Морамо зауставити уништавање позоришта

Данас испред Савета за културу Српске напредне странке ће вам се обратити људи који су оставили заиста велики печат у српској култури и ја ћу вам их представити, то је господин Братислав Браца Петковић, редитељ и писац комада „Гранд при“, „Цветови злата“, “Скадар“, „Легија части“, он је такође власник позоришта Модерна гаража као и оснивач Музеја аутомобила и господин Радослав Лале Павловић, драмски писац, аутор бројних позоришних праизводби,  ја мислим да их има око двадесет позоришних праизводби. Сетите  се само редова за представе „Моја драга“,“Мала“ итд и наравно серије „Мој рођак са села“, као и осам филмова.

 То је оно што сам хтела да вам кажем да заправо чланови Савета за културу Српске напредне странке могу на заиста компентентан начин да коментаришу стање позоришта у Србији данас, а позоришта у Србији су данас малтретирана на начин да се од њих заправо кроз пореску полтику и  нови Закон о култури праве установе које не могу да обављају ону основну функцију коју би позоришта требало да имају данас. Али најбоље ће бити да вам се господин Браца Петковић и господин Лале Павловић на компетентан начин обрате са освртом на ову тему. Изволите.

Радослав Лале Павловић: Добар дан. Да бисмо отворили ову тему, наравно што краће, сама конкуренција и малтретирање позоришта кроз пореску политику,  само да подсетим задњих 15-20 година какво је било стање позоришта у Београду и у Србији. То је значајно да се зна, да се сетимо. До 1997. године па до 2000. године позориште у Београду је било врло активно и бавили су се посебно критиком режима, у време СПС и Слободана Милошевића.  Сви се вероватно сећате Индексовог позоришта, њихових таламбура, сцена укључујући ону сцену када је наш један колега играо Миру Марковић са периком, оним цветом чувеним и брковима и тако се позориште критички односило према режиму. Од  2000. године када је дошла  нова власт, друштво савршено, друштво без проблема, више није било никаквог разлога да се режим критикује, штавише настављена је у новом добу  и даље критика бившег режима који је нестао.  Тако да се дешава један занимљив случај да позориште које је било опозиционо тврдо, које поставља питања, позориште више не поставља никаква питања, па је тако испала једна ситуација необична где су „Курсаџије“ у ствари једини критички осврт на догађања у друштву.

Све се то догодили тако што од 1997. године позориште у Србији  држи једна странка и тако је створен један идеолошки профил. а порука тог профила је да у Србији ништа не ваља, Срби не ваљају, ово нема смисла, треба дићи руке,  треба се  иселити, треба се казнити, самоказнити итд. Та врста идеологије функционише и дан данас. Она се остварује преко комесара идеолошких, односно управника позоришта, који су по правилу глумци. Они треба да укину утакмицу у позоришту те су сви редитељи углавном Дејан Мијач, а сви писци су углавном Биљана Србљановић.  У међувремену за  10 година где имамо четири академије, ту је дипломирало 400 глумаца  и око 200 редитеља у нашој земљи Србији, посла има за њих тек можда  неколико. Идеја о приватним позориштима се  завршила неславно, приватно позориште плаћа порез као фабрика ексера, јер у закону приватно позориште нема иста пореска права као државна позоришта. И то је матретирање позоришта. Још увек је на снази забрана запошљавања глумаца у стални радни однос у позориштима. На пример држава Чешка, као и Мађарска, имају преко стотину позоришта од чега је већина приватних, а ми имамо једно приватно позориште које једва саставља крај са крајем.  Ми смо дошли у ситуацију, кад држава, власт, већ које су странке у моди,  пре свега мислимо поштовани Г17 и на славнога  Млађана Динкића, низом потеза који се углавном могу окарактерисати као кретенски потези, значи малтретирање већ угроженог позоришног живота у Србији. Дакле пореза, уредби, намета. а о томе ће конкретно још боље мој колега Браца.

Братислав Браца Петковић: Па ево, та пореска политика директно удара у темеље позоришта и ја мислим да ће се ускоро, ако се овако настави, сва позоришта затворити.  На пример код нас се Министарство културе не бави позориштем, мислим оно не ради свој посао. Позориштем се баве ови назови полуписмени експерти који овом пореском политиком заиста угрожавају националну културу. Министарство наше је реаговало на закон, на те пореске прописе , једанаест дана после њиховог доношења и два дана после почетка њихове примене.

Значи,  можемо да кажемо да они не раде свој посао, то је штеточинско министарство.  На пример данас у време економске кризе у италијанском Министарству за културу организовано је саветовање крајем априла месеца,  на тему округли сто министарски европских земаља, значи Француске, Шпаније, Италије као домаћина итд на тему размишљања о кризи. На том колоквијуму је било речи и како да се помогне култури. А наша држава помаже на тај начин што директно удара у темеље, значи понаша се потпуно шибицарски. Прво да 40% пореза, а то су све плате, сви приходи, неки способни директори који обезбеде новац преко спонзорства одмах 40% треба да дају држави, а тако и универзитети. Универзитет је најавио штрајк, блокада потпуно свих институција и они су укинули тај порез од 40% али су оставили овај од 80% на ауторске хонораре, значи скоро 80% односно 76,8% и тај порез по нашем  скромном мишљењу је реална процена да ће се затворити сва позоришта.  Прво, затворена су врата свим људима, свим ауторима, јер је потпуно онемогућен рад. Чувени наш хелениста чика Миша Ђурић у оно комунистичко време када је хтело да се затвори позориште у Крагујевцу, он је одржао један говор у Академији наука  и почео је тако што је навео пример византијске Грчке где за једно кривично дело крађе у Грчкој је било забрањено том криминалцу да одлази у позориште три месеца, за мало већу крађу 6 месеци, а за убиство годину дана. Дакле годину дана да не иде у позориште. То говори о томе колико је позориште значајно било код Грка, а он је тада рекао: „Шта су онда Крагујевчани скривили да им се затвори позориште, какав су то злочин урадили?“  Имамо пример у Србији где су позоришта избрисали, издахнуло је и зајечарско позориште које је старо скоро 100 година, не ради.  Дакле, културу урушавају управо ти експерти и ми се испред Српске напредне странке боримо и ово је почетак наше борбе. Српска напредна странка неће дозволити да се на овај начин урушавају установе културе у Србији.

Имамо и примере из капиталистичке Америке, савезна држава Мичиген, пошто је била једна од најскупљих за снимање филмова у Америци, онда су се они досетили па 42% од улагања продуцената враћају након завршетка филма а код нас се управо ради обрнуто.

И ето да завршим, Српска напредна странка неће дозволити, бориће се на свој начин да се прекине урушавање установа националних култура у Србији. Хвала!

Радослав Лале Павловић: Још неколико детаља који су занимљиви. Значи порез на ауторске хонораре, значи на научни рад, на сценарио, на роман је код нас 76,8%, у суседној Хрватској тај се порез креће између 16-26%, у Шведској 32%с тим што се одмах 12% смањује због регреса за годишње одморе. У Словачкој је 19%, значи у Србији 76,8% - то је лудило и то је малтретирање позоришта.

Да подсетим оне који су мало млађи па се не сећају у време Милошевића и власти коју је он предводио порез на ауторски хонорар је износио 9%. Разлика је значи значајно занимљива. Такође та ствар око малтретирања позоришта и културе ће се очито наставити и са нацртом Закона о култури, где се каже да се позоришне институције могу приватизовати с тим да пет година не може да буде промене њихове намене, значи после пет година то може да постане привредни центар, коцкарница или нешто можда ружичасто. Оно што странка којој ми припадамо неће свакако дозволити то је  да се икада иједном позоришту промени намена. Сва та позоришта остају позоришта, радићемо на томе да их не буде мање већ више тако што ћемо једним амандманом   нацрту закона о позоришту предложити да се донесе закон о меценарству, значи да свако ко има новца, било да је то приватно лице или фирма, не само да нећемо узимати од позоришта него ће моћу да улаже у филм у позориште, књигу и за толико ће држава да ослобађа дародавца од пореза. Значи то је стандардно и то функционише у неким земљама. Значи ствар је озбиљна, малтретирање је значајно, као што видимо да мало кога занима шта ће се десити са нашим именом и презименом. Странка којој припадам ће учинити све. а може много да учини да се ово разваљивање прекине.

Хвала вам!