Након мог четвородневног боравка у Београду и помног праћења политичке ситуације састао сам се с Александром Вучићем у његовом кабинету у Влади Србије, на доручку у понедељак у 8.30 ујутро. Пола службеника Владе још није ни ушло у зграду у Немањиној, а он је већ седео у својој канцеларији, телефонирао и гледао јутарње вести на појединим београдским ТВ-каналима.

Пре самог доручка разговарали смо тaчно четрдесетпет минута.

■ Како се у овоме тренутку осећате? Срећно, усамљено, забринуто...?

- Кад ме већ питате, све помало. И једно и друго и треће. Могу вам то и објаснити.

Прво, срећан сам зато јер радим оно што волим, и чиним оно што мислим да је добро. Усамљен сам зато јер шта год урадио, и како год урадио, сви или добар дeо јавности, биће против тебе. А забринутост је, мислим, нешто што треба да постоји код сваког нормалног и разумног човека, који зна у каквој се ситуацији налазимо, шта је све пред нама и колико имамо проблема, колико препрека... Напослетку, потпуно сам уверен да само забринути људи могу донети било какав прогрес. А они који нису забринути и који с лагодношћу и лакоћом гледају на будуће дане објективно се и не могу суочити с тешким изазовима који су пред нама.

■ У Београду сам већ неколико дана. Видeо сам да је у Србији постојала прилично велика напетост уочи ваше одлуке о расписивању парламентарних избора. А то је-»фактор Руси«. Запад се, очито, није противио изборима, међутим било је напето око Руса. Три ноћи узастопце водили сте с њима тешке разговоре...

- Не знам да ли три ноћи, али више дана разговарао сам с различитим представницима Руске Федерације.

■ С којима конкретно?

- Не бих говорио o томе. Једноставно не би било фер, јер да су то били јавни разговори, онда бисте те знаничнике и видели. Разговарали смо о изборима, али разговарало се и о њиховим улагањима у Србију, o инвестицијама, потпуно разумем ту потребу да неко заштити свој капитал и своју имовину. Једнако као што одлично разумем и потребу Србије да и пред Западом и пред Русима, пред свима, на јасан начин каже да ми одлучујемо o нашим унутрашњим питањима.

■ Јесу ли Руси заиста били против тога да у овоме тренутку распишете парламентарне изборе?

- Не бих се о томе изјашњавао. Зато што сам у ситуацији до првенствено водим рачуна о интересима своје земље, а не о жељама ваших или било чијих новина.

■ Нешто сам ипак сазнао од ваших најближих сарадника. Саопштили су ми да су представници Руске Федерације од вас тражили две крупне ствари, односно да су вам понудили две опције. Прва је била да се избори, ако је икако могуће, не одрже. А друга - ако већ да, да у том случају Дачићева Социјалистичка партија Србије буде заступљена и у новој, будућој Влади Србије, а да њен потпредседник Душан Бајатовић остане генерални директор Србијагаса, који је у директном пословном односу с руским Газпромом, а у вези са стратешким енергетским пројектом »Јужни ток Србија«...

- Не могу вам то потпуно потврдити, али сасвим је сигурно да ће било какав избор нове Владе зависити првенствено од резултата самих избора.

■ Је ли Дачић био присутан на свим тим разговорима с Русима?

- Не. Само смо на једном састанку били заједно.

■ А где су ти разговори вођени?

- На различитим местима. И у Влади и изван Владе.

■ Што сте ви Русима, заправо, одговорили?

- Објаснио сам им које су потребе Србије, зашто сматрам да је у овом тренутку потребно ићи на изборе, зашто мислим да је то добро... А сад, ми смо ти који суверено одлучујемо о својим потребама, о својој будућности, о томе камо и којим путем желимо ићи; поштујући, подразумева се, тако велику земљу и тако велику силу као што је Русија.

■ Је ли тачно да код Руса постоји страх да бисте ви, као водећи политичар и државник у Србији, једнога дана могли Србију увести у НАТО?

- Не мислим да је то данас тема. У Србији имамо много важнијих тема, као што су, нпр. незапосленост међу младима, скраћивање процедура за улагање у Србији итд.

■ Европске дипломате, колико знам, процењују да ћете ви као политичар, а ускоро, претпостављам, и премијер Србије, трајати добрих 7-8 година...

- То никада не можете да знате. Можете трајати и 3 месеца, али и 20 година. То увек зависи од људи и од народа. Кажите ми: ко је 1989. могао помислити да ће Мило Ђукановић и до 2014. бити суверени владар Црне Горе?

■ Ваши су ми сарадници рекли како сте ви на време схватили да Европска унија у овоме тренутку нема много новца и да улагаче треба тражити на другом крају света, између осталог и у Уједињеним Арапским Емиратима, Кини, Русији...

- Тако је. Ја мислим да ЕУ има новца, али га нико нема на бацање. И где год можете пронаћи новац и инвеститора, то је добро за вашу земљу.

■ Ваш саветник за привреду и финансије Синиша Мали пуно ми је причао о инвеститорима из Уједињених Арапских Емирата. Која је тајна »хемије« успостављене између вас и шеика Мухамеда бин Заједа?

- Он је велики човек, у сваком смислу. Испричаћу вам нешто што ће људима у Хрватској бити занимљиво...

■ То вас питам јер би и многи Хрвати хтели имати тако близак однос с неким од арапских шеика, као ви с Бин Заједом - али им то баш не полази за руком. Како сте ви успели?

- Напросто, срели смо се. Е сад видите, кад људи сретну шеика Мохамеда, обично му причају о бизнису. Хајде да направимо једно, хајде да направимо друго... А ја му нисам говорио о томе, ја сам с њим разговарао о историји, географији, чак и о филозофији - и онда је он почео мене гледати на другачији начин и другачијим очима. И тако се негде родило пријатељство између нас двојице, а ово све остало након тога био је нормалан редослед догађаја.

Али желим вам испричати једну причу која је можда значајна и занимљива и за хрватску јавност. 

■ Изволите.

- Отац шеика Мохамеда, бин Зајед старији, 1973. године - а тада су створени Уједињени Арапски Емирати - отишао је у Либију. И састао се тада с великим лидером арапског света, у најмоћнијој арапској земљи у том тренутку, Либији - у земљи која има највише нафте, и притом најквалитетнију нафту, код Моамера Гадафија. Либија је тада изгледала као право арапско чудо. Пре повратка у Емирате бин Зајед је пољубио арапско либијско тло и рекао: »Надам се да ће моја земља за 40 година бити овако напредна и овако успешна као што је данас Либија!«
Молим вас, погледајте где су данас Емирати, а где је Либија! И погледајте како изгледа Абу Даби и како изгледа Дубаи.
Зашто сам ово рекао? Неко ће рећи: па Емирати имају нафту. Ја ћу вам рећи да имају много мање нафте него што има Либија, а и та је нафта мање квалитетна од либијске. Али погледајте колико су успешнији. А успешнији су зато што су имали руководство које се знало суочити с бројним препрекама.
Кад су уводили стране школе, кад су уводили боље образовање, читава бедуинска племена  бунила су се против тога, нико није хтео учити на страном језику, али они су све то издржали, и на силу су то спровели и погледајте сада-међу  8 милиона становника имају 7 и по милиона странаца, а никакве ксенофобије тамо нема, сви тамо желе живети и радити. Емирати су једна од најуспешнијих земаља на свету.
Поука је у следећем: снага и визија руководства је увек најважнија. Ако дођете у канцеларију и у њој седите цели дан, а да ништа притом не радите, нико вас неће мрзети. А ту има и Шекспирова изрека која каже: Кад некога много мрзе, обично се ради о добром човеку.
И ја увек бирам то да нешто радите и да нешто направите, а не да седите и да губите време, да трошите народне паре, а да никада ништа не предузмете и направите. Зато је важно постављати велике циљеве, високо подизати лествице, па и кад не испуните све-нешто сте ипак направили.

 ■ Чуо сам да сте на шеика Мохамеда бин Заједа оставили особито јак утисак кад сте га и позвали код себе кући, сасвим приватно, што и није баш уобичајено на оваквим нивоима...

- Па јесам, то је за њих велика част, али то је и за мене била велика част.

■ Планирате ли скоро посету Загребу?

- Као што сам и приликом прве посете Загребу, у априлу 2013., био сасвим отворен, бићу и сада. Мислим да су ти разговори били добри. Ми у Србији предузели смо неке ствари које сам обећао у Загребу, посебно када је реч о испоручивању тражених орто-фото снимака. Мислим да смо највећи део тога испоручили, и очекујемо да то сада завршимо. То је била молба с хрватске стране.
Нећете се наљутити што ћу то рећи, али делом управо због хрватских унутрашњих разлога није постигнут договор око обостраног ; повлачења тужби за геноцид. Србија је била спремна да истовремено повучемо тужбе -иако бисмо, наравно, ми увек сматрали да је Хрватска више крива, док бисте ви сматрали да је неко други крив.
Овако, плашим се да ће тај процес, око тих тужби, изазвати поновно подизање тензија.
У сваком случају, желим да кажем да је српска страна због разумних људи, због људи који се не хране мржњом, била спремна да без икаквог условљавања заједнички повучемо тужбе - и ми и Хрватска.

■ Сећам се, то сте ми најавили на нашем прошлогодишњем приватном излету у Мало Црниће у јуну 2013...

- То је била наша позиција.

■ А где је запело?

- Онда је дошао захтев с хрватске стране »Нађите још негде неке нестале особе.« Па наравно да их тражимо и наравно да чим било шта нађемо, да ћемо то и показати. То се подразумева. То је наш посао. Нити смо шта крили нити шта кријемо.
Рекоше нам: »Па то има у војним архивама.«  Ево, ја сам погледао све што има у војним архивама, и разговарао сам са свим нашим службама, али до тих података нисам могао доћи. Оно што смо нашли у војним архивама, као што су споменути ортофото снимци, то смо и бесплатно испоручили Хрватској.
Понављам, мислим да је то додатно тражење са хрватске стране-односно одбијање нечега, што би било боље за будућност наших народа; наших земаља - првенствено било условљено унутрашњим поличким приликама у Хрватској.
А можда је и мени и нама нешто лакше овде, у Србији. Ја немам ту врсту проблема и једноставно настојим да направим оно што се чини да је најбоље за нашу земљу, али и за цели регион.

 ■ Како гледате на садашње односе између Хрватске и Србије?

- Мислим да ту и даље постоји пуно лоших емоција. Али исто тако уверен сам да је наш посао да ствари решавамо на рационалан и разуман начин. Врло сам захвалан Весни Пусић на говору што га је пре три-четири дана одржала на Међувладиној конференцији у Бриселу. Показала је велику коректност према нама. Она је била један од шест министара који су дошли на ту Конференцију (од укупно 28 земаља из ЕУ). Дошли су, иначе, министри 12 најзначајнијих земаља (из Немачке, Француске, Аустрије), али дошла је и Весна Пусић и ми тај став Хрватске веома ценимо.
Не улазим у унутрашње политичке прилике у Хрватској, али Весна Пусић је на врло шармантан начин поздравила српско отварање преговора с ЕУ, указала је, додуше, и на оно што нас чека и што јесу стварни проблеми - али ми смо то доживели као поруку Хрватске да не само да неће ометати Србију на њеном европском путу него да ће нам бити од велике помоћи.
И господина Мимицу сам видео у Бриселу, и он је дошао на наш пријем.
Све то говори да се ту може нешто направити. Ако не можемо променити емоције, у року од годину или две дана, хајде да то онда оставимо по страни, хајде да рационално решавамо ствари.
Кад су постојали проблеми с уџбеницима, било је проблема и овде код нас, у Србији. Због три хрватске школе, две основне и једне средње, неко није хтео штампати уџбенике на хрватском језику. Ја сам се томе успротивио. Рекао сам да не разумем зашто је толико важно хоће ли у тим уџбеницима бити написана реч »господарство« или реч »економија«.

■ И то је онда решено?

- Да. На крају смо то ипак успели решити. То је био проблем на нижим нивоима, на нивоу нижих службеника, не на нивоу Владе. Мислите ли да је неко у Србији срећан због онога што се данас дешава у Вуковару с ћириличним натписима? Нико због тога није срећан. Али ако сте приметили, нема код нас кампање која би говорила нешто обрнуто. У Србији је немогуће замислити да неко руши плоче с латиничним писмом - зато што бисмо ми такве похапсили исте секунде!
Мене то није срамота да кажем: Иди и руши нешто у својој кући. Ако хоћеш рушити, руши код себе кући, а оно што је државно - зар ћеш то рушити? Е за то има да идеш у затвор! Као што видите, ја то јавно кажем и немам никакав проблем око тога. Ја мислим да се тако понаша озбиљна држава.
Али ми нисмо истовремено доливали уље на ватру ни на који начин. Ми чекамо и уверени смо да ће хрватска Влада, и ова и нека будућа, то знати решити - и у складу с Уставом РХ,и ускладу с међународно јавно правним  нормама. Ми то очекујемо од Хрватске. И ни на који начин се у то не мешамо. Мислим да се понашамо на врло, врло коректан начин, без икаквих задњих мисли, без ичега што би ишло испод жита, тајних састанака или нечег сличног.
Мислим да тај рационални и коректни однос свакако требамо задржати.

■ Хоће ли будућа Влада Србије (с вама као претпостављеним премијером) тражити помоћ Хрватске у предстојећим преговорима с Европском унијом? Планирате ли да, приликом једног од ваших будућих посета Загребу, разговарате с премијером Милановићем о хрватским искуствима?

- Увек сам спреман за то. Зависи, наравно, о изборној вољи грађана. Али ако будем део нове Владе, не само да сам на то спреман него ће то бити моја обавеза. Да научимо што је могуће више, да евентуалне грешке избегнемо, а искористимо ваша одлична искуства.

■ Значи ли то да би Хрватска могла бити својеврстан ментор Србији током њених преговора с ЕУ?

- Не знам шта то значи да буде ментор, али да би Хрватска могла помоћи Србији, у то не сумњам.

■ Чуо сам да би једна од сметњи у таквој врсти сарадње могло бити то што би Хрватска као својеврсну препреку могла испоставити регулисање питања хрватско-српске границе, где је нарочито спорна граница на Дунаву. Ту, колико видим, постоје две концепције: Хрватска се залаже за катастарски приступ (по којем би Хрватској припали делови територија у Бачкој), а Србија за то да граница буде на средини воде...

- Ја мислим да кад озбиљни људи желе решити проблем, да се тај проблем може решити. Кад сам, у априлу 2013., разговарао с председником Јосиповићем, он је рекао да има око тога један компромисни предлог. И ми смо спремни да и то питање отворимо. Само, не можете у различитим ситуацијама да имате различите критеријуме при одређивању својих граница према суседним земљама - као што ми се чини да их Хрватска каткад има. Кад вам одговара, онда идете на катастарски приступ, а кад вам то не одговара, онда идете на неки други принцип. А у неком пак трећем случају, нпр. с Босном и Херцеговином, искористићемо и ту трећу варијанту...
У складу с међународно јавно правним нормама, уверен сам да се можемо договорити и о том питању.

■ У нашем интервјуу из 2013. најавили сте изградњу или модернизацију железничке пруге Београд - Загреб...

Па су нас претекли Кинези који граде пругу Будимпешта - Београд...

■ И шта сад?

- Ништа. Пруга Београд - Будимпешта један је правац ка средњој Европи, а у годинама што долазе мислим да ће важан правац за Хрватску према источној Еуропи, па и према Београду као не малом и не неважном регионалном центру, али исто тако и пут Србије ка Западу, бити, исто тако, и пруга Загреб - Београд. Мислим да је то наша насушна потреба. Наравно да то зависи од српског и хрватског буџета, о томе колика нам је висина јавног дуга, како и колико можемо поднети даље задуживање, те како и на који начин можемо осигурати инвестицијска улагања за изградњу пруге. Мислим да је то одлична идеја и да на томе требамо заједнички да радимо и једни и други.

■ Али ко први мора шта направити?

- Ако ме баш питате, то ћу питање - будем ли у тој позицији - лично покренути, и припремити сву неопходну документацију и све неопходне рачунице. Нама је, иначе, најлошији део пруге Шид - Београд: то је најлошији део иначе лоше железнице коју имамо.

■ Ово је можда прави тренутак да откријете и једну малу тајну... Да овог викенда нисте дефинитивно донели одлуку о расписивању парламентарних избора у Србији, ви бисте у уторак 28. јануара дошли у Загреб, где бисте, у хотелу Еспланаде, свечано отворили Спортске игре младих, о чему сте се претходно договорили с њихових покретачем и организатором Здравком Марићем...

- Тачно. Ја мислим да је Здравко геније. За мене сви кажу да сам »намћор« и тежак човек - али морам признати да никада у свом животу нисам видео човека који наступа с толико позитивне енергије и који има толико добрих идеја као Здравко Марић.
У Загребу на отварењу требло је да одиграм шаховску партију с потпредседником Владе Руске Федерације Аркадијем Дворковичем, који је овогодишњи амбасадор Спортских игара младих. Нажалост, нисам имао ту част да изгубим од Дворковича и да му пружим руку.
Задњи сам пут био у Еспланади пре пуно година, као вођа навијача Црвене звезде. Тада сам се сусрео с Ћиром Блажевићем, који је и нама, "делијама", помогао да дођемо до карата за Динамову утакмицу са Звездом и у Максимиру.

Шта да кажем-Ћиро је био џек.