Зашто онда није тако? Зашто је уследила онаква реакција режима и Бориса Тадића, која је недвосмислено показала да живимо у недемократском систему и да нам државу воде политички недостојни људи.
Појединци из режима реаговали су на скали непристојног реаговања од оних који су буквално сеирили над чињеницом да Тома Николић угрожава сопствени живот и здравље, преко неподношљиво дрских и ограничених коментара режимских аналитичара, оних који су то окарактерисали као лицемерје и опасан преседан, до срамне реакције Бориса Тадића лично. Наиме, председник Србије отприлике је своју посету Николићу свео на куртоазни гест председника политичком опоненту и покушај да одврати Николића од тог како је рекао „личног чина“!?
Ужасава ме помисао да неко ко води Србију може да помисли, а камоли изговори да је штрајк жеђу и глађу у циљу постизања расписивања ИЗБОРА од стране лидера најјаче политичке странке у Србији и централне фигуре политичког опредељења грађана ове земље - лични чин. Томислав Николић није појединац који је из очаја због егзистенцијалне, или угрожености неког другог људског права, почео штрајк. Томиславу Николићу је, ауторитарним наступима власти, одсечена свака нормална комуникација са Тадићем и његовим режимом у погледу расписивања избора, иако је уступак од стране напредњака већ учињен у име европске будућности Србије пролонгирањем до децембра.
И Николић је, доведен у ситуацију у којој грађани оправдано очекују решење које је наговештавано још од првог митинга упозорења 5. фебруара, морао да испоштује основно политичко начело - држање обећања. И да у залог стави и сопствено здравље и живот. Не постоји нико политички писмен, а људски разуман и нормалан, ко може да на тај чин гледа са подсмехом и ниподаштавањем. Грађани Србије су имали прилику да се увере ко може тако да се опходи.
Дакле, Борис Тадић је у суботу, 16. априла, имао животну шансу да се покаже као човек достојан државничке функције. Могао је, ако већ није имао храбрости да се појави пред грађанима, да покаже да је разумео поруку људи са скупа, и да позове Николића да се договоре о датуму ванредних избора.
Урадио је управо супротно - пустио је да потпредседница Триван (за коју молим да доживотно остане потпредседник ДС јер је то место заслужила одрађивањем политички најпрљавијих медијских наступа), на језички ружан, а суштински скандалозно неуместан начин, поручи да на ултиматуме режим неће одговарати!

И то је то. Нека Томислав Николић настави са штрајком, режим неће расписивати изборе да се не би „угрозио европски пут Србије и историјска шанса да Србија добије статус кандидата“. У том грму лежи зец. У овој, већ досадној флоскули о европском путу, лежи стварни разлог одбијања Тадића да распише изборе.
Наиме, сва је прилика да ће овај режим доживети поновни фијаско на европском путу, који неуспешно у име Србије трасира већ више од 10 година. Јер, веома је изгледно да ће јунски извештај Сержа Брамерца о сарадњи Србије са Хашким трибуналом, који је можда пресудан за одлуку Европске комисије о добијању статуса кандидата - бити негативан. Што значи да је веома могуће да ова влада неће успети да добије статус кандидата јер је својим неуспесима на пољу реформи и ненормалном системском корупцијом показала да није посвећена европским интеграцијама, већ искључиво опстанку на власти.
И зато Тадићевом режиму треба кривац за нови, катастрофални резултат и неуспех. Лепо су то смислили - да СНС и Томислав Николић зато што траже изборе, буду криви за то што Србија можда не добије статус кандидата! И само зато, јурећи кривца за сопствени фијаско и дебакл на европском путу, Тадићев режим сматра да је политички исплативо игнорисати Николићев захтев за изборима и његову личну жртву.
Али, давно је срочена најлепша слободарска парола - неће проћи!
Аутор је члан Главног одбора
Српске напредне странке