Даме и господо народни посланици, наш народ има једну изреку, каже – што се грбо роди, време не исправи. И, ево, једно овакво тумачење је последица једне сулуде политике која је започета још 2002. године, а садашња Влада покушава да те проблеме реши, да заиста брине о грађанима, да заиста брине о привреди.

Ови што су сад, наводно, бринули о привреди, ево ја ћу да кажем како су то они бринули, како су заиста волели грађане Србије, како су продавали тај „Сартид“, како су из њега чак и крали злато.

Пошто је овде била полемика око тога колко је дуг „Сартида“ приликом последње приватизације, ја ћу сада да прочитам колики је дуг „Сартида“ био који је признат пред судом и који је отписан U.S. Steel-у. А како је уопште дошло до те приче да U.S. Steel буде тај повлашћени купац, сад ће грађани да чују, ови знају, него се праве и мисле да смо ми заборавили.

„Сартид“ Смедереву у стечају признаје дугове пред надлежним судом, тада је још био трговински суд у Пожаревцу, а не пребачен предмет у Београд, који је месно надлежан за стечај „Сартида“, па каже овако – „Инвестбанка“ у износу од милијарду долара. Смешно некоме? Република Србија због стечаја „Инвестбанке“ тих милијарду долара плаћа Лондонском и Париском клубу, мени није смешно.

Све једно, плаћа држава. Плаћа ова држава сада. Ова држава сада плаћа.

Идемо даље. Грађани Србије „Београдска банка“ 180 милиона долара, „Југобанка“ 24 милиона долара, НИС 910 милиона динара, ЖТП Београд, 551 милион динара, „Техногас“ 275 милиона динара.

И, молим колегу посланика, који док је био министар написао закон да се о продаји државне имовине не стара Агенција за приватизацију него приватна комора стечајних управника и да се покраде државна имовина.

Чини ми се да је баш тај колега Мартиновићу.

НИС Југопетрол Београд 183 милиона динара, НИС Нови Сад 122 милиона динара, „Металекс банка“ Београд 99 милиона динара, „Дунав осигурање“ 74 милиона динара, „Дуферко Адрија“ 64 милиона долара, Републички фонд пензионог и инвалидског осигурања 470 милиона, немачка фирма шест милиона, Фонд за развој Републике Србије 44 милиона 685 хиљада евра.

То су отписани дугови „Сартида“ 2002. године, а како су на превару продали „Сартид“? Сад  ћу да вам кажем. Постојала је једна фирма у Словенији U.S. Steel Кошице, која новембра, октобра или новембра месеца 2002. године закључује уговор о пословно техничкој сарадњи са „Сартидом“. То не знате колега. Сада ћете да сазнате. По том уговору погони које има „Сартид“, јесу ли то 90-е? Нису. Погони које има „Сартид“ дају се на коришћење U.S. Steel Кошице за пет година унапред. Уколико дође до приватизације „Сартида“ седам година U.S. Steel Кошице може да користи погоне „Сартида“ без накнаде новом власнику. Тим техничким споразумом на који је дала сагласност Влада Републике Србије „Сартид“ је већ приватизован.

Сад треба да се заврши прљави део посла а то је да се банке српске пребаце у стечај, ове које сам прочитао. Директор Агенције за санацију, стечај и ликвидацију банака Мирољуб Лабус води поступак, постављен од Владе Републике Србије. Постављен од Владе Републике Србије, Трговински суд у Пожаревцу одузима му се месна надлежност, да је се Трговинском суду у Београду који води даље стечајни поступак, који се отвара 30. јула 2002. године.

Стечајни судија Милан Марковић, председник Стечајног већа судија Душаном Марчићевићем, а за стечајног управника се имену Бранислав Игњатовић, без дана радног стажа и искуства у вођењу фирми, а као препорука за ту функцију има само једну. Питате се шта? Кум је са Немањом Коласером.

Тако сте приватизовали „Сартид“. Нема овде амнестије, милијарде евра и долара су упропашћени. Даље, извоз „Сартида“ износио је 150 милиона долара. У 2002. години, пазите, 25 хиљада тона, 1999. и 2000. године. Значи, за време бомбардовања. Када су ови почели да воде „Сартид“, производња челика је била на нивоу десет хиљада тона, два и по пута мање него за време рата или економских санкција.

Даље, више предузећа је упутило пре закључења техничког споразума, захтеве да учествују у приватизацији „Сартида“ и то за 350 хиљада долара и да се плати 50% дугова. Једно од предузећа, нећу сада имена да спомињем. Даље, 27. до 30. октобра стечајни управник Бранислав Игњатовић борави у Америци ради преузимања злата у вредности од 500 хиљада долара и златног накита у вредности од 100 хиљада долара. Злато се налазило у предузећу које је било ћерка фирма „Сартида“. Да ли треба да кажем да је то злато и златни накит да су нестали. Не треба, нестали су.

Таква вам је била власт. Тако су бринули о држави и да не набрајам даље како је све ишла та прича око „Сартида“. Нису ово ексклузивни, све ово је већ читано са говорнице Народне скупштине Републике Србије. Ово су подаци из мојих дискусија октобра, новембра, децембра месеца 2007. године и то је само један део, како је „Сартид“ опљачкан и како су цену пљачке морали да плате грађани Србије.

Све ове обавезе банака које су у стечају и које су отписивале дугове, само заборавих један детаљ да кажем, ради оправданости ниске цене „Сартида“ 2003. године, неком је то смешно мени није, улазе и његове обавезе према банкама. Он се са неких 500, 600 милиона долара смањује на тај 21 милион долара за који је продат, да би се отплаћивала потраживања према банкама у неком одређеном износу. То је урађено јула месеца, а онда је када „Сартид“ више није друштвена имовина у стечају, када не припада више Републици Србији, та потраживања банака, дан касније су отписана према приватном предузећу. Ни то мени није смешно.

Сад, пошто је Република Србија дала сагласност за отварање ових банака, она плаћа обавезе које банке које се налазе у стечају имају према Лондонском, Париском клубу и другим повериоцима.

Као што видите, још један детаљ, чисто да не заборавим, пошто је „Сартид“ продат за 21 милион долара, неко ће да каже – супер, купили смо га за један евро, није у праву. Купили га јесмо за један евро, али са 240 милиона евра дуга.

Зашто све ово причам? Зато што „Сартида“ по Србији има пуно, зато што је неко јефтино дошао до неке важне, велике имовине, експлоатисао је ту имовину годинама и кад је дошао до закључка да му то више не даје много велику зараду, затворио је фабрику или рекао – ево вама 240 милиона евра дугова, дајте нам један евро или долар, како год, ево вама 5.000 радника и обавезе које треба да вратите.

Да је „Сартид“ продат за онолико колико је заиста коштао, било који инвеститор који га је купио, чувао би га као очи у глави, јер је уложио свој новац у њега, не би га затварао и не би га продавао за један евро. Чувао би и те раднике и ту имовину коју је скупо платио. Али, кад купи нешто јефтино, експлоатише, то вам је као кад купите ауто који кошта 50 или 60.000 евра за 10 евра, извозате га 10 година, па га вратите, ево вам за један евро, е, то сте урадили. Тако је „Сартид“ приватизован.

Е, сад, Влада Александра Вучића треба све могуће марифетлуке и глупости да решава још из 2002, 2003. године. И немој да неко каже како није било заитересованих за куповину „Сартида“. Било је, док није потписан уговор са US Steel-ом Кошице, да седам година може да експлоатише „Сартид“, без обзира ко је његов власник. Ко ће да вам купи такву фабрику? Неће нико. То је била унапред припремљена игра за познатог купца. Је ли ту била злоупотреба? На овом протоку времена не верујем да то може да се докаже, али све како је ишло, и да се вратимо на ово злато које је нестало, дубоко сам сигуран да је било много злоупотреба и много провизија, као и у протеклих 12 година, када сте били на власти.