Без упутства за употребу
Наиме, разговоре које су водили Београд и Приштина, колико год помињање главних градова као носиоца капацитета за преговоре било политички-правно дискутабилно и звучало као пожељни еуфемизам за најширу јавност, а које је као официјелни преговарач предводио, и изгледа једини водио, млади господин из Министарства спољних послова, Борко Стефановић, толико су замагљени и обавијени неком чиновничко- технократском мистиком, да ако бисмо питали било ког грађанина Србије о чему се све ту причало и шта су досадашњи, а шта би требало да буду крајњи домети тих преговора, мало њих ће знати ишта смислено да каже.
И сад, шта год о тој теми да кажете некако – не ваља. Јер, ако оспоравате потребу дијалога, упадате у ирационални бесплодни и увек се испостави, штетни ковитлац принципијелне државотворне политике која поништава појединца, његово право да дневно живи у неким прихватљивим околностима, да има документа која су изгледа једина потврда његовог постојања, да може да се креће релативно нормално и слободно, да иде код лекара ако треба итд. С друге стране, ако се фокусирате само на појединца и његове потребе, заиста ћете показати, као држава или као друштвен актер (политичка партија, нво, интелектуална јавност) помањкање стратешке државотворне политике, која понекад мора да се, ма како сурово изгледало, измести из визуре чак и угоржених појединаца и доследно прати уцртану трасу националних и државних интереса. Истина је да се политичка будућност, која би требало да буде боља, и смисленија, и што је још важније, извесност мира и просперитета, макар на неки период, постиже само правилном проценом преваге стварног значаја једног или другог принципа. А мериторна процена мора и једино може бити донета од стране мериторног процењивача.
Е сад, најтеже питање у Србији данас је – ко је, и по којим критеријумима меродаван процењивач избора који правимо по овом важном државном питању. Ако је критеријум произашао из вековне праксе различитих видова демократског уређења – подршке већине које носилац политичког одлучивања има – онда у ситуацијама које су сличне данашњој ситуацији у Србији, где је делегимитисан Парламент као законодавац, а извршна власт, тј. Влада потпуно артифицијелно опстаје у разним аркобатикама политичке калкулације, заиста се поставља питање да ли је један државни чиновник, ма како се звао, колико искуства имао и колико знања и добре воље унео – заиста особа која ће на крају да одлучује шта су пожељни циљеви преговора. Посебно у ситуацији када је јавност потпуно искључена из процеса преговора, на шта нас је директно упозорио и гдин Купер, главни посредник Европске уније у преговорима између Београда и Приштине, који каже да би „Београд и Приштина требало да обавесте своје јавности о садржини договора који су постигнути до сада...као и да је обавеза страна да обавесте своје јавности о садржини и импликацијама споразума“.
Дакле, цео наш преговарачки тим, за који не знамо ни који људи га сачињавају, чека зелено светло од посредника ЕУ да би обавестио своју јавност о питању које је кажу најважније и најделикатније за међународни положај Србије, што свакако и јесте.
Али, нико се не пита због чега је цео процес, пре избијања серије инцидената на КиМ који су означили почетак утемељења онога шро косовски Албанци недвосмислено сматрају својом државном реалношћу, а за то добијају и отворену подршку снажних европских држава, измештен и из видокруга Парламента, посланика, опозиционих политичких странака? Зар једно такво питање није захтевало најширу друштвену и политичку дебату, па ако ћемо чак и опортуно узевши, и најширу поделу одговорности за оно што је државотворно питање par excellence? Бесмислени аргумент о томе како је у питању задржавање тајности преговарачке стратегије Србије, показује сву бесмисленост онда када као продукти тог, тзв. техничког дела преговора а који се односе на возачке дозволе, документа, (не)признавање диплома итд. изнесу као готов производ преговора, само без пратећег упутства за употребу. Па може да их тумачи коме како одговара. Ако је то преговарачка стратегија наше стране, лоша је. Уопште, цела прича о преговорима је утолико мучнија што је видљиво колико је лоших потеза, безидејности, апроксимативних одлука и ad hoc стратегија требало да дођемо у теорији познату најлошију “loose – loose“ позицију, кад шта год да урадите, није у вашем најбољем интересу.
Сад је проблем у печату, који како каже Стефановић „не сме да садржи статусне ознаке“ тј. ништа што имплицира косовску независност? Не знам какво ћемо упутство за употребу нестатусног печата сада да смислимо, до почетка септембра. Сад Влада неће ни по коју цену дозволити размештање косовских цариника. Сад кад су већ дозволили да до такве могућности уопште и дође. Заиста је невероватно да наша страна ниједног тренутка није имала проактиван приступ, није била та која нешто предлаже, која износи идеју, даје могуће решење. То вечито каскање за околностима и догађајима постао је уграђени елемент државне администраџције и оних који данас у Србији доносе политичке одлуке.
Дакле, кад су ствари овакве какве су, када власт ни по коју цену није желела на ванредне изборе, а термин за договор о КиМ је све ближи, с обзиром да га је управо ова власт зарад сопствених политичких интереса, а не ЕУ, везала за добијање статуса кандидата, једини који имају легитимитет да донесе одлуку о томе у ком правцу ће да се креће политика државе Србије према проблему КиМ - на крају су они који су изворни носиоци суверенитета – грађани Србије. Уз све мањкавости и делимично утемељене критике опортуности и правне утемељености референдума као начина да се донесе одлука о овом питању, једино смислено и могуће решење је управо то.
Уз сво разумевање које свако ко је дубље инволвиран у политички живот Србије може да има према тежини овог проблема и малом маневарском простору наших преговарача, заиста је недопустиво екскомуницирање најшире јавности, а посебно политичке јавности из овог процеса.
И сад, председник Србије Тадић каже како највероватније од статуса кандидата нема ништа. А месецима смо убеђивани како је то толико извесно, да би било шта у Србији да се деси, а камоли ванредни избори, били опструкција већ виђеном статису кандидата. Жалосно. То није начин на који се води озбиљна државна политика, и ова Влада сваки дан демонстрира сопствену мањкавост знања, одговорности, државништва и спремности да Србију заиста покрене напред. Зато је можда најбоље питати све грађане шта мисле и који пут у решавању косовског проблема изабрати.
