ли ће то бити са стратешким партнером, или ће то бити државни интерес, будући да Србија нема стратешке резерве нафте, остаје да се види, али би се свакако обезбедила енергетска стабилност, економски подигао део Србије који спада у најнеразвијеније, и самим тим повећала запосленост.

ПРОФИТ ПОСРЕДНИКУ

“Србија је до 2006. године набављала гас директно од ‘Газеxпорта’-’Газпрома’, да би се потом појавио посредник ‘Југоросгас’, предузеће у којем има само 25 посто српског учешћа. Посредник не само да остварује годишњи профит од посредовања у набавци гаса за Србију мерен са преко 25 милиона евра, већ он има и ексклузивно право да гасификује јужну Србију, гради гасне електране у Нишу. ‘Југоросгас’ је добио статус од тадашњег министра Наумова да је предузеће од општег интереса, као што су, примера ради, јавно предузеће ‘Србијагас’, ЕПС. Поред тога, власник је магистралне деонице МГ10 гасовода Ниш-Појате, и има ексклузивно право да гради гасовод Ниш - Димитровград. Уместо да те послове обавља ЈП ‘Србијагас’, то ради већински страно предузеће, при чему је 50 одсто у власништву ‘Гаспрома’, поменутих 25 посто је српско и осталих 25 посто у власништву разних компанија и тајкуна”