Додуше, ту је и један одсто оних који стварно верују у европске традиционалне вредности, демократију, тржишну привреду, људска права и слободе. Разуме се, није било тешко направити овакав пресек стања. Није тешко одсликати и критиковати постојеће.
Питање за нас је, а шта сад? Шта је наша политика у будућности? Шта ћемо са Косовом и да ли због чињенице да је већи део земаља ЕУ признао независност јужне српске покрајине треба да прекинемо односе са ЕУ? Шта је могући избор Србије? Имамо ли и где нам је алтернатива?
Покушаћу одговоре да дам у неколико реченица. Европа не тражи и неће тражити од Србије да формално призна Косово и то је мали, али не занемарљив оквир у којем Србија може да игра, да чека повољнији тренутак за своју политичку офанзиву, развија разорену економију и јача утицај у региону.
Можемо ли да изађемо из тих оквира? Не, али у тим оквирима можемо много тога да променимо. Око пола милијарде евра које, наводно, трошимо на Косово, Срби који тамо живе готово да и не виде. Пола покраду њихови политички представници, а друга половина оде ко зна где у централну Србију.
Зато је могуће да албански део Митровице изгледа као Париз у односу на наш, северни део, а да нас, српске политичаре, није ни срамота и још се правимо да то и не видимо. Наше непризнавање независности Косова, у чему нам ЕУ неће правити проблема, дакле, неће решити животне проблеме и проблеме опстанка нашег народа на КиМ. Морамо да радимо више, а да причамо мање.
Ипак, најважније питање за Србију је како економски кренути напред, како покренути привреду, како обезбедити нова радна места. Можемо ли да нападамо ЕУ и оптужујемо је за све наше проблеме, а да очекујемо прогрес српске привреде? Уверен сам да не можемо.
Морамо прво да променимо себе, да радимо више, да променимо своје навике, да се ослободимо лопова и да стварно, а не на Тијанићевом сервису, градимо Србију. Морамо да радимо за Србију најбоље што можемо, али без Европе то нећемо моћи. Баш ме брига за њих, само их поштујем, нити их волим, нити су ми посебно драги, али ми, као одговорни људи, морамо да бринемо о нашем народу.
А, питам оне који данас говоре против ЕУ, јер нормално је било говорити против њих у тренутку кад вам туку и убијају земљу - а шта ћемо, ако нам повуку крос-бордер кредите? А, од ког и чијег новца ћемо да опоравимо економију? А, како ћемо да обезбедимо нове производне погоне? Ако ми неко каже да је без Европе то могуће, честитам му и ево му власт, па нека потврди то у пракси.
Лично сматрам да је то немогуће. Ми смо Европи потребни, али мање него она нама. То не значи да треба да имамо удворички и послушнички однос према Европи. Не, потребан нам је рационалан, реалан и озбиљан приступ државној политици - да за земљу добијемо највише што можемо, а изгубимо најмање што морамо.
На крају, ми морамо да сарађујемо са свима, са Европом, Русијом, Америком, али не да чекамо њихову милостињу, већ да својим радом обезбедимо будућност за нашу децу.
Сутра: Иван Вејвода
Аутор: АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ