Тржишна привреда, али никако неолибералног типа
инвестиције државе у услуге од општег интереса
стављање имовине пензионих фондова у продуктивну функцију
државни протекционизам на начин како то и други раде

„Ми се генерално залажемо за тржишну привреду, али од Адама Смита сви реални економисти схватају да је непогрешиво тржиште које све уређује само и перфектна-илузија. Да, ми се залажемо за тржишну привреду, али не онакву неолибералну која је доживела потпуни пораз овом економском ризом, али не зато што је доживела пораз. За неолибералну тржишну привреду нисмо били ни пре избијања кризе, зато што држава докле год постоји има своју улогу и одговорност да створи социјално одрживу државу и друштво“, каже Табаковићева за Данас. „Под тиме не подразумевам, додаје она, да ви људима дајете социјалну помоћ или да повећавате пензије мимо граница и снаге ваше привреде, да идете на њено уништавање, него да људима пружите шансу да се запосле, да раде да вам не би највећи број продуктивних људи у границама старости од 25 до 55 година био не латентна опасност за стварање немира него да не бисте расипали најзначајнију енергију којом располаже једно друштво“.

Држава не сме да буде „једини распродавац и послодавац како смо сада дочекали“, али њена дугорочна улагања у развој оних сектора који пружају услуге од општег интереса, по Табаковићевој, неопходна су. „Држава јесте неопходна у оним областима у којима мора да се надгледа и контролише коришћење природних ресурса, ту држава мора да задржи 51 одсто свога утицаја. Ту мислим на оне области где се пружају услуге од општег интереса: струја, вода, грејање...“. Ту улогу не може играти држава која као послодавац тражи морално-политичку подобност и припадност странци која је тренутно у коалиционој власти, него „држава која ће имати људе који су завршили редовне факултете, који имају не добру намеру него строга правилапрофитног односа према средствима којима располажу“ а не „држава која ће примити неког ко је протрчао неки приватни факултет само зато што је његов тата задужио овог или оног“.

Што се проблема са финансирањем пензионих фондова тиче, СНС сматра да „прво морамо да схватимо да као друштво немамо снаге за оволике пензије“, да се „у неком разумном року без радикалних резова велике разлике морају уједначити, али без уравниловке“ а затим да, по њеном мишљењу, знатна имовина пензионог фонда мора да се стави у продуктивну функцију. Табаковићева при томе, пре свега мисли на бањска одмаралишта.

„Поштујем жељу пензионера да ту огромну имовину задрже ради одржавања неког свог стандарда и квалитета живота, али као што кажем да у процесу реституције црква не може да буде задовољна ако њени грађани имају мања права од ње саме, то исто, ма како немилосрдно звучало, кажем и кад су у питању пензије: могу ли деде и бабе да воде рачуна о свом квалитету живота и да буду срећни кад својим унуцима поклањају уместо да ти унуци раде?“.
Табаковићева каже да монопол сам по себи није добар, али „увек ћу децидно рећи бољи је државни него приватни монопол“. А на питање треба ли држава да штити домаћу производњу каже:
„Да .Треба. И то ради свака озбиљна држава и француска штити од свога језика до свога вина. Али та заштита најчешће не иде тако да је отворена него се спроводи разним посредним методама. То и Америка ради. На пример, пратила сам случај кад су настојали по сваку цену да спрече увоз патика тако што су испоруку зауставили зато што су уз патике биле резервне пертле, а то наводно није дозвољено. Па су онда допустили и пертле, али само у истој боји.Док су одлучивали, лежарина је појела сваку добит“.

О ДРУГИМА: Сви се ми вербално залажемо за готово идентичне принципе, али начин на који се то примењује је проблем, каже Табаковићева и додаје: „Данас ће вам још само Чеда рећи да је за либералну тржишну привреду чак и након што су Американци од ње одустали“.