Њ.Е. изванредни и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Сједињеним Америчким Државама г. Марко Ђурић упутио је отворено писмо на годишњицу вашингтонског споразума и присетио се процеса дијалога на којем је учествовао заједно са председником Александром Вучићем и министром Синишом Малим.

Његово писмо преносимо у целости:

Први рођендан вашингтонског споразума буди у мени реминисценције на ране септембарске дане 2020. године и вероватно најдужих 45 минута које сам доживео у процесу дијалога о Косову и Метохији изван Брисела (који у мом случају јесте посебна прича дуга осам и по година са више од две стотине наставака), као и на тренутке које сам са председником Вучићем, Синишом Малим и Марком Чадежом провео затворен у "Двајт Ајзенхауер" владиној згради.

Ову зграду, у сиво окречену палату тик уз Белу Кућу, на Пенсилванија Авенији, подигнуту поткрај 19. века у француском империјалном стилу - седиште Савета за националну безбедност САД, Марк Твен је својевремено (сматрам неоправдано) прогласио најружнијом зградом у Америци, док ју је председник Хари Труман, такође чак и за то време претерано, назвао "најчудовишнијим објектом у читавим САД".

Није до сада било праве или умесне прилике да о овоме превише говорим или пишем на овакав начин, а свака наредна година спуштаће на ову тему сенку нових успомена, док ће њен значај за ширу, па и ужу јавност, неминовно бледети...

Изнећу зато на ову годишњицу пред вас пар цртица, које до сада нисам, онако како их памтим, и како сам делимично записао, не бих ли употпунио Вашу, а и сопствену слику и сећање о тим догађајима. Управо као сати изгледали су ми ти минути проведени у загушљивој малој соби димензија 2 са 3 метра, опремљеном са једном столицом, једним радним сточићем, заставом домаћина и блиндираним прозором који се не отвара... Нас четворица нашли смо се тога дана у простору скученом како на физичком, тако и апстрактном, метафизичком нивоу, затворени са дилемом из ноћне море (и само један међу нама са потпуним теретом праве и непосредне одговорности) и са сатом који откуцава. Испред собе, са нестрпљењем нас је очекивао политички и безбедносни врх суперсиле глобалних размера.

Дилема са којом смо се унутар скучене собе нашли тог дана затворени, била је постављена тако да је од ње зависило много више од тога да ли ће сутрадан доћи до јавности најављиваног, првог након 18 година састанка председника Србије са председником Америке у Овалном кабинету. Само неколико минута раније у нешто већој сали за радне састанке, Саветник за националну безбедност САД и Специјални изасланик за дијалог Београда и Приштине Џим О`Брајен и Ричард Гренел, уручили су председнику и делегацији Србије и делегацији Приштине коју је предводио крајње невољно и у последњем тренутку доведени Авдула Хоти, званични предлог Америчке стране о "нормализацији економских односа". Понајмање се о економији радило у том првом нацрту. Већ и овлашни поглед на нацрт документа који је сада био на столу пред нама, учинио је да ме облије хладан зној. Ми за српским делом стола, и без речи знали смо да је ово више од састанка и више од испита.

По уручењу папира састанак је требало одмах да буде настављен и било је замишљено да о њему увод одмах дају домаћини, након чега бисмо заједнички прелазили тачку по тачку. Видевши куда то води, председник Вучић је прекинуо састанак и затражио паузу и одвојен простор за српску делегацију. Тако смо се нашли у тој судбинској соби. А у њој смо имали сагледати следеће: одмах након уводних реченица о економској сарадњи, у висини десетог параграфа (параграфи нису били нумерисани као тачке, што је касније искоришћено за на чистој семантици заснован деманти тога да је овакав захтев пред Србију уопште изношен) стајао је прецизно, јасно и недвосмислено дефинисан захтев из пера домаћина састанка, да Србија призна "Републику Косово" као суверену и независну државу и да од стране исте и сама буде "призната". Нисам у стању да од речи до речи препричавам све детаље из наших интерних разговора у маленој соби.

Недељама се наш тим за ово спремао, разрађивали смо безбројне сценарије и опције, на састанак дошли са омањим комбијем докумената и наших предлога. Па ипак, суочени са оним што јесмо очекивали, а бар ја желео да верујем да ће нас некако ипак заобићи, мучили смо се. Излишно је говорити да су веома озбиљно припремљени амерички преговарачи, водили рачуна о сваком детаљу...па и о тој соби...

Кореографија састанка била је до у најмањи детаљ осмишљена, до нивоа сентенци о опцијама за будућност Србије којима смо дочекани већ на степеништу испред зграде. У нашој соби председник, по мом утиску веома резигниран предлозима изнетим пред српску страну, али хладно смирен и ни најмање уздрман или поколебан... иако се и о његовој "грбачи" по много чему велики делом радило. Био је заиста крајње одлучан, од момента када су за нама затворили врата и оставили нас да тобож на миру размотримо предлог. "Макар ме секли...ма шта са мном било..." једна је од сентенци које су ми се урезале, којима је кроз иначе крајње рационалну и фактографску анализу српски председник објашњавао је због чега овакав захтев нећемо прихватити.

Његова одлучност, искрено говорећи, за мене је била сигурност. Баш као и у Бриселу седам година раније, када је пред тада Првог потпредседника Владе Вучића и српску страну ултимативно изнет захтев да се прихвати чланство Косова у УН и да се Србија уместо већински српског полицијског региона, сагласи са стварањем новог полицијског региона који би чинило више од 76% албанаца у структури полиције на северу Косова и Метохије.

И тада и сада био сам један од малобројних који су одбацујући од себе сваку калкулацију, и не чекајући да чујем било какво изјашњење или стави других - био против. Као и сви који се баве овим послом у ма ком облику, бива да и ја понекад тактизирам. На ову тему међутим никада. Базични физички интегритет отаџбине и питања старог аманета у мом политичком и личном свету јесу црвена линија.

И не питајте зашто је црвена боја те наше српске црвене линије коју имамо за неке ствари. За масивним и дугачким столом, у просторији испуњеној портретима прослављених америчких генерала и ратних команданата су наспрам београдске и приштинске стране седели осим двојице преговарача, највиши руководиоци низа федералних агенција и служби које су биле већ активно инволвиране или позване да се укључе у бављење дешавањима у нашем региону. Чекали су на нас. Када смо се вратили из те наше делегацијске келије, почело је поново. "Данас пишемо историју ваших међусобних односа, али и историју Ваших односа са САД, вашу целокупну будућност. На Вама је терет одговорности за одлуку о томе како ће та историја и та будућност да изгледају...управо ту одлуку доносите Ви, данас и овде...", започео је О`Брајен, гледајући у шефа наше делегације и тек по некад, веома ретко у погрбљеног, и иначе пристојног Хотија. Неколико минута и ми Срби, и поред нас посађени Албанци (потписани на плочицама у сали уз поштовање статусне неутралности, док сам ја грешком био потписан као "Директор Косова"), ћутке смо слушали излагање заденуто у обланду приче о трансформативној моћи економије, и историјској шанси да градећи економске везе променимо у потпуности карактер и природу односа Срба и Албанаца, стварајући праве и опипљиве заједничке интересе као претпоставку за решавање политичких проблема, и подршци коју је америчка администрација спремна да пружи свему томе.

Прави правцати мајсторски плес око главне теме уметнуте у састав документа. Пре самог завршетка излагања чији је циљ био да цементира немогућност одбијања оваквог предлога, са српске стране стола зачуо се разговетан глас који је за тренутак потпуно прекрио говор који је текао. "Извините што кварим забаву" започео је председник Вучић. Ту реченицу и тај тренутак упамтићу док сам жив. У неколико прецизних и језгровитих, и веома одлучно изложених реченица председник Србије саопштио је свим окупљенима, а понајпре домаћинима који су у самом старту подигли улог до максимума, али и албанским представницима који су искључиво слушали сопствено дисање, да српска делегација јесте дошла да разговара о нормализацији односа са Приштином, посебно економских за шта имамо и сваки интерес и разумевање, али да нисмо дошли и да нећемо прихватити разговор о споразуму који би подразумевао признање и третман Косова и Метохије као независне и суверене државе. Ако је то тема и ако смо само о томе позвани да разговарамо, онда ма шта било, од свега овога неће бити ништа. Сада је са друге стране завладао тајац.

Дата је пауза. Напустили смо комплекс Беле Куће и сиву Ајзенхауер зграду. Окупљени у хотелској соби хотела у власништву председника САД, на брзину смо појели не баш сјајан оброк који се састојао од млаких хамбургера и помфрита из оближњег ресторана брзе хране ("Шејк Шек"). Сат времена након нашег одласка позвани смо назад. Ситуација је била потпуно промењена. Спорне одредбе више уопште нису биле на дневном реду. Неколико сати конструктивних преговора касније, добили смо добар документ, са којим смо отишли кући задовољни и у миру са собом. Потпуно свесни да прави изазов тек следи и да се зове спровођење.

Епилог: На данашњи дан пре годину дана Србија је добила политички споразум, формално у виду писма размењеног не са Приштином већ са владом САД, како би се очувала наша статусна позиција, а којим се обухватају и подржавају неки од важних српских интереса и приоритета наше политике. Документом из Вашингтона Америка и Србија су у датом тренутку и у датим околностима, продубиле међусобно поверење и разумевање. Први пут је јасно и недвосмислено подржана иницијатива "Мини шенген" од кључног економског и политичког инереса за нашу земљу, и чак је и Приштина обавезана да подржи исту. Та подршка пренета је и на иницијативу "Отворени Балкан" - како је у међувремену брендиран Мини Шенген.

Корист од ове подршке видљива је и биће видљива у годинама које следе. Споразумом је подржано и законско право СПЦ на њену имовину на Косову и Метохији кроз примену судских пресуда, посебно у случају манастира Високи Дечани. Из својих разлога, представници међународне заједнице почели су заиста још интензивније да инсистирају на положају Дечана. Договорена је израда студије о употреби Газивода, иако је за Приштину то до тада била потпуно затворена тема.

Србија није прихватила да се у нашој верзији документа наметну и нађу одредбе о признању Косова од стране Израела, иако је то било наметано. Након 19 повлачења признања које је наша влада изборила, ово је било једно болно признање чије спречавање је уз све уложене напоре према Јерусалиму у том тренутку било изван српског домашаја, али које са споразумом из Вашингтона упркос буке и дезинформација, није имало суштинске везе. Остала је у том тернутку нада, која се на жалост није испунила, да би са могућношћу пресељења српске амбасаде у Јерусалим (што јесте убачено у српски текст) тако нешто могло бити спречено.

Драгоценим се показао сегмент који се односи на мораторијум на чланство Косова у међународним организацијама. Пуних годину дана, у најсложенијим околностима на међународној сцени, Србија није била принуђена да троши своје ресурсе на борбу са моћним силама подржаним настојањима Приштине да постане део система УН, Интерпола, УНЕСКОа, или да лобира за нова признања.

Уколико Приштина након истека предвиђене године мораторијума настави са кампањом, иако не сумњам у успех наше стране, имајући у виду напоре и ресурсе које ћемо употребити, биће у сваком случају још видљивије колика је од мораторијума била корист. Опоненти председника Вучића, лишени било какве личне одговорности, тврдили су да ће споразуми из Вашингтона срушити српске односе са другим великим силама због одредби о диверзификацији снабдевања енергентима и коришћењу одређених технологија. Време их је и ту у потпуности демантовало. Ко чита новине зна на шта ту све мислим.

Поједине одредбе споразума, попут оних које се односе на улагања у инфраструктуру, Србија у свом интересу приљежно спроводи и сама. Ауто-путеви се граде на сваком кораку. ДФЦ је отворио регионалну канцеларију у Београду што је био снажан и сјајан сигнал страним улагачима и само по себи корисно.

Пуни потенцијал присуства ове институције међутим тек треба да буде искоришћен, што сада зависи од ње саме. Пажљиво преговаране одредбе Вашингтонског споразума оставиле су Србији довољно доброг маневарског и простора и драгоценог времена за дисање, који је мудро искоришћено за рад на даљем економском, политиком, војном јачању, регионалном повезивању и поправљању укупних прилика у земљи. Вашингтонски споразум је преживео и турбулентну транзицију власти у САД под новим брендом - "вашингтонске обавезе".

Делови вашингтонског, као и бриселског споразума који су нечињењем и чињењем Приштине погажени, настављају да нарушавају поверење наше стране, али и растућег и све гласнијег дела међународне заједнице, укључујући и многе утицајне државе "признаваче" тзв. независности Косова и Метохије у жељу Приштине да нормализује односе са нама. Истовремено, договори из Вашингтона удахнули су живот кључној идеји да се претпоставке за решавање неспоразума у нашем региону могу стварати јачањем економске сарадње.

Економија је кључ свега и то је истерано на светлост дана. Ово је трајна вредност споразума из Вашингтона, и уз услов очувања политичке стабилности у Београду и континуирани раст српске економије, могла би се показати кључном у годинама које долазе за опоравак и стабилизацију читавог региона.

Извор: Новости