Правда - Зорана Михајловић Милановић - 19.06.2010.
Према неким подацима, губици су већи од 20 одсто?
– Ти губици не настају само што су бројила лоша, што се потенцира. Губици су великим делом због крађе, што је, на пример, ЕПС-у у 2009. години однело 1,3 милијарде киловат сати. Просечно, годишње ЕПС због тога губи око 100 милиона евра.
Сада се инвестиције углавом троше на те губитке?
– Инвестиције су неопходне. Термоелектрана-топлана Колубара Б је по свим плановима требало да буде на мрежи 2007. године, а данас је 2010. Ни ашов није забоден! Као ни за Тесла Блок 3. Због тога је сасвим оправдан страх да идуће зиме нећемо имати довољно струје. Да се сада крене са избором партнера, на мрежи могу бити најраније 2015/16. године. Да ли је то резултат лоших односа Владе и ЕПС-а, или притисак појединих инвеститора, који желе да раде „испод жита“, небитно је. Резултат је изгубљено време, и дани и зиме које долазе без довољно енергије.
Зато грађани плаћају скупу струју?
– Цена електричне енергије коју плаћају грађани Србије није нимало ниска, како се то представља. Имајући у виду новац који је у ЕПС ушао од 2000. године, очување монопола ЕПС-а једну деценију, квалитет струје, може се рећи да је цена киловат часа преплаћена. Цена овог енергента је од 2000. порасла преко 500 одсто. Није решење подизати цену електричне енергије, јер смо сведоци да то није помогло да се направе нови објекти, већ да настану нови губици. Од укупно произведене струје, скоро 60 одсто троше домаћинства. Шта ће бити када привреда почне да излази из кризе, када већ данас струје нема довољно?
Ни бензин није јефтин?
– Цена нафтних деривата у Србији је највиша у Европи, а квалитет најнижи. То је апсурд. Грађани Србије одлазе у околне државе да би танковали гориво, можда и за препродају. Дакле, држава поново легализује црно тржиште нафтних деривата. То не може ником да буде у интересу, јер новац одлази у другу земљу, оштећен је и енергетски сектор, а посебно приватни прометници нафтним дериватима. То је још оно мало конкуренције што постоји. Приватизована компанија НИС је чувана од стране државе, и има монопол. Уместо да се цене одређују, зависно од нивоа на берзама, а не у односу на цену сирове нафте, овде се Уредба козметички преправља. Уместо на 15, цена се мења на 30 дана, у односу на промене цена сирове нафте. Резултат је исти.
И акцизе на нафтне деривате су велике, да ли могу да се смање?
– Чињеница је да држава још само у овоме види могућност да напуни неефикасан буџет. Високе акцизе и неадекватан начин утврђивања цена деривата враћају се као бумеранг држави. Смањује се потрошња нафтних деривата, па самим тим и приходи од акциза.
Да ли постоји политика цена енергената?
– Најважнији сегмент енергетске политике јесте постојање политике паритета енергената, односа између цена енергије и енергената. Управо овом политиком држава треба да стимулише једне у односу на друге енергенте. Ако је приоритет стратегије употреба гаса, као еколошкијег и ефикаснијег енергента, његова цена не може да иде небу под облаке.
Докле се стигло са изградњом складишта гаса у Банатском двору и да ли тиме постижемо енергетску безбедност?
– Свако складиште гаса даје нам могућност да будемо енергетски безбеднији, посебно стога што ће Србија још најмање 10 година добијати гас само из једног смера. Много година, преко 20, и новца отишло је на Банатски двор. Иако је најављен завршетак прве фазе, ситуација за Србију није комотна, имајући у виду да је мањински власник овог складишта. То отвара многа питања, од приоритета снабдевања, цене из складишта... Све то, на крају, плати грађанин, а не држава. Неопходна је јасна економија свега тога и студија о томе да ли је изградња неког новог складишта исплатив посао.
Да ли „Србијагас“ оправдано тражи веће цене?
– „Србијагас“ је неспорно монополиста, неефикасан у послу који је један од најпрофитабилнијих у свету. Нешто не ваља. Не може бити приоритет овог предузећа да купује фирме које немају везе са његовом основном делатношћу, попут „Информатике“, да оснива осигуравајуће куће, и тако троши милионе евра. Они сада траже нове цене, да би покрили своју неефикасност и катастрофалне пословне одлуке. То је проблем функционисања јавних предузећа.
Скупо и профитабилно
Постоје ли у Србији локације за складиште?
– Изградња подземног складишта гаса је најскупља, али и најпрофитабилнија инвестиција у гасној политици. Србија има локације. Постоје и нове, око Банатског Двора, због чега се сматра да треба да буде регионално. Према ономе како тече динамика улагања, и ко улаже у Двор, нисам сигурна да се остало на том путу.
