Сад су били лекари и они отворено кажу да нису оптимисти, да му је организам јак, али да у таквим ситуацијама прво срце попушта. Он има убрзан пулс и претпостављају да постоји нешто на срцу што сад може да ескалира. Ако има неки проблем, то ће сад да се покаже. Лекари су му саветовали да иде у болницу да би се спречио инфаркт. Отворено смо разговарали и знамо сви да може да дође до инфаркта, али он још одбија да иде у болницу - прича Драгица. И сама исцрпљена због непроспаване ноћи, потајно се, како каже, нада да ће бар деца моћи да га убеде да прихвати лечење.

Шта ће даље бити, то сам бог зна. Тома ће ићи до краја, такав је човек. Е, сад, видећемо, ако могу деца да га убеде. . . Нека покуша, али још дан или два, и ја мислим да неће више моћи да издржи - у неверици говори Драгица. Она открива да је породица за штрајк глађу сазнала готово кад и читава јавност.
Сат времена пред митинг нам је то рекао, није хтео да нам каже пре тога, вероватно није хтео да нас секира. Питала сам га само да ли је вредно све то радити, на шта ми је рекао:
„Вредно је, Србија је то заслужила“. Цео живот је тако радио, никада није себе стављао у први план и ја поштујем ту његову одлуку. Ту сам само да му помогнем колико могу - прича Драгица. Иако схвата да је ситуација све озбиљнија, труди се да развесели супруга.

Воли да смо сви ту поред њега окупљени, сваки час нас зове. Кад год неко изађе, синови или ја, пита где је Рале, Бане, где је Драгица. Боље му је кад се смејемо и шалимо. Нон-стоп пита за унуке, сад је гледао снимак Ленке (на мобилном телефону). Била је на хиподрому.
Воли много коње, па је Тома сад гледао снимак како јаше. Кад смогнем снаге, кажем му нешто шаљиво, али све ми је теже, није ми више до шале - са уздахом завршава Драгица своју исповест.
РЕКАО САМ МУ САМО: ТАТА, ИЗДРЖИ!

Старији син Радомир Николић такође је у шоку због неочекиване одлуке оца да ступи у штрајк глађу и жеђу.
Спремао сам се да кренем из Крагујевца на митинг, када ме је позвао. Мислио сам да жели да се распита колико људи креће из Крагујевца. Међутим, прво што ми је рекао је да је попио кафу и да више од тог јутра неће узимати ни воду ни храну. Био сам у шоку, нисам могао ни да реагујем. Нисам схватио тежину тих речи јер знам да човек без воде може да издржи два или три дана, и то је крај приче. Рекао сам му само: „Ако је то твоја одлука, онда је у реду“ - присећа се Радомир тренутка кад је чуо драматичну вест.
Кад смо се видели у Београду после митинга, могао сам само да му кажем оно што су му и други рекли: „Томо, издржи“. Нисмо могли да га одговоримо од тога, једино нам је преостало да га подржимо. Наравно, докле год је у стању да свесно и сам одлучује о свему - каже Радомир, напомињући да му је тешко да све то посматра.
Тек сада када га видимо да је малаксао схватамо тежину његове одлуке. Мајка то много теже подноси него ми. Свесни смо до чега може да дође, али знамо да је то његова одлука и жеља, да то чини за Србију и искрено се надам да они који о овоме треба озбиљно да размишљају неће бити слепи и луди на ово што он чини - закључио је Радомир.