Навршила су се, ево, пуна два месеца откако сам и формално ступио на дужност и са породицом се преселио у престоницу САД. И у најмирнијим могућим условима бити званични представник своје државе при глобалној суперсили каква је Америка, за одговорног човека који искрено воли своју земљу животна је прилика да нешто за њу и уради, рекао је Њ.Е. изванредни и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Сједињеним Америчким Државама г. Марко Ђурић.

У геополитичком тренутку садашњем, у коме се међународни односи под утицајем пандемије, миграција и демогафских прерасподела, драматично брзог развоја технологија (укључујући и вештачку интелигенцију) усложњавају и поступно заоштравају из месеца у месец, из године у годину, односи са глобалним центрима моћи и утицаја попут овог вашингтонског попримају управо егзистенцијални значај. Скромна по величини, али веома поносна, историјски потврђена и идентитетски утемељена, наша Србија, која ове године обележава 140 година односа са САД, због својих укупних карактеристика има разлог више од многих других да на ову релацију гледа као на једну од оних пресудних за свој опстанак и будућност.

Свакога дана и сваке вечери будим се и лежем носећи свест о одговорности према земљи и народу које овде данас представљам, али и са снажном жељом да укупним својим снагама, ентузијазмом и енергијом дорастем дужности која ми је припала. Настојим зато да заиста не прође дан, а да нисам предузео бар нешто што нас приближава циљу афирмације наше позиције овде. Излишно је да наглашавам или да се вајкам како су наше наслеђене институционалне, организационе, логистичке, па и материјалне могућности овде (поготово у поређењу с већима, који се такође активно и агресивно боре за пажњу и наклоност) у потреби за унапређењем. Свестан је тога читалац. Све што урадимо делује као кап у мору, и тешка је свест о пропуштеним приликама и кашњењу које је трајало деценијама. Али мора се почети негде, искористити оно позитивно што је већ учињено претходних неколико година, и ужурбано наставити да се гради српска инфраструктура у Вашингтону на дуге стазе. Будим се зато често и нервозан, очекујући и од себе и од својих колега много више од пуког одрађивања посла.

Да бисмо успели, потребно нам је и овде оно "око тигра" о коме феноменално прецизно повремено говори председник Вучић (трпећи чак и због тога критике и исмевање код дела на сваки начин јалове и мржњом затроване онлајн заједнице). Попут хлеба нам је потребна искрена жеља за борбом и успехом. Ванвременски духовитим стрип жаргоном речено - "ако канимо побједити, не смијемо изгубити". У претходна два месеца увећали смо српски кокус у Конгресу САД за седам нових чланова из обе овдашње партије. Њих и многе друге са "брда", како одмиља називају овдашњи парламент, угостили смо (појединачно) на традиционалан српски начин у нашој привременој породичној кући, која овде (до оспособљавања зграде амбасаде, што је такође један од мојих приоритета) служи и за одржавање значајнијих састанака. Моји укућани (у извесној сам обавези овде да поменем и супругу и три ћерке) показали су, као и током мог рада на Косову и Метохији, и овај пут, а у вези с наведеним, свако на свој начин, висок ниво умешности и пожртвовања.

Ступили смо у блиску и редовну комуникацију с новом администрацијом, у контакту сам и срећем се редовно како с М. Палмером, Ф. Рикером, тако и са А. Слоут и многим другима мање експонираним и познатим домаћој јавности. С председницима и водећим фигурама неких од најзначајнијих овдашњих института, НВО и тинк-тенкова већ смо почели да развијамо и партнерске релације, али све детаље о томе из разумљивих разлога нећу износити. Кад је реч о дијаспори, ту нас тек чека планина посла. Србија мора коначно да на систематизован и уређен начин зна (што данас није случај) ко су Срби професори на овдашњим универзитетима, лекари, пословни људи, па и политичари, званичници, фармери, спортисти, све... и мора да с њима ради на континуирани и уређен начин. Имамо овде много људи за понос за које Србија није чула и трудићемо се да и то променимо. С временом они ће постати један од важних извора наше снаге овде. Безброј састанака имао сам и с пословном заједницом. Управо у дану кад настаје овај текст окупили смо на округлом столу представнике 15 великих америчких компанија заинтересованих да уложе или прошире своје деловање у земљи за коју се пројектује да ће у 2021. бити међу прве три у Европи по расту БДП, и која у исто време гради чак седам (7) ауто-путева пуног профила.

Драгоцену и свакодневну помоћ и подршку у реализацији како овде побројаних, тако и других циљева добијам лично од председника Вучића, Николе Селаковића, Ане Брнабић, Синише, Јоргованке и многих других, као и њихових тимова у нашим институцијама.

Извор: Курир