Александар Вучић : Променићу Србију али нас Србе тешко

БОРИЋУ СЕ ЗА СРБИЈУ КОЛИКО МОГУ. ВАЖНО ЈЕ ДА ПОКУШАМО НЕШТО СУШТИНСКИ ДА ПРОМЕНИМО. ОД ТОГА ШТО ЋЕМО ПРОДУЖАВАТИ ОПСТАНАК НА ВЛАСТИ ПОЛА ГОДИНЕ ИЛИ ГОДИНУ ИЗ ОВОГ ИЛИ ОНОГ РАЗЛОГА НЕМА НИШТА. У ТОМЕ НЕЋУ ДА УЧЕСТВУЈЕМ. МЕНИ ТО НИЈЕ ПОТРЕБНО, КАЖЕ У ВЕЛИКОМ НАЦИОНАЛНОМ ИНТЕРВЈУУ НЕНАДУ ЧАЛУКОВИЋУ И ВЕЉКУ ЛАЛИЋУ ПРВИ ПОТПРЕДСЕДНИК ВЛАДЕ СРБИЈЕ И ТРЕНУТНО НАЈМОЋНИЈА ОСОБА У ЗЕМЉИ 

Економска ситуација је врло тешка и то не треба крити. Ми смо деценијама трошили оно што нисмо зарадили, и то сад све долази на наплату. Кад вам земља за четири године повећа задуженост са 30 на 60 одсто БДП, кад истовремено сваке године имате повећање фискалног дефицита, пад индустријске производње, онда резултат мора да буде такав да једино можете да предузимате болне и тешке резове.

Није лако кад било коме одузмете део примања, а он мисли да је заслужио и више од тога јер се тешко живи. Али, то мора да се деси. Нема ту више никакве филозофије. Пензионери ће наравно остати нетакнути, као и људи који примају мање од 60.000 динара. То је једноставно структурно добра мера коју подржава ММФ јер не дира у оно што је најздравије. Ми не дирамо приватни сектор који је најздравији део друштва. Овде се одузима оно што је био недозвољени део потрошње. Директор који има 200.000 динара плату, имаће сада зараду од 167.000. Он с том сумом може да живи као са 200.000 динара, а знате ли колика је то уштеда за буџет каже у ексклузивном интервјуу за Недељник први потпредседник Владе Србије Александар Вучић.

Недељник : Зар то није нови удар на средњу класу, интелектуалце? Не. Овде се не гађа средња класа. Ко има плату 70.000 динара, за њега су то минимална издвајања. Не можете да кажете да је средња класа онај ко има плату већу од 120.000 динара. То је удар на њих. Средња класа су приватници који вуку земљу напред... Али и професори, лекари, судије, тужиоци...

А.Вучић : Највећи део просвете нам прима плату до 60.000, и то се на њих уопште не односи. Овом мером је обухваћено 179.843 људи, али од тога највећи број, око 130.000, има плату до 80.000 динара, што значи да је то минимално: на зараду од 70.000, то је 2.000 динара, од 80.000 је 4.000 динара, од 90.000 је 6.000, и на плату од 100.000, то је 8.000 динара. То се једноставно неће осетити. Ова мера највише погађа политичаре, људе постављене на различите високе функције, директоре јавних предузећ а, помоћнике министара, запослене у РРА... А ја не мислим да су они средња класа. Али, наравно, да будем отворенији и да кажем нешто што политичари не би рекли немамо избора. Захтев ММФ је био да идемо на зараде од 40.000 и тако би управо ударили на средњу класу. Ово је нешто што смо морали да урадимо. И крај. Имате литар воде па не може од њега да се напије 50 људи. А десет људи ипак може нешто да попије од тог литра и утоли донекле жеђ. У јавном сектору то може да прође, јер је боље да ти људи не добијају отказе него да наставе да раде. Очекујем да ће у склопу те реформе разумети да морају да покажу већи труд и ангажман. Размишљам о састанку са свим запосленима у јавној управи, да свима ставимо до знања како мора да се ради у јавној администрацији.

Недељник : Да ли је то само почетак реформи? Јер, у свету се већ годинама прича да штедња није најбоље решење, већ развој. Које су ту мере?

А.Вучић : Те теорије стално слушам. То је била Мишковићева теза, која можда није сасвим тачна да не треба да се штеди, него народу треба поделити кредите да троши што више, јер ће то повећати домаћу тражњу, подићи домаћу привреду, обавезати људе да купују домаће производе... То не звучи нелогично, међутим, није сасвим реално. Ми морамо и на трошковној и на приходној страни буџета да правимо нове ствари.

Недељник : Које тачно?

А.Вучић : На трошковној, једна од кључних мера јесте смањење субвенција пре свега за наша предузећа у реструктурирању, за нека јавна предузећа. За Железницу смо издвајали између 150 и 200 милиона евра. Србијагас нам је рак-рана. Буквално. Постоје чак неке језиве ствари које не смем да вам кажем јавно. Не зато што се плашим Бајатовића, Србијагаса или било кога у овој земљи, већ зато што је то лоше за земљу да кажем.

Недељник : Да ли је због тога угрожен пројекат Јужни ток?

А.Вучић : Не мислим да је угрожен. Имамо безброј проблема са субвенцијама, јавним предузећима, њиховим несолидним пословањем. Они су у претходном периоду добијали налоге иди купи Агрожив, иди купи Српску фабрику стакла. Људи нису били нормални. Какве везе има Србијагас с тим бизнисом! Али, ваљда су тако радили да би приказали лажну слику. Боље је болестан бизнис угасити и направити здрав него све време оне фирме које су у стању да им је потребна еутаназија, одржавати у животу и уништавати много већи организам. То је један од кључних проблема. Немам илузије да је лако градити популистичку причу против мера Владе Србије. Али, ако ништа, срео сам једног човека који је задовољан, који ми је рекао: „Хајде да нешто предузмемо по том питању.“ То је Душан Ковачевић. Човек је дошао први пут код мене и рекао ми: „Ја умем да препознам глумце. Супер је то урадити. Ја сам знао бивше наше председнике од Милошевића па надаље, и знам ко су глумци, а ко нису. А ти ниси.“ И онда ми каже Ковачевић: „Како је могуће да Народно позориш те има 860 запослених, а Звездара театар само 20?“ И ја се то питам. А имају исти број представа, исти број посетилаца. У чему је онда проблем? А ви сада да кажете: „Хајде да отпустимо само 50-60 у Народном позоришту“, цела држава би нам скочила на главу и рекла би: „Аха, ено их отпуштају, а ми смо против отпуштања.“ Зато што код нас не постоји логика здравог бизниса, код нас не постоји прича о профитабилном бизнису, код нас људи не разумеју да смо завршили са социјализмом и социјалистич ким самоуправљањем, него да живимо у капитализму и да морамо да се понашамо тако што ћемо да трошимо колико имамо.

Недељник : Да ли је то та нова визија Србије коју нудите? Где ви видите земљу за четири, а где за осам година?

А.Вучић : Да, само нисам сигуран да ће то бити остварено због недовољне снаге и велике неверице Срба у било какве промене, у било какву жељу да се неке мере изгурају, да се негде нешто направи. Јер, пре него што је било ко чуо какве ћемо мере да донесемо, новине и телевизије су биле пуне критика. Најсмешније ми је било прошле недеље кад Б92 прави анкету јесте ли против мера владе. И наравно, сви су против мера, а нико нема појма које су то мере и против чега су. Не могу да верујем, да сам то видео на Хепи телевизији, па да кажем „у реду“, али то сам гледао на Б92. То говори о нашем негативистичком приступу, цинизму, сарказму, о томе да будете против свега. Увек.

Недељник : А шта вам каже на све то ММФ?

А.Вучић : Разговарао сам с људима из ММФ два сата. Ужасно тежак разговор. Некако су они тешки, таман колико и ја. Ту се нити ко осмехне, нити има ту нечег љубазног међу нама. Најхладнија могућа пристојност с најјезивијим условима и захтевима с обе стране. Али, људи из ММФ су у праву. Они наводе да ћемо, ако се овако настави, за годину дана овде имати Аргентину. А шта то значи? То значи да не бисмо имали више новац за војску и полицију, хаос на улицама, да не бисмо имали за лекове у државним и приватним апотекама. Имали бисмо буквално упадање по свим продавницама. Чак су постојале идеје да се иде на лаки банкрот, али смо одустали од тога, решили смо да опоравимо Србију. Ове наше мере су мере за спас економије, мере за спас Србије, иако знам да ће оне спасти опозицију, а нас сасвим сигурно уништавати. Зато што је много важније шта ће се догодити у земљи, него шта ће се догодити с политичким странкама на власти.

Недељник : Да ли ћете уласком у економију угрозити ту велику популарност коју имате? Или се плашите да ћете на том путу остати сами, како је у интервјуу Недељнику рекао Душан Ковачевић, којег сте поменули?

А.Вучић : Знате ли колико сам добио порука од разних ПР стручњака, од људи који мистварно или тобож помажу, који су ми рекли: „Немој да се мешаш у екомонију немој да преузимаш одговорност за то, пусти то овоме или ономе.“ Одговорио сам: „Тако сте ми рекли око Косова, тако сте ми рекли око сваке теме, али сам уверен да бар добар део људи разуме шта је неопходно урадити.“ Разумем да многи не желе да гледају у будућност и праве планове за 2016, већ само шта ће да ураде за два дана или два месеца.

 Тако је било кад су први пут били потрошачки кредити, одмах је 1,2 милиона људи узело те кредите од 5.000 евра и потрошили их на летовања и куповину веш-машина. Нико то није уложио у бизнис, јер нико не размишља о бизнису. Код нас се чека да ти држава обезбеди посао. Погледајте само коментаре политичких странака како држава није обезбедила посао. Али није то посао државе. Задатак државе је да ти обезбеди услове да ти можеш да нађеш посао. Ту има много некоректног односа у политици, али нешто сам научио, и сам се некад тако понашао. Да не будем лицемер и да то не кажем себи. Не могу да кажем за период последњих четири-пет година, али раније свакако. Мораш да кажеш људима какве ствари јесу и шта планираш да урадиш, ма колико то било тешко и некоме се не свиђало. Морамо себе да научимо да радимо више, напорније. А ако не будемо у стању, нисмо ни прва земља која је пропала, нити било шта друго. То што ће неко да оде с власти није никакав проблем.

Недељник : Данас ви немате конкуренцију на листи најпопуларнијих политичара. Да ли гледајући истраживања некад помислите да би се то могло и истопити, имајући у виду да су Срби својевремено плебисцитарно обожавали Милошевића, Коштуницу, Тадића, а касније им окретали леђа? И на чему се највише плашите свог пада?

А.Вучић : Чуо сам безброј теорија. То сам читао чак и у вашим новинама да кад Мишковић изађе из притвора као мехур од сапунице ће се распршити моја популарност. За Мишковића иде суђење, али људи су разумели нешто друго. То је оно што новинари и део јавности који су блиски бившем режиму нису схватили. Људи желе одговорност. Можда имам проблем у начину како наступам, не умем да се насмејем, не умем чак ни да се осмехнем. Некад људи кажу да сам арогантан, трудим се да то исправим код себе. Неки ми кажу неке друге ствари, трудим се све то да исправим, али не успевам сасвим. Али, људи су препознали одговорност, озбиљност и посвећеност. Немам проблем да кажем да сам свако јутро први у влади. И јутрос сам дошао први, Кркобабић је дошао пет минута после мене, остали дођу два или три сата после мене. А последњи сам који иде из владе. Синоћ сам напустио зграду у 23.05. Кад људи препознају тако нешто и уоче да сте спремни да предузимате и оно што вам се не свиђа, онда верују да је то за земљу добро и да је коначно неко спреман да нешто озбиљно уради. Али, знам да ће ту бити много проблема јер видим да ни људи из моје странке, понекад и из руководства, многе од тих ствари не разумеју.

Недељник : Не кријете да сте се променили, признајете грешке из прошлости, критични сте према себи самом. Али, кључно питање јесте како људе променити, људе с којима сте годинама сарађивали? И да ли заиста можете са старим кадровима да нудите нова решења?

А.Вучић : Има много нових људи. Наводим вам пример Лазара Крстића. Није мала промена имати једног Лазара у влади, зато што је Лазар за мене изванредан човек, веома посвећен и одговоран, страховито марљив. Најмарљивији од свих министара које сам видео и упознао. Он јесте мој избор, али није члан моје странке. Нисам неискусан у политици, знам многе владе и министре, знам многе људе. Имамо неке министре, нећу да вас лажем, који раде од 9.30 до 11.30. И знају да ја то знам. А Крстић ради од седам ујутро до седам увече.

Недељник : Па јел’ говорите да не могу да раде само два сата?

А.Вучић : Говорим увек. Говорим на седницама страначких органа. И нажалост оно што ми тешко пада јесте што имам страх како ће наши људи да реагују у Арени 21. октобра кад славимо пет година СНС. Мене већи аплауз дочека у било ком селу него на било ком страначком органу.

Недељник : Али зашто је тако? Можда зато што ваша странка није успела да се промени као ви или председник Николић?

Постоји други проблем, а ево бићу сасвим отворен иако знам да ће ме то коштати унутар странке и људи без сумње. Пре годину дана сам рекао да не бих волео да СНС постане бизнис-странка као ДС. Недавно сам на проширеној седници Извршног одбора рекао да видим да имамо људе који су почели да оснивају нове фирме којима се никад до сада нису бавили. То није забрањено, то би било лепо, чак одличан подстицај за Србију, али сам приметио да се ослањају на државне фирме и јавна предузећа. Нема проблема да се бавите бизнисом, али немојте да имате унапред договорене послове с јавним предузећима. Кад сам о томе говорио био је мук, буквално тишина, а онда сам рекао: „Чекајте, људи, погледајте возни парк. Хоћете ли да нам возни парк буде као у влади? Погледајте колико је вас променило аутомобиле? Хајде да видимо колико вас има ротације, али одмах да вас обавестим да их ускоро више нећете имати.“

Недељник : Коме ћете све укинути аутомобиле с ротацијом?

А.Вучић : Заказао сам седницу Бироа за националну безбедност на којој ћу одузети ротацију готово свима. У Србији ће само десет људи имати аутомобиле с ротацијом председник државе и скупштине, премијер и оно што је обавезно за војску и полицију. Нико више неће имати. Сада их 500 има ротацију, веровали или не. Страначка активност је готово замрла. Разумем сви смо заузети, радимо државне послове, али нисмо сви толико заузети. А онда су у слободно време заузети не подизањем странке, него приватним бизнисом. Али, не приватним бизнисом у најбољем смислу те речи, већ искоришћавањем чињенице да се налазе на власти. Сад сам вам рекао оно што сви знају да је истина, за све политичке странке, али што нико никад није желео да каже. А то је апсолутна истина. Сад тражим начин да се против тога изборим, на то указујем, али видим да не успевам. Али, наставићу да се борим.

Недељник : Планирате ли укидање још неких привилегија?

А.Вучић : Укинућу непотребна службена путовања. Прошли пут смо на влади имали предлог за 43 службена путовања, а одобрили смо пет. Сад имам предлог који ћу да размотрим с Лазаром да видимо колико имамо службених возила. Знате шта ће се испоставити? Да у јавној управи имамо више од 60.000 возила. Купили смо 60.000 возила, па да су само по 1.000 евра, него је најмање по 10.000 евра, то би било шест милиона. Рачунајте да одржавање тих возила кошта више него само возило. Не само да ћемо да смањујемо број тих возила, него размишљам са укинемо све то сем за хитне потребе. Имаш добру плату, седи у своје возило и дођи на посао.

Недељник : Миодраг Костић вас је у Недељнику упоредио са Ђинђићем. Пре неколико дана продавачица на киоску, а показујући неки други наслов из новина, изговорила је реченицу коју вам постављамо као питање: „Да ли се Вучићу гади кад ови све то причају?“

А.Вучић : Немам никог поред себе нити било ко са мном разговара на удворички начин нити било шта слично. Нити то мени годи, нити то мене интересује. Али сам прочитао више критика на рачун људи који би негде рекли нешто похвално. Неко хоће да се направи атмосфера да кад год неко нешто тако каже, да га ставе на стуб срама како ником следећем не би пало на памет да каже нешто похвално.

Недељник : А Ђинђић?

А.Вучић : Имао сам огромне политичке разлике у односу на господина Ђинђића. Имам поштовање и пијетет према том човеку. Покренуо је многе важне теме у овој земљи, али мислим да смо сви различити и да свако има свој приступ.

Недељник : Ви данас желите да модернизујете Србију као Ђинђић.

А.Вучић : Тако је.

Недељник : Шта онда данас мислите о убијеном премијеру Ђинђићу? Да ли бисте, да је преживео атентат, волели с њим данас да правите Владу Србије?

А.Вучић : Ако бих вам одговорио позитивно, рекли бисте да је то мој бедни покушај да искористим његову популарност и придобијем оне људе који имају огромно поштовање према Ђинђићу. Оно што мислим јесте да је Ђинђић био човек несумњиво огромне енергије. Оно што сам код њега поштовао јесте изванредна рационалност. Био је изузетан дијагностичар, јасно је знао да вам каже како ствари стоје. Почетком фебруара 2003, месец дана пред његово убиство, разговарали смо Ђинђић, Чедомир Јовановић и ја. Не измишљам, Чеда је ту да потврди. Био је тежак разговор, наши сукоби су тада били жестоки, али Ђинђић је на рационалан начин говорио о притисцима споља, говорио о томе шта морамо с Косовом да направимо, јер нас ти споља никад неће оставити на миру док то не завршимо, у супротном земља ће наставити да се урушава. Ја сам тада додатно препознао код њега и ту особину да оне ствари које му политички не одговарају и не иду у прилог, да их апсолутно на рационалан начин посматра. То је била Ђинђићева величина коју можда нисам волео у том тренутку или нисам признавао, али која је била неспорна. Умео је да јасно постави ствари у земљи, али да их посматра глобално и рачуна шта нам све долази споља. Земљина кугла је велико село, а Ђинђић је то много боље разумео и од мене и свих осталих који нисмо схватали значај међународне заједнице, што је била наша ужасна грешка. И ја сам мислио да он то прецењује, али напротив, мислим да је Ђинђић те 2003. постигао апсолутну равнотежу између оног у земљи и напољу и како међусобно утичу једно на друго. Видим да је одлично разумео све догађаје. Поштовао сам што је презирао нераднике и политичке манипуланте.

Недељник : Да ли се ви саветујете с Добрицом Ћосићем? Или ви имате неког другог интелектуалца с којим се саветујете? Коју тројицу интелектуалаца, на пример, највише поштујете у Србији?

А.Вучић : Читам и слушам све људе шта и како говоре. Слушам и Весну Пешић и Емира Кустурицу и Огњена Прибићевића. Слушам и негативне коментаре и пажљиво се трудим да нешто исправим. Читам и Јову Бакића и ваше текстове. Не делим то на интелектуални крем и нешто нижи интелектуални слој, него слушам и учим од људи и добијам много добрих идеја. О економији разговарам са свима. У политици желим да чујем свачије мишљење, али ми се чини да имам добар преглед игре и могућност сагледавања чињеница. 

Недељник : Готово сви српски политичари долазе на власт као западњаци, па се врло брзо окрену Русији. Тако је било и с Милошевићем, Коштуницом, чак и Тадићем.Ваш пут је потпуно обрнут. Колико је то важно за Србију? И где прво треба тражити савезнике?

А.Вучић : Мој посао је да заступам интересе Србије. Питајте ме за кога сам навијао кад су у Лејк Плесиду у хокеју играли САД-Русија. Да ли сам навијао за прву поставу: Третјак, Касатонов, Фетисов, Ларионов, Макаров, Крутов или за Американце? Једва сам преспавао ту ноћ кад су Американци победили 4:3. Али, мој посао је да радим за Србију, а за Србију су најбољи могући односи са САД страшно важни. Као и најбољи односи с Русијом. Али, наш пут је пут у ЕУ. Ја имам исту причу у Вашингтону, Лондону, Москви, Пекингу. И они сви знају да ћу исто рећи на било ком делу планете. Ми имамо кључне политичаре у Србији који у Вашингтону кажу све против Москве, а у Москви све против Вашингтона. А онда им се смеју и једни и други, јер мисле да САД и Русија не комуницирају између себе. Ја то не радим, већ говорим оно што мислим. Србија мора да буде део ЕУ, део европске породице не зато што за то имате било чију политичку подршку. Али, зар мислите да Србија без америчке помоћ и и без боље сарадње са САД може да буде успешна у свету? Сигуран сам да не може. А то за кога ћу да навијам кад неко игра хокеј или фудбал, моја је лична ствар, али је моја одговорност да размишљам о земљи, да она иде напред. А одлично разумем улогу САД или Русије, и с једнима и с другима имамо добре односе. Ићи ћу поново у Америку на радне и тешке састанке, срешћу потпредседника Бајдена и очекујем да добијемо више подршке за економске односе. Билатерални односи Србије и САД су из месеца у месец све бољи и бољи.

Недељник : Могу ли поново да падну на случају Косова? Дачићу није дозвољен улазак на Косово, да ли се плашите да ће вас Запад на крају изиграти и оставити на цедилу? Или имате неку посебну стратегију у односу са Западом?

А.Вучић : Па хоће, баш њих брига за мене. Ако мислите да имам илузију да ће ме на власти чувати Американци или неко други, па то је смешно. Ја то њима кажем у лице, ја се насмејем кад се прича о томе. Да ли ћете бити на власти, то зависи од нашег народа и грађана, а интерес земље је да блиско сарађујемо са САД. Али, баш њих брига за Вучића. Као исцеђену крпу ће ме бацити, као што су сваког другог бацили јер они имају интересе своје земље.

Недељник : Можемо ли и како САД да померимо по питању Косова?

А.Вучић : Не видим да је могуће да њих померамо око питања Косова, али видим да можемо да имамо много више инвеститора него што имамо данас. Нисам сигуран да је Приштина сасвим сама донела одлуку да забрани улазак српким званичницима на Косово. Под нечијим утицајем та одлука је промењена. Није то под утицајем Србије или зато што смо ми повисили тон. Није зато, него је очигледно да Србија више није тако немоћна на Западу. И очигледно је да сада, кад Албанци донесу неке одлуке, неко има да им каже вратите се назад. То је озбиљно понижење за Албанце. И шта ће сад да кажу кад председник Николић и ја одемо на Косово да држимо митинге? То је важно, а да ли ћемо убедити САД да одустане од признавања Косова? Никад то неће урадити. Лаже свако ко каже да ће САД у то убедити.

Недељник : Како реагујете на приче да сте наводно немачки човек?

А.Вучић : Немачку веома поштујем. Немачка је земља на коју у много чему можемо да се угледамо. За Србију је од кључног значаја на европском тлу сарадња с Немачком. Ако је то грех и ако сам немачки човек зато што сам срећан јер ће Бош 27. новембра да отвори фабрику у Србији, због тога што сам крв пропљувао док нисам решио сва питања да би Бош дошао, онда можда јесам немач ки човек. Ако је то због тога, онда ме зовите како хоћете. Али, мислим да нисам, ја сам српски човек.

Недељник : Јавна је тајна да сте ви били последња брана за смену Ђиласа. Зашто је она попустила? Зар не мислите да сте на овај начин учинили својеврсну услугу Ђиласу да хомогенизује странку, бираче? Како видите свој будући однос с лидером ДС?

А.Вучић : Ниједну лошу реч нећу рећи о Ђиласу, осим што не разумем зашто је толико нервозан, као и људи у његовој странци. Мислим да тиме чине лоше себи и својој странци. Не заборавите да Ђилас има изборе. Има прилику да на изборима покаже све. Има ону прилику коју он мени није дао. То није само фер, него више од тога. И ту прилику има зато што сам унапред рекао да ће у року од шест месеци бити избори у Београду, а не због неке одлуке ДСС или неког другог. То је у тешким политичким условима, у којима имате жестоко политичко трвење, одраз одговорности, поштења и поштовања према политичким противницима.

Недељник : Кога бисте више волели да имате за супарника у ДС? Тадића или Ђиласа?

А.Вучић : Не размишљам о томе. Заиста се бавим државним проблемима, и ту сам једино страствен. Верујте, ово је критика на мој рачун, у просторије своје странке ушао сам шест или седам пута за годину дана. То говори колико сам заиста искрено заузет и обузет државним пословима.

Недељник : Кога имате у виду као најбољег кандидата за градонач елника? Да ли и ту размишљате о странцу? Да ли сте се саветовали око ове ситуације са Ђулијанијем, на пример? Може ли неки странац да буде први човек Београда?

А.Вучић : Не може странац, али имам одличног кандидата.

Недељник : Многи су причали и да се плашите повратка Војислава Шешеља из Хага и да ћете заказати изборе пре његовог повратка...

А.Вучић : Као што видите, нисам био нарочито уплашен.

Недељник : Шта за вас значи његов повратак? Да ли сте можда спремни ви њему да пружите руку?

А.Вучић : Имам поштовање према његовој породици. О оптужници Трибунала мислим исто што сам и мислио, али о нашим политикама мислим да су различите. Немам ништа ружно што бих говорио о њему. Моја политика води Србију у будућност, а о туђим политикама не размишљам.

Недељник : Како замишљате свој први сусрет с Шешељем и шта бисте му рекли?

А.Вучић : Не замишљам, јер имам много посла који обављам. Ја сам пристојан, разуман човек и много времена смо провели заједно, тако да од мене неће чути било коју увредљиву реч.

Недељник : А наводни лоши односи с председником Николићем? Мало-мало па се у јавности појављују такве приче. Знате како каже наш народ где има дима има и ватре... Ево и сада председник Николић у Јутарњем листу каже да ви нисте председник његове странке и да је само замрзнуо статус у СНС. Јесте причали око тога? И откуд сада таква реторика?

А.Вучић : Јесте заиста замрзнуо чланство. Ми смо у добрим односима. Председник Србије добро ради свој посао. Он је ту на неки начин да контролише владу, тако да немам проблем с тим. Ја радим свој посао на најбољи могући начин. Николића и поштујем и волим. Урадио је неколико веома важних ствари за Србију, а у том интервјуу је рекао нешто на чему сам му захвалан да мисли да сам ја био једини који је могао да води ту борбу против корупције. Тома је пре неки дан, кад смо разговарали о економским мерама, а било је нас више, и кад су после три сата напустили састанак, остали смо сами нас двојица и он ми је рекао: „Знаш ли шта је проблем овде? Супер је овај, супер је онај, али једини који осећа шта народ у Србији може да прогута, шта може или не може да прође си ти. Боље да ти то сам онда радиш. Овај не зна да не може никад да прође порез на имовину, како да се уведе мера да сељаци по хектару плаћају 500 динара, кад траже да им даш субвенцију. Али, да би то знао, ти мораш да разумеш менталитет и природу Срба. Ја сам ушао у економију, учим, радим, не постоји бројка или ствар из те области коју не знам.

Недељник : А јесте ли причали с Николићем о томе шта му значи да нисте председник његове странке?

А.Вучић : Нисмо, али он није члан наше странке, није члан ниједне странке.

Недељник : Шта ако се врати у СНС после одласка с председничке функције?

А.Вучић : Увек је добродошао. И после одласка с Андрићевог венца добродошао је у СНС.

Недељник : Зашто јаче не браните директора полиције? И како ће да се заврши цела ова афера? Ваша популарност кренула је с хапшењем Мишковића, данас оставку даје човек који га је ухапсио. Да ли је то онда и ваш пораз?

А.Вучић : Можда сте у праву да сам погрешио што се нисам умешао. Али, шта год да сам урадио, неко би рекао: „И у ово се меша. А зашто не испита то?“ Онда је најбоље било да кажем: „Нема проблема, испитаћемо то о чему сте говорили и с тим изаћи у јавност да ли је човек чист или није.“ Али, уверен сам да је Пушић чист.

Недељник : А Милорад Вељовић?

А.Вучић : Исти је принцип. Испитаћемо све и обавестити јавност.

Недељник : Шта има ново у случају истраге око 24 спорне приватизације? Да ли је угрожена та истрага? Или само медијски посустаје?

А.Вучић : Није угрожена. Завршено је 12 предмета, осам је у обради и још се ради само на четири предмета. А медијски посустаје зато што се сад бавимо другим стварима.

Недељник : Тек сте на почетку мандата, али се већ прича о Вучићевој епохи. По чему бисте волели да останете упамћени?

А.Вучић : По томе да је Србија кренула у модернизацију. По томе да није било ратова и сукоба. И по томе да је Србија била успешнија у региону и да је створен темељ за бољу Србију.

 

У ИНТЕРВЈУИМА ЗА Недељник СВИ ОВИ ЉУДИ РЕКЛИ СУ СЛЕДЕЋЕ О ВАМА...

Душан Ковачевић: Не може Вучић све сам. Вучића ће највише да оптерете и повуку на дно чланови СНС који се на њега бахато позивају као на Тита. Платиће политички цех и за добро и за лоше.

Јово Бакић: Нада с Вучићем полако се гаси.

Миодраг Костић: Вучић личи на Ђинђића.

Зоран Живковић: Тим поређењем вређају и Вучића и Ђинђића.

Војислав Коштуница: Вучић води Србију ка потпуном државном и економском слому.

Драган Великић: Напредњаци постају нови Савез комуниста, а Србија велика „Фарма“.

Александар Тијанић: Вучић има још две године до гунђања, три до озбиљног укрупњавања отпора, четири до финалног сукоба с инерцијом и завршног рачуна првог циклуса.

Мики Манојловић: Вучић ме изненадио.

Дејан Мијач: Не знам да ли је Вучић свестан шта значи толика моћ.

Недељник : А шта бисте ви о себи рекли?

А.Вучић : Да не личим на естрадне уметнике који говоре да им је најлошија особина та што верују људима. Имам лоших особина, не мало, али мислим да имам једну добру да сам вредан и марљив борац. Борићу се за Србију колико могу. Важно је да покушамо нешто суштински да променимо. Од тога што ћемо продужавати опстанак на власти пола године или годину из овог или оног разлога, у томе нећу да учествујем. Мени то није потребно. Нисам данас богатији него кад сам постао потпредседник владе. Нити је то мој животни смисао. Живим пристојно, желим да постигнем успех и да неко једног дана каже да је Србија у том периоду направила темељ за почетак свог раста и изградњу солидне и добре куће. Ја се угледам и учим много од Арапа, од својих пријатеља из Емирата. Платићу карту да за Нову годину три дана одем у Сингапур и видим како то чудо изгледа. Дакле, не о државном него о свом трошку. Желим да напредује наша земља, а колико ће напредовати зависи од снаге њеног руководства. Очекујем да људи који дођу после нас део оног што је добро урађено или везе које смо остварили у свету не кидају, него да нас искористе да те везе остану и да се нови и нови послови у Србији раде.

 

МЕДИЈИ

Недељник : Често у јавности износите опаске да се добро зна чији су медији или под чијом су контролом. Па ево реците једном коначно који је чији?

Блиц и Ало?

А.Вучић : Што се тиче контроле, то су Рингиер и Аксел Шпрингер. А што се тиче политичког утицаја, свакако да неупоредиво већи имају друге политич ке снаге него странке у власти. Новости?

А.Вучић : Мислим да имају релативно избалансиран политички став.

Политика?

А.Вучић : Ја у Политици немам никакав утицај. У Политици је у последња два месеца објављено више негативних текстова о мојој странци и мени лично него у свим осталим новинама заједно.

Курир?

А.Вучић : И сами видите. То је прилично променљиво.

Информер?

А.Вучић : Немам никакав лични утицај, али ми не смета ни када подржавају владу, али ни када је не подржавају.

Данас?

А.Вучић : Отворено против власти.

Недељник?

А.Вучић : Отворено против власти.

 

АСОЦИЈАЦИЈЕ

Оптужба која вас је највише заболела... Свака ме боли

Ваша највећа грешка... Било их је толико много да не бих умео да кажем која је највећа

Како Србе представљате странцима... Другачије

Шта вам највише недостаје... Времена и концентрације

Чега се највише плашите... Себе

Динар или евро... И динар и евро

Храст или платани... Ауто-пут

Звезда и Партизан... Хитна приватизација да би се спасло оно што се спасти може

Манчестер Сити... је прича како од малог уз огроман рад можете да постанете значајни

Меркелова или Путин... Сувише велики да бих размишљао о тим категоријама

Четници или партизани... Не бавим се прошлошћу

Најбоље вино... Ја сам човек који воли нови свет, волим амерички, калифорнијски или каберне совињон

А најбоље домаће... Шираз Дибонис или Ноар Александровић