Функционер СНС Марко Ђурић рекао је, представљајући платформу, да она подразумева реформу правосуђа, законске регулативе, органа и служби безбедности, система јавних набавки и стварање професионалне државне управе.

Према његовим речима, СНС ће се залагати за политику нулте толеранције према свим областима криминала и корупције, заједничко деловање грађана и државних органа, партнерство са другима у свету, транспарентност у раду и политику "одрешених руку и помоћи професионалцима".

Методи којима ће то бити постигнуто су изградња институционалних капацитета, улагање у материјалне ресурсе, одузимање нелегално стечене имовине, јачање сарадње на државном и међународном нивоу, као и доношење нових и спровођење постојећих стратегија за појединачне гране организованог криминала.
Основни циљ СНС у тој сфери, рекао је он, јесте стварање Србије "која је сигурна кућа за све њене грађане".

Ђурић је додао да су циљеви СНС елиминисање коруптивног односа између криминала и политике и уклањање Србије са мапе транзитних рута за трговину наркотицима.

Представник Транспаренси Интернешнала из Америке Бредрфорд Џонсон рекао је да је основа за борбу против корупције, и на нижем и на највишем нивоу, политичка воља. Он је навео да је законска регулатива у Србији добра и да су постојећи законски оквири адекватни, али да је проблем у спровођењу тих прописа.

Његов сарадник Грег Минџек рекао је да је у свим земљама света корупција последица неефикасне владе.

Бивши шеф Службе државне безбедности Горан Петровић рекао је да организовани криминал не може настати и ширити се без помоћи државе и њених институција. "Када будемо схватили да је корупција та која повезује државу и криминал, када схватимо да не постоје контроверзни тајкуни него само криминалци у лепим оделима, моћи ћемо да се изборимо са криминалом", рекао је Петровић.

Функционерка СНС Јоргованка Табаковић указала је да су јавне набавке један од основних проблема из којих се ствара корупција и да би требало променити постојећу регулативу како би се она сузбила. Она је позвала Владу Србије да усвоји измене Закона о јавним набавкама које је предложила СНС, како би се отклониле слабости постојећих закона које омогућавају злоупотребе тог процеса.

Представљању платформе присуствовали су представници дипломатског кора, међународних институција, лидер Нове Србије Велимир Илић и први човек Покрета социјалиста Александар Вулин.

Међународни округли сто „Стоп криминалу! Стоп корупцији“
Транскрипт
Центар „Сава“,  23. јун 2011. године

Водитељ: (...) Посебно се захваљујемо говорницима: господину Бредфорду Џонсону, истакнутом међународном ангажованом на бројним пројектима Транспаренси интернешнала; Грегу Минџаку, бившем директору НДИ Москва, господину Петру Јоакимову, председнику Грађанског друштва „Антимафија“ из Бугарске; његовом колеги господину Антону Проматару, потпредседнику друштва „Антимафија“. Велика нам је част и задовољство што су са нама дипломатски представници више десетина земаља, амбасадори, генерални конзули, отправници послова, секретари и саветници. Са нама су представници Палестине, Норвешке, Белорусије, Сједињених Америчких Држава, Јапана, Израела, Азербејџана, Велике Британије, Грчке, Анголе, Кубе, Сирије, Словачке, Шведске, Светске банке, Мађарске, Албаније, Бугарске, Француске, Словеније, представници ОЕБС-а, Индонезије и Италије.
Поштоване екселенције, хвала  вам.

Захваљујемо на присуству нашим политичким партнерима и пријатељима, господину Велимиру Илићу, господину Александру Вулину, госпођи Дубравки Филиповској, господину Душану Пањевићу. Захваљујемо и осталим гостима који ће својим конкретним излагањима пренети искуства и начине борбе против корупције и криминала.

Имам част да најавим домаћина овог Округлог стола „Стоп корупцији! Стоп криминалу!“, господина председника Српске напредне странке, Томислава Николића.

Томислав Николић: Ваше екселенције, даме и господо, добар дан и добродошли на скуп просвећен против корупције и организованог криминала. Посебно поздрављам наше уважене госте, учеснике из иностранства, који ће говорити на данашњем скупу.

Корупција је добила енормне димензије. Продрла ја у све службе, институције и установе, ушла је у све поре друштва које убрзано трули пред нашим очима. Основни предуслов за развијање мита и подмићивања је садржан у једној речи – безакоње. Онога тренутка када су наша држава и њене институције почели да слабе и пропадају, а власт појединца почела да се уздиже изнад њих, корупција је ступила на сцену брзином светлости. Судство, здравство, просвета, а посебно приватизција и привреда потпали су под утицај организоване корупције. Настала је симбиоза нормалних и патолошких појава, никада није ни отпочела борба против удржених снага корупције, сви сарађују на истом послу. То је стање које се условно може назвати клептократијом. Сви утицајни фактори друштва удружили су се у крађи јавног добра, створили су једну лоповску олигархију.

Корупција је попут рака, кад једном срасте са друштвом, почне да расте, шири се и пружа пипке ка свим сферама живота разарајући ткиво на којем наше друштво почива. Ово изазива ланчану реакцију. Када представник државе види свог колегу како прима мито и да прође некажњено, порука коју добија је јасна – и ја то треба да радим. Када обичан грађанин види да мора да да мито да би добио грађевинску дозволу, јер је његов комшија до дозволе дошао на овај начин, порука коју добија од државе ја јесна – није важно да ли испуњаваш услове, већ колико можеш да платиш. Када страни инвеститор дође у Србију, а они који треба да му олакшају процедуру и помогну да покрене пословање, траже да се њихов рад подмаже новцем, одговор инвеститора је јасан – нећемо улагати у такво окружење, неће бити нове производње, неће бити нових радних места, неће бити нових погона, отићи ћемо у другу земљу. Ова опасна болест ушла је у све поре нашег друштва. У органе државне управе, у школство, здравство, па чак и у медије.

За мене лично ствар је јасна – ако не сузбијемо овај рак Србија ће умрети. Потребно је да га лечимо и то брзо. Без лечења, ова врста болести, утицаће погубно на наш економски и друштвени живот. Једно, у великој мери, корумпирано друштво, као што је то случај у Србији, представља оболело друштво. Болест се, између осталог, манифестује масовним неповерењем становништва у постојеће институције, нарушавањем и ерозијом постојећег система вредности, као и свеукупном дезоријентисаношћу и несигурношћу. Велики број грађана у Србији корупцију тренутно сврстава међу најзначајније друштвене проблеме, чак је стављају испред економских проблема.

Основни политички узрок корупције у Србији је сам карактер режима. Србија је клептократска држава у којој су институције система, односно њихово функционисање, прилагођене основном циљу – максимизацији личног богатства политичке елите. Док су комунистичке вође биле преокупиране максимизацијом текуђих повластица, посткомунистичкки диктатор је опседнут максимизацијом фонда свог личног богатства.

Без лечења корупције неће бити правог пораста животног стандарда у Србији. Србија корупцију себи више не може да приушти и више са њом не може да живи. То је нешто што више неће трпети ни Српска напредна странка и то је нешто што ни ја више нећу да трпим. Ово је кључни разлог због кога смо се окупили данас и овде, да пронађемо нове начине и нове методе за борбу против ове опаке болести која је исцрпела наше друштво. За Српску напредну странку борба против корупције и борба за оживљавање економије иду раме уз раме. Борба против корупције, такође је и борба за европске вредности у Србији.

Даме и господо, Србији је потребна свеобухватна антикорупцијска стратегија, заснована на посвећености политичког врха земље борби против корупције. Реформама институција у циљу превенције, усвајању антикорупцијског законодавства, извршавању закона и партнерству између државе и цивилног друштва. Најбржи пут у неуспех борбе је усмереност на ситну корупцију, уз занемаривање крупне и заснованост антикорупцијске борбе на маркетиншкој активности политичких лидера, уместо на институцијама које ће дуже трајати.

Данас ћете чути изводе из програма за борбу против корупције Српске напредне странке, а људи које ћете чути биће део тима који ће помагати у његовом спровођењу. Борба против корупције биће једно од првих приоритета власти Српске напредне странке, јер без сузбијања корупције не можемо имати бољу економију и бољи стандард грађана. Хвала вам.

Водитељ: Хвала господину Томиславу Николућу, председнику Српске напредне странке, која је домаћин данашњег округлог стола. Сада проглашавам почетак дискусије.

Даме и господо, први ће вам се обратити господин Бредфорд Џонсон, истакнути међународни стручњак, ангажован на бројним међународним пројектима Транспаренси интернешнала, Уједињених нација и низа других међународних организација за област борбе против корупције, који ће говорити о искуствима борбе против корупције у земљама југоисточне Европе.

Господине Џонсон, изволите.

Бредфорд Џонсон: Добар дан. Унапред вам се свима извињавам што, нажалост, моје знање српског је јако слабо, тако да ћу морати да прибегнем изражавању на свом матерњем језику да бих рекао неколико ствари које сам хтео да кажем на ову тему. Као неко ко се заиста бавио овим питањима на међународном нивоу, имао сам прилике да посетим многе земље и да сарађујем на питањима побољшања управе и на питањима која се односе на побољшања у економској сфери. И заиста сам веома захвалан на позиву да присуствујем овде и да, заједно са колегама, научим нешто више о борби против корупције у Србији.

Заиста је важно за борбу против корупције да се она налази у првим линијама борбе реформи управе, управљања и економског развоја и драго ми је што видим да је овде борба против корупције заправо присутна и у политичкој сфери, што је веома важно. Не представљам се овде и не мислим да сам стручњак ни за политику у Србији, ни за привреду у Србији, ни за Србију уопште, али чини ми се да се Србија налази на раскршћу.

Изгледа ми да је Србија усмерена ка томе да се настави економски рад и да се наставе делатности у том смеру у блиској будућности. Алтернатива досадашњем раду и просто пробијају кроз тај честар, је заправо да се Србија у потпуности ангажује и на економском развоју и на свим активностима које се у том  смислу одвијају у Србији у региону као важна земља. И на основу разговора које сам водио у току ове недеље са колегама у Србији, заиста ми се чини да је ово друго нешто чему људи дају предност. Наравно, једна велика препрека том путу је управо оно што је тако лепо илустровано у филму који смо видели на почетку, а то је криминал и корупција.

У многим земљама у свету, укључујући ту и земљу у којој ја живим, корупција заправо служи само поткопавању и урушавању и економског и социјалног развоја. И мислим да ћете се сви са мном сложити. Према недавним документима које су израдиле и Уједињене нације и Светска банка, јасно је који су јако лоши ефекти корупције на друштво.

Према једном студији Уједињених нација, када се ради о Балкану, један у шест, значи, сваки шести грађанин доживео је корупцију или је био умешан у корупцију на неки начин. Наравно да није добро за једну земљу која жели да напредује, не треба да вас подсећам да је јако лоше ако неко мора да прибегне давању мита, да би, рецимо, обезбедио себи здравствену услугу. Наравно, ефекти корупције се шире, осећају и велики су када се ради о привредном развоју.

Према другој студији 55% великих компанија које послују у Србији виде корупцију као велику препреку. То, наравно, значи да не можете пословати у Србији, значи да вам се тиме ограничава економски раст и да вам се отежава пословање у Србији. И наравно, уз такву ситуацију одржавају се препреке и смањује се привредни раст, а онда се повећавају проблеми који су везани, на пример, за незапосленост, нарочито када се ради о незапослености одређених популација и њихових група, као што су млади, на пример.

Ви, наравно, много боље од мене знате како корупција утиче на свакодневни живот и на развој ове земље, али оно питање које бих ја поставио и покушао да на њега одговорим јесте – како даље, куда даље. Мени се чини да у свим земљама света и у свим земљама Балкана, први приоритет, када се ради о борби против корупције, јесте политичка воља за реформом. И то верујем да обухвата обе ствари, дакле, треба да постоји политичка воља и када се ради о реформама које се боре против ситне корупције, као што смо видели на филму, био је пример полицајца, али и против велике корупције, корупције великих размера, која обухвата велике институције, процес приватизације и тако даље.

Како се развија политичка воља? Можемо приметити двоструки принцип. Са једне стране Влада, држава може да делује. С друге стране, грађанско друштво. А што се тиче те државне стране, постоји неколико стратегија које треба предузети. Ја мислим да они који су лидери и који су на челу државе и Владе морају често и снажно и са уверењем да говоре против корупције. А борба против корупције је као када морате да идете у теретану, стално морате да се борите. И никада не смете да престанете да идете у теретану. Шта, дакле, још Влада мора да уради? Мора да настави да спроводи и примењује постојеће законе и прописе. И према информацијама које ја имам, постојећи законски оквир и постојећи прописи сасвим су адекватни за борбу против корупције. Можда може нека фина дорада ту да се уради, али оно што је суштина, оно што је главно, то постоји. Наравно, проблем је у спровођењу ових закона и прописа. Ако неко прекрши закон, треба да изађе пред суд. А ако неко ко је запослен у државној служби прими мито, треба га, наравно, казнити. А то води питању како то да се учини.

На основу најбољих пракси из целога света, то заправо подразумева сталне и одрживе напоре на томе да се изграде институције које ће то радити. Рецимо Агенција за борбу против корупције је важан корак ка томе. И јачање њених капацитета и јачање правосуђа, такође, може бити још један корак у том правцу. И изградња капацитета Владе, државе и, рецимо, капацитета електронске управе, заправо, још један је корак у том исправном односу између државе и грађана. Осим свега тога, наравно, пожељно је да се развије дубоко смислени однос партнерства између државе и грађана. Ја мислим да је успешна борба против коурпције, заправо, сарадња између цивилног друштва и Владе, државе. И управо ова сарадња са грађанским друштвом и размена информација и на неки начин да ту постоји прави пас чувар, то се показало јако ефикасно.

И да поново, без пуне сарадње грађанског цивилног сектора и државе, та борба не може бити у потпуности ефикасна. Да нагласим још нешто, а то је да би борба против криминала и корупције била ефикасна, она се мора доживљавати као борба која је зачета и осмишљена од стране Срба. Дакле, просто као и у другим земљама, тако важи и за Србију, борба против корупције мора одражавати аспирације и напоре и жеље Србије. У оној мери у којој ја и моје колеге са стране, из других земаља, можемо да помогнемо, ми заиста се радујемо да имамо ту могућност да у томе учествујемо. И сви разговори које сам имао током последње недеље, заиста ми дају велике наде за будућност. И зато је добро што смо овде на овој конференцији, коју ја видим као важан први корак и надам се да ће помоћи решавању ситуације.

Хвала на пажњи. Поздрав.

Водитељ: ...грађанског удружења „Антимафија“ из Бугарске, који ће нам приближити слуку о искуствима Бугарске у борби против корупције. Господин Јоакимов ће држати говор на енглеском језику, па позивам госпођу преводиоца да му се придружи.

Петар Јакимов: Добар дан. Ја волим Београд. Ја волим Србију. Драги пријатељи, хвала вам. Прво сам хтео да се захвалим домаћинима на овој прилици што сам овде и што имам прилику да разговарам о овој борби. Представићу вам нашу организацију. Њено пуно име је „Бугарска антимафија легија“. Можда знате једну малу историјску чињеницу, а то је да је бугарска легија, заправо, основана овде у Београду, половином 19. века, наш револуционар Раковски. Основана је са једним циљем, а то је ослобођење Бугарске и Србије од Османског царства.

Дакле, наша организација основана је 2005. године, са циљем да се боримо против корупције и то је организација цивилног друштва. Углавном се бавимо активностима које су везане за царинске и пореске преваре, злоупотребу дрога и сличне активности. Током година од наше организације врло се често тражило да дамо мишљење о царинској служби, о пореској служби, о царинским политикама и спољној контроли граница Европске уније. Много пута смо алармирали и јавност и стручњаке у вези са тиме шта раде власти у Бугарској, односно и шта не раде. И ту су и одговорне институције државе Бугарске, као што су Државна агенција за националну безбедност, Министарство унутрашњих послова, Тужилаштво, Пореска управа и Царинска управа. Ми смо веома много пута скретали пажњу на недостатак политичке воље да се заправо ефикасно реше проблеми који су везани за контролу граница и за царинску политику.

Током година објављивали смо много радова који су се професионално бавили, стручно бавили анализама различитих тема, као што је шверц, обелодањивање посебних чињеница у вези са криминалом и колективно понашање особа са врха власти. И наша организација показала се заиста веома важном у ситуацијама борбе против царинских превара. Много пута су позивани у тужилаштво чланови таквих организација и безбедносна служба за борбу против организованог криминала такође их је позивала. И они су сви били под истрагом безбедносних служби. А напори и Владе и владајућих партија углавном су се усредсређивали на цензурисање медија.

Успешне интервенције у оквиру наших активности могу се назвати, заправо, прављењем слике идеалног државног службеника у служби царине који је тврдио да је право благо владајуће партије 2008. године. Те 2008. успели смо да прогурамо резолуцију у оквиру Омладинске организације Европске народне странке о строжем режиму на спољним границама Европске уније, а то је Бугарска. И због наших сигнала које смо стално давали и Европској комисији и нашој држави, можемо рећи да има видљивих резултата. Један део корумпираних службеника био је отпуштен или су, просто, сами отишли због притиска који су извршили медији и само друштво. После парламентарних избора 2009. дали смо три месеца поверења новој Влади, покушали да подржимо њене активности, и кроз ове информације које смо имали, нажалост, владајућа партија није испунила наше наде. Ситуација, не само да се није поправила, него се и погоршала. То је водило озбиљним проблемима, не само у Бугарској, него и у државама чланицама Европске уније и у суседним земљама Бугарској, које су изван Европске уније.

Можемо рећи да борба против шверца и самим тим против токова новца који иде организованом криминалу не може и не треба да буде предмет борбе појединачно и у једној држави, већ ту мора да постоји борба преко граница. И због тога је управо важно да, када се ради о нашим суседним земљама, да представници невладиних организација и политичких партија сарађују, да разумењују информације, предузимају заједничке акције и имају заједничке политике. И управо продубљивање ових односа  води слабљењу односа између криминалних група на међународном нивоу и тиме се смањују и ризици по безбедност појединачних земаља. Шверц, преваре везане за ПДВ, нелегална трговина људима, све то подразумева заједнички рад у суштини, тако да се ми можемо борити против тога само сарадњом. Треба да запамтимо да је корупција једнака сиромаштву.

Сада бих вам показао део једног кратког филма 2008. Направио га је један наш бугарски новинар. И ту ћете видети како организовани криминал функционише овде на Балкану, у питању је Косово, Србија и Бугарска.

- Филм -

Водитељ: Захваљујем господину Јакимову на излагању и молим господина Грега Минџека, бившег директора НДИ из Москве да се обрати  скупу са освртом на искуства у борби против корупције у Русији.
Господине Минџек, изволите.

Грег Минџек: Да вас поздравим прво Срби и хоћу да вам кажем да сам донедавно био званично запослем у УСАИД, тако да сам сад заиста задовољан што могу мало мање дипломатски, а и отвореније да говорим о томе шта мислим. Сви у Србији, или скоро сви у Србији, а свакао и ван Србије су свесни нивоа корупције који прожима цело друштво. И пошто сам имао искуства и радио и у Албанији, и у Босни, и у Србији и у бившим државама Совјетског Савеза, могу рећи да сам изненађен да су овако ниске цифре. Мој је циљ да нађем 11 посто људи који мисле да нема корупције у Србији. Желим да будем грубо искрен данас и да кажем да не верујем да постоје разлози, да неко може да тврди да има потребе за корупцијом у овом друштву. И та енергентска студија показала је да нема никакве везе између генетског кода Срба и корупције. Али не могу да вам дам на увид тај извештај, пошто је то врхунска тајна. Оно што сам ја дубоко уверен јесте да српски народ не мора да толерише овај ниво корупције. И да не треба и да не мора да га толерише. И да видимо, овако како стоје ствари, ја не бих волео да је моја земља на овом месту када су у питању индекси.

Ја имам много пријатеља и у Босни, и Русији, Чешкој Републици и у Албанији и нека се не увреде, али мислим да Србија да буде на овом нивоу, да је то неопростиво. И право питање ове конференције јесте заправо како смо довде доспели, како смо доспели да имамо овакво место овде и када се ради о спремности и вољи за борбу против корупције. Јако сам задовољан што се одржава ова конференција, али морам да кажем да сам донекле изненађен што то није на иницијативу организације цивилног друштва, већ заправо на иницијативу једне политичке партије која је решила да осветли овај проблем. Као што је мој колега Бред Џонсон рекао заиста борба против корупције не може да се ради, то јест, за борбу против корупције неопходно је да постоји и воља и притисак самих грађана Србије, било да појединачно делују, било да колективно делују кроз организације цивилног друштва. И још једно питање које треба да проистекне из ове конференције, а то је – где је цивилно друштво у овом питању, у овој земљи, где се оно налази. И зашто они не одржавају конференцију за конференцијом, да би просто одржали пажњу народа, усмерену ка Влади, да би се Влада и држава натерали да реше овај проблем.

На папиру, Србија је требало да је сјајно једно место за економски развој и за стране директне институције. И кад погледамо овај слајд и ја бих пожелео да региструјем своју компанију овде, имајући у виду пореску стопу и друге неке бенефиције које се дају. А онда се суочите са оваквим чињеницама да скоро четвртина, више од петине, компанија кажу да су морале да подмите државне службенике да би могле да послују. 55% привредних друштава кажу да им је корупција препрека за пословање. А скоро половина жалби упућених Савету за борбу против корупције, током последњег дводогишњег периода, односи се на приватизацију. Тиме се баца светло на чињеницу да је Европска унија морала у последњем периоду неколико тих споразума, у вези са приватизацијом, да врати Србији на ревизију, зато што нису имали смисла. У сваком нормалном окружењу то би била велика срамота за владу једне државе. А то је као кад би родитељ послао дете назад у собу да уради домаћи, јер га није урадио, јер није обраћао пажњу. Или су нешто варали или слагали у вези са домаћим, па га онда родитељ враћа у собу и каже – ти мораш то да урадиш и ти то мораш да урадиш како треба.

Друго једно питање које бих хтео да поставим овој конференцији јесте, зашто је управо Српска напредна странка страна која је морала да направи овакву конференцију? Они би требало да праве своју владу у сенци, да раде у њој, да планирају платформе и статегије, а они су се поставили на чело цивилног друштва. Ја им, заиста, на томе честитам. И дакле, то јесте корак напред и они су се просто ставили на то место лидера предводника, и преузели водеће место и ми се надамо да ће, заправо, цивилно друштво сада њих следити у тој борби са  државом, са врхом, на решавањима ових питања. И као што је Бред поменуо, ово је дуга и тешка борба, треба се ископати из ове рупе у коју смо упали. И то је проблем и у Сједињеним Државама и проблем у свакој земљи која је суочена са тим, а то је да је борба против корупције, заправо и корупција сама, је последица неефикасне власти, неефикасне владе и против тога се морамо борити.  И заиста, вас позивам све да у великој мери обратите пажњу на овај проблем. Да са пажњом пратите и ову конференцију и оно што ће се одиграти после ње, да пратите медије, зато што од овог проблема заиста зависи ваша будућност. И заиста имам праву срећу да могу да путујем светом, ја, рецимо, одавде одлазим за Авганистан, где ћу радити на реформама за изборе. И у поређењу са Авганистаном заиста код вас ситуација није лоша, али то није ваш циљ. И заиста се ја радујем што ћу ићи тамо, што ћу ићи у Авганистан, али чини ми се да ми тежак рад предстоји.

И код вас је ситауција много боља, има наде и ја сам заиста изненађен кад видим овакве податке, познајући народ, културу и историју Србије. И ја вам желим пуно среће у тој борби, али заправо то је много тежак посао, ово је први корак у том правцу који ви морате учинити, иначе, ко ће га учинити. То је нешто што морате урадити за своју децу и за своје унучиће, иначе ће се они окренути и отићи негде одавде. И ова конференција је само почетак, није сигурно ни почетак, ни крај, па према томе, бацимо се на посао. Хвала.

Водитељ: Хвала вам, господине Минџек. Дозволите да најавим излагање госпође, др Јоргованке Табаковић, народног посланика и потредседника Српске напредне странке, посвећено новом Закону о јавним набавкама, као предуслову за успешну борбу против компанијске корупције.

Др Јоргованка Табаковић: Поштовани гости, драги пријатељи, колеге и симпатизери. Само код болести непознатог порекла лечите последице, зато што не знате узроке. Али корупције је исувише стара и позната болест, како по својим узроцима, тако и по својим последицама, начинима манифестације и зато њу треба лечити превентивно, онако како вам је господин Николић у свом обраћању и рекао, пре свега, добрим законодавством. Један од тих предуслова, за лечење старе и погубне болести, која се зове корупција, јесу и Измене и допуне закона о јавним набавкама, које Српска напредна странка, не чувајући за време кад ће доћи на власт, предложила актуелној власти, у редовној скупштинској процедури у фебруару месецу ове године и у два наврата није успела да убеди владајућу коалицију да је неопходно хитним и, у моменту применљивим изменама и допунама закона, борити се против ове савремене пошасти.

Зашто смо сматрали да је Закон о јавним набавкама први закон којим треба да се боримо против корупције. Уколико се прихвати изјава директора Управе за јавне набавке, који је још 2008. изјавио да цитирам: „Процене рађене за земље Европске уније показују да вишак трошења по основу корупције чини око 20% укупних јавних набавки, онда би се у Србији, само на основу тих 20% и само на основу евидентираних јавних набавки у 2010. години, уштедело 55 милијарди динара, или око 550 милиона евра“. Само на евидентираним и пријављеним јавним набавакама у Србији, а према критеријумима колико се из њих разлије, у овој би земљи остало више од 550 милиона евра. Није спекулација, није сумња, реч је о потпуно егзактним подацима, које смо сачинили на основу извештаја Управе за јавне набавке за 2010. годину.

Међутим, то је тек део уштеде о којој ми говоримо. Сматрамо да је учешће јавних набавки, које се процењује у Србији, да је њихово учешће у бруто друштвеном производу око 200%, у ствари, податак који је споран из најмање три разлога. Најпре, зато што су подаци о томе колики је бруто друштвени производ спорни. Друго, зато што су подаци о евиденцијама набавки, на основу којих Управа сачињава своје извештаје непотпуни. Не постоји никакав механизам провере, да ли су они који су радили јавне набавке по закону и пријавили све јавне набавке, а посебно нема механизма исправности. И треће, због чега смо и одлучили да радимо измене тог закона, јесте што се на највећи број набавки не примењује Закон о јавним набавкама.

Значи, не само да нису обухваћене све извршене јавне набавке, него нико не зна колико је набавки извршено мимо овог Закона, и таквог фелеричног, а проценили смо да је тај износ једнак вредностима које су пријављене. Две милијарде и седам стотина милиона евра је евидентираних јавних набавки и на њима се директно могло уштедети 550 милиона евра, а оно што је отишло мимо увида јавности, такође, износи приближно око две милијарде и 700 милиона евра протока робе и новца од корисника јавних средстава, од пара грађана Србије.

Зашто је ово највећи проблем Србије? Није спорна само незаконито уређена јавна набавка, најспорније је што се у време оскудице и кризе, када се треба штедети, набављају непотребне робе, наручују непотребне услуге, које нам стварају вишеструко велике трошкове. Чувањем тих непотребних роба, закупљивањем магацина, лагеровање, одржавање температуре, а да не помињем, на пример, и баш да поменем задњи случај о којем се говори, набавка вакцина, као сувишних материјала, који ће произвесни енормне, изузетно високе трошкове уништавања медицинског отпада и довести у питање заштиту животне средине и не може се у овом тренутку ни прорачунати које трошкове производе те непотребне јавне набавке у које функционери ове државе и они који су облашњени да ове јавне набавке раде, у њих улазе и врше те наруџбе из једног јединог разлога – стицања личне користи. Јер корупција није ствар једне професије. Нису корумпирани лекари, полицајци, државни функционери. Корумпирани су појединци са именима и презименима и само добар Закон о јавним набавкама, који прецизно утврђује услове, мерила, критеријуме и казне за прекршај може да одвоји жито од кукоља и може да сачува српско друштво.

Увиђајући да постојећи Закон о јавним набавкама, иако се примењује од 2002. године и иако је 2008. године донет нов Закон о јавним набавкама, не да нисмо одмакли у повећању конкурентности у смањивању цена роба које се купују из јавних средстава, напротив, дошло се до стварања једног картелског тржишта где се на јавним набавкама појављује све мањи и мањи број понуђача и где се све већи број јавних набавки обавља преговарачким поступком, а рекли би ми у четири ока. И ту није важна ефикасност јавне набавке, купити квалитет, купити оно што треба предузећу или државном органу, већ је питање колико остаје оном ко доноси одлуку да се одређена роба набави, или услуга наручи.

Знајући да је велики број случајева, у постојећем закону, где примена Закона о јавним набавкама није обавезна, ми смо схватили да је то први разлог због којег морамо да донесемо закон. У постојећем закону је и могућност да се уговори о јавним набавкама закључују иако постоји сукоб интереса онога ко наручује и оног ко испоручује робу, да је пречеста примена овог директног преговарачког поступка да се тако мало зна и види како се близу 12% од укупних набавки извршава кроз мале набавке, где имате три понуде, од којих су најчешће две услужне и да то никад и нигде не буде евидентирано и проверено.

Заштита оних који су оштећени је, у постојећем Закону, врло неефикасна, јер је ћутање најбоља заштита да ћете можда некад добити следећи посао, јер са оваквим правосуђем и оваквим истражним органима, ви никада нисте сигурни да ћете моћи да очекујете правду. И зато ћутите и пуштате да се незаконитост наставља. Казне за оне који прекрше су биле исувише благе и зато смо ми Законом о изменама и допунама закона о јавним набавкама, који можете наћи на скупштинском сајту, и на страначком сајту, све те и такве изузетке елиминисали, увели нов одељак о спречавању сукоба интереса и забранили закључивање уговора тамо где се по закључцима, поступању Агенције за борбу против корупције и Државне ревизорске институције, значи по њиховим правилима, дешава тај сукоб интереса да се искључи закључивање таквих уговора, да се сачини план свих набавки једног предузећа које користи јавна средства и средства пореских обвезника. Да тај план набавки буде јаван и да се заиста може утврдити шта се ради по Закону о јавним набавкама, а шта не мора, да би ми могли да располажемо заиста прецизним подацима о томе колико се у овој и оваквој Србији може уштедети.

Утврђивање тог плана набавки је вишеструко битно. Проценили смо да га треба доставити Државној ревизорској институцији која може да контролише, не само да ли је неко купио по правој цени неку робу, него да ли је уопште требало да иде у једну такву набавку. Значи, одговорност за трошење државног новца, у тренутку док не настане штета, а не трошење огромних државних ресурса за истражне поступке, за судске поступке и за високе тираже листова који пишу о аферама које се никад не завршавају казном за оног ко је то дело учинио. Увели смо већа овлашћења Републичке комисије за заштиту права и обавезу да извештава Народну скупштину о својим активностима, како би представници пореских обвезника били упознати са кршењем закона у области јавних набавки исто онако како се залажемо да подаци о пореским дужницима буду јавни, као што су и јавни сви подаци о нама, који у ваше име покушавамо да живот у Србији учинимо бољим.

Спречили смо могућност, тим Предлогом закона, да се иде у прекорачење основног уговора, да се сакривају послови који ће накнадно бити наручени и све оно што је у шестогодишњем раду и примени Закона о јавним набавкама показало да Закон о јавним набавкама, не да елиминише и спречава корупцију, него је, напротив, на својеврстан начин подстиче. И ништа не значи то што је Управа за јавне набавке, према методологији Светске банке, проценила да смо по јавности поступака у категорији А. А знате ли зашто? Јавност поступака су рачунали према броју поступака, нас не занима да ли је било три или пет хиљада јавних набавки, него колико је милиона евра пресељено незаконито из буџета у џепове политичке касте која је на власти и која је одбила да гласа за овај наш закон.

Закључићу позивом одговорнима и Влади да, уколико желе да Србија преживи, прихвате овај Предлог, у којем је садржано озбиљно планирање јавних набавки, процедуре су јасне, економичне и транспарентне, ефикасна је заштита понуђача и јавног интереса, као и контрола реализације јавних набавки где смо градирали казне према тежини штете која се непоступањем по овом закону може нанети. Очекујемо подршку свих који желе да Србија преживи ову тешку, али познату болест. Хвала на пажњи.

Водитељ: Хвала госпођи Јоргованки Табаковић, народном посланику у Скупштини Републике Србији и потпредседнику Српске напредне странке. А сада ми, даме и господо, дозволите да најавим господина Марка Ђурића, члана Главног одбора и Правног савета Српске напредне странке који ће говорити о Платформи Српске напредне странке за борбу против корупције и организованог криминала. Господине Ђурићу, изволите.

Марко Ђурић: Даме и господо, посрнуће и пад једне земље почињу онда када они који је воде замене јавни интерес за свој лични интерес. Грађани Србије суочени су данас са чињеницом да су најопасније и најсложеније врсте корупције и криминала присутне на готово сваком кораку и да дуги низ година тихо нагризају темељне вредности и фундаменталне интресе нашег друштва. На појединачном нивоу корупција и организовани криминал лишавају нас наших Уставом загарантованих права, а на општем плану корупција као спона власти и организованог криминала паралише економске и привредне токове у нашој земљи наносећи све сиромашнијој држави штету која се, према свих показатељима, мери милијардама евра на годишњем нивоу.

Све веће сиромаштво заузврат генерише пораст организованог криминала и повећава укупну склоност ка корупцији. Тиме се ствара зачарани круг који може бити пресечен само уз снажну и бескомпромисну политичку вољу да се борба против корупције и организованог криминала води комбинованим и то правним, економским и политичким мерама.

Политичка воља јесте кључни састојак који је недостајао да се удахне живот свим стратегијама, законима и платформама које је Србија  видела последњих година и деценија. Као таква политичка воља је једини услов за започињање борбе против корупције и организованог криминала и испит, на којем се показује да ли је држава јавно добро, организован систем, који једнаком применом закона свакоме обезбеђује једнаке услове за живот или је држава, као у случају нажалост наше земље, приватно добро ужег круга људи и функционише само онда када је то у њиховом интересу.

У оваквој ситуацији одговоран грађанин налази се на удару најјачег таласа корупције и организованог криминала, а без грађана држава губи своју сврху постојања. Управо из ових разлога, борба против корупције је борба против свега онога ружног што се у Србији дешавало претходних 20 година, а са чиме може да се обрачуна само организовано друштво у којем постоји чврста политичка воља да се без селективне примене закона  створи средина једнаких шанси за све њене чланове. Суштински проблем лежи у чињеници да актуелна власт борбу против организованог криминала и корупције доживљава и користи готово искључиво као иниструмент за вођење политичке кампање. У стварности евидентно је да и поред помпезних медијских кампања, власт својим нечињењем, заправо, представља најбољег савезника процвату корупције и организованог криминала код нас.

Српска напредна странка препознаје витални државни и национални интерес у пресецању ове погубне спреге, а ови и још читав низ разлога, наводе на закључак да је реч о борби коју Србија не сме да изгуби, јер од ње зависи дугорочни опоравак наше земље на свим пољима. Циљ Српске напредне странке је Србија као сигурна кућа за све њене грађане који у њој без бојазни за личну и имовинску сигурност себе и своје деце, живе, привређују, образују се и напредују.

Изостанак казне за кривична дела корупције и организованог криминала, последица је дубоке девијације нашег политичког система, која се манифестује кроз универзално важење начела узајамног неоптуживања, које је пренето на терен политике, баш по узору на класичне организоване криминалне групе, подразумева ћутање и међусобно неинкриминисање политичких структура које су уплетене у овакве сумњиве послове. Српска напредна странка намерава да по доласку на власт, у окриву енергичних и на суштинске проблеме циљаних промена, потпуно пресече ову спрегу између политике и организованог криминала и брутално поквари идилу политичког и привредног подземља. Свесно и намерно урушавање привредних потенцијала, зарад стицања личне материјалне користи носи са собом изузетно повишен степен друштвене опасности и садржи сва обележја онога што се некада називало подривањем економске основе друштва. Све ово се непосредно рефлектује и на њену укупну безбедност и на лични положај свих грађана.

Српска напредна странка, као најјача државотворна снага, којој убедљиво највећи број грађана поклања своје поверење, кључна је политичка структура пред којом ће стајати одговорност, одговорност за борбу са корупцијом и криминалом, као једним од главних, ако не и главним узроком за хронично лоше стање у нашој држави и нашем друштву.

Српска напредна странка нуди формулу „5 пута 5“ за борбу против организованог криминала и корупције. Ова формула подразумева пет политика, пет реформи, пет вредности, пет метода и пет циљева који треба да постану основна начела свих државних органа који треба да раде на сузбијању ове опаке болести са којом се Србија суочава. Треба рећи и то да у државним органима и структурама Србије још увек постоји велики број озбиљних и професионалних људи који су супремни да се баве овом проблематиком, али који су, нажалост, скрајнути и који немају зелено светло од својих претпостављених руководилаца да раде професионално свој посао. И то је још једно од тачки у којима политичка воља игра пресудну улогу. Дакле, пет политика подразумевају нулту толеранцију према свим облицима криминала и корупције, заједничко деловање државних органа и грађана, партнерство са свима онима у свету који се суочавају са оним проблемима, а посебно са онима у региону, који имају проблеме најсличније нама. Ово подразумева и транспарентност у раду државних органа, политику одрешених руку и помоћи професионалцима. Не треба изоставити ни пет аутентичних реформи које је нужно спровести. Дакле, реформу правосуђа, законске регулативе, органа и служби безбедности, система јавних набавки, реформа и стварање професионалне државне управе. Оно што треба да носи све ове реформе јесу вредности.

Вредности којих се као странка морамо држати јесу интегритет, посвећеност, одлучност, бескомпромисност и без поговора стручна оспособљеност оних који треба да буду носиоци најодговорнијих послова. Пет метода којих Србија, као држава која жели да реши овај проблем, мора да се придржава, јесу и изградња институционалних капацитета, улагање у материјалне ресурсе, одузимање имовине стечене извршењем кривичних дела, јачање сарадње и доношење нових, али и давање зеленог светла за спровођење постојећих стратегија за појединачне гране организованог криминала.

Србија је данас земља у којој има више од 100 стратегија и акционих планова за различите области живота које су све до сада остале мртво слово на папиру. Ових дана поново имамо најаву од највиших представника државне власти да ће до краја ове недеље, што баш случајно коинцидира са овим скупом, тобоже донети некакву поновну стратегију о борби против корупције и организованог криминала, што је само још једна потврда чињенице да своју политику воде на маркетиншким и дневнополитичким основима. Међутим, борба против корупције и организованог криминала захтева посвећеност и захтева искрену решеност да се изађе на крај са, на пример, злоупотребама у приватизацији, а како можемо очекивати од оних који су одговорни за најпроблематичније и најспорније приватизације да буду они који ће и решити питање тога ко је профитирао из тога и ко је претрпео највећу штету. То није могуће и због тога је борба против корупције у Србији данас истовремено и борба за политичке промене.

Даме и господо, свесни смо да је улог веома велики, али смо такође и свесни да је ово једини разуман пут који се налази пред нама и да време за решавање проблема све брже истиче. Српска напредна странка је снага од које се првенствено очекује да одговори овом изазову и она је потпуно спремна да преузме иницијативу и покаже да је чврста политичка воља да се реше главни друштвени проблеми и политичка способност да се у томе истраје, наш највернији савезник. За Српску напредну странку ово је императив, црвена линија и нешто од чега се не одустаје. Ми ћемо у овој борби истрајати и све ове циљеве, које видите, можемо само заједничким радом и трудом и пуном посвешћеношћу остварити. Ја вам се најлепше захваљујем.

Водитељ: Захваљујем господину Ђурићу на представљању детаља Платформе Српске напредне странке за борбу против организованог криминала и корупције. Реч има госпођа доцент др Зорана Михајловић Милановић, члан Председништва Српске напредне странке, а тема њеног излагања ће бити корупција као кочница развоја енергетике, пример Србија.

Зорана Михајловић Милановић: Хвала. Поштовани председниче, даме и господо, драги гости, одмах на самом почетку, данас у власти Србије нема воље да се избори са корупцијом и овим озбиљним проблемом и због тога Србија јесте црна рупа у региону по степену корупције и због тога Србија јесте сиромашна и због тога су грађани, управо због корупције веома понижени.

Велики је број афера које смо ми чули и слушали о њима ових 10 година. Када бисмо требали да их набрајамо, претпостављам да би ова конференција дуго трајала. Она коју ћу ја само споменути на самом почетку, која свакако јесте трасирала пут системској тешкој корупцији, јесте такозвана „Струјна афера“ из 2001. године, која је, у ствари, изродила све оно што се данас зове тешка системска корупција и која је из Србије однела готово 50 милијарди евра, само на конто енергетског сектора. То је афера која је за резултат дала чувене енергетске тајкуне, попут неког Војина Лазаревића, Вука Хамовића, али они јесу ипак најмање криви. Крив је систем, односно, политичке елите које су дозволиле да такви људи могу да функционишу у овом систему и износе новац из овог енергетског сектора. Шта се десило и како смо уопште сазнали за такву аферу? Сазнали смо тако што наравно нису сви корумпирани, и у полицији је било много оних који су радили добро свој посао. Ти вредни инспектори који су нам први говорили и причали о тој струјној афери, подигли кривичне пријаве, награђени су тако што су смењени или пензионисани. Оног тренутка када је политичка елита ставила те кривичне пријаве у фиоке, тог тренутка је Србија изгубила битку са борбом против корупције. Према томе, све стратегије, измене стратегија, програми, планови, све оно што се свих ових 10 година, у ствари ради, нису ни мало борба против корупције, него управо замазивање очију јавности о тој борби.

А шта се десило са Србијом ових 10 година, само у сектору енергетике? Преко 20 милијарди евра је ушло у овај сектор било кроз донације, било кроз меке кредите, било кроз кредите. Раст цена енергената је био, електричне енергије 600%, деривата 500, гаса 450. Значи, остварни су приходи по том основу. Годишње је Србија изгубила готово 1.5 милијарди евра, зато што није изградила нове електране. А након тога, пошто нисмо изградили нове електране, јер је неко одлучио да их не градимо, Србија је морала да увози енергију. Па кад је увозила енергију, онда је просечно годишње давала око три милијарде евра управо за увоз енергије и енергената. Све заједно кад се сабере, рачуница каже 50 милијарди евра из енергетског сектора за 10 година је негде отишло. Нема нових електрана, нема нових инфраструктурних објеката. Узрок јесте тешка системска корупција. Последице по нас су тешке, не само у овој години, него и у годинама које буду долазиле.

Србија је од извозника постала увозник електричне енергије. Србија је од директног контакта са руским „Газпромом“ у набавци гаса, увела посредника. Србија је од две рафинерије, које има у својој земљи, земља која и даље има најнеквалитетније деривате и најскупље деривате у региону. Од земље која је била чувена по инвестиционом буму, однсоно по томе да је градила електране, данас је то земља која 20 година није изградила ниједан једини објекат. Од земље којој је рударство било итекако развијено, јер руде имамо и угља имамо, ми смо земља која 10 година није отворила ниједно ново рудно поље. Од јавних предузећа која су служила за пример, рецимо једном француском ЕДФ-у, а то је пример била Електропривреда Србије, ми данас имамо јавна предузећа у енергетском сектору Србије која су губиташи, тешко корумпирани, ја их зовем корупционашке хоботнице. Оне се хране, значи, малом и средњом и великом корупцијом. Корупција је свима дозвољена у тим јавним предузећима од најнижег до највишег.

И шта је, у ствари, проблем? У Србији нема идеологије. И шта је идеологија данас у Србији? Идеологија је помирење тајкуна. И данашња власт Демократске странке, Социјалистичке партије Србије, није ништа друго него помирење тајкуна. Због тога су они омогућили да се многи закони у овом сектору доносе по поруџбини, такође су омогућили да се многа подзаконска акта уопште не доносе, управо зато да се закони не би могли остварити, а надаље су, такође, омогућили да се неки важни закони не доносе или да се са њима јако касни.

Али решења увек има. Постоји странка и постоје људи, ево данас ми овде, који итекако имамо вољу да се изборимо са овим, и то је једини начин да Србија иде даље и да још једном организујемо једну конференцију на којој ћемо причати о томе шта смо урадили. У енергетском сектору, план и циљ Српске напредне странке јесте да има довољно енергије по одрживим ценама. Данас немамо ни енергије, ни нормалне цене. Три су начина како ћемо то урадити: стална борба против корупције, јасни прегледни закони, сигурно јасна подзаконска акта, контрола реализације и стратегије закона, иако говорим на крају, једнако важно, стручни, морални и искусни људи који ће се наћи на том месту. Да би то могли да урадимо, вољу имамо, ми данас овде то показујемо. Поред тога, цена напретка није само усудити се, имати вољу, морамо се са тим и борити. Хвала лепо.

Водитељ: Хвала госпођи Михајловић. А о кривичним тачкама у историји рада државних служби за борбу против организованог криминала на овим просторима ће говорити господин Јосип Богић, некадашњи заменик начелника Службе за борбу против организованог криминала. Господине Богићу, изволите.

Јосип Богић: Даме и господо, ја ћу вам овде рећи само неке од кључних проблема које сам ја лично, а и оперативци којима сам ја руководио, имали током периода од оснивања УБПОК-а, па до њеног, да тако кажем, укидања. Као што у свему ми волимо да експериментишемо, тако смо и, сећате се сви, када је била она прелазна Влада, да смо имали једини у свету, троглавог министра унутрашњих послова. Мислим да то нигде није забележено. И за време тог троглавог министра је оформљена нека такозвана радна група која се звала „Поскок“. То су били скуп људи који су се представљали вајни стручњаци, за не знам шта, и видели смо на крају какви су резултати те радне групе били. Ја бих се осврнуо овде сад на околности само неке које су претходиле оснивању УБПОК-а. Ја не бих сад читао све ово, овде можете да прочитате, али бих углавном рекао неке ствари где је проблем био са организованим криминалом и корупцијом.

Распадом бивше државе, мислим на СФРЈ, настало је неколико нових држава са својим правним системима, које су управо постале кочница борбе против организованог криминала. Јер криминалци су и пре рата и за време рата радили нормално, за њих никакве границе нису постојале. С друге стране смо имали тржишну економију која је била, да тако кажем, у неком настанку, а са друге стране смо имали кривично законодавство које је било у суштини социјалистичко, репресивно. И сад замислите да неко социјалистичким репресивним законима сузбија криминал који проистиче из неке тржишне економије.

Такође бих рекао да са распадом, односно, оног система што га многи зову Милошевићевим системом и доласком такозване демократске власти или ДОС-а, оно што је остало нетакнуто, нереформисано су безбедносне службе које су до 5. октобра, не само у Србији, него и у другим земљама које су настале, биле покровитељ организованог криминала и корупције. И те службе, наравно, доласком нове власти су тражиле ново своје ухлебљење у новим партијама.

И шта се десило? Многи од тих људи су се представили као неки стручњаци, причали су другима оно што су они радили, да  не би дошли људи нормални, који знају, који су имали искрене жеље да се боре са овим злом. И наравно, свако онај ко је био потенцијална опасност, он је на перфидне начине скрајнут да буде постављен на одређена радна места. Такође, ови простори су се нашли пред новим облицима организованог криминала које до тада нисмо видели. Међутим, ми нисмо имали ни техничке ни људске потенцијале да би се могли супротставити том злу. Организација тужилаштва и судова је била као и пре. Значи, никакве нове организације није било ни на видику. Уместо специјализације одређених служби, тужилаштва и судова, урађена је, основани су специјални органи. Ја постављам питање, шта специјални органи могу више да ураде од онога што је ЗКП-ом и другим законима предвиђено. Значи, овде је на неки начин замена теза, уместо да се уради специјализација, направљени су специјални органи.

Такође смо имали на законодавном нивоу, ја бих рекао, један хаос. Имали смо на нивоу савезне државе Основни кривични закон, имали смо ЗКП, имали смо такође Кривични закон Републике Србије и плус тога смо у многим споредним законима имали кривично правне норме које су регулисале одређене области. Ово се нарочито односи на прање новца. То ћу касније објаснити о чему се ради. Као што је у многим областима, тако и у области безбедносне службе, није постојала стратегија, начелна стратегија за борбу против организованог криминала и корупције, тако да је свака странка своју, на неки начин, страначку политику, како она то сматра, спроводила као националу. Такође, приликом доношења закона, то се најбоље види и у пракси, да су наружени, малтане, закони, какви су одговарали владајућим странкама.

Е сад, по мени је најважнији проблем овај коалициони споразум који је постао најважнији извор права код нас. Ја слободно могу да кажем: извор права – коалициони споразум. Он је важнији и од Устава и од свих других закона. Јер видите, када год су неке афере покренуте, када се кренуло са истрагама, увек се нашао неко ко је запретио да ће да раскине коалицију и да ће да руши владу. Мислим да  би на том пољу требало да се тај коалиционо споразум, да тако кажем, стави ван снаге, јер мислим да он доста тога прави проблеме. С друге стране смо се, такође, нашли у једној ситуацији да на међународном плану много имовине, у задњих 20 година, и новца је завршило на рачунима, међутим, наше законодавство није предвидело на адекватан начин како ту међународну правну помоћ на адекватан начин правно спровести. Зато што смо ми имали старо законодавство. Код нас је за међународну правну помоћ, у то време, био задужен истражни судија, а полиција је морала да има довољно доказа, малтене за пресуђење одређене ствари, да би истражни судија покренуо поступак. А овде је управо проблем у овом преткривичном поступку био. У међувремену су многе од конвенција, сад нећу да их набрајам, многе од међународних конвенција су ратификоване и требале су да постану саставни део нашег правосудног система, међутим, и на том пољу смо имали разна тумачења и малтене својевољно и онако како одговара појединцима да тумачи те међународне конвенције.

Такође смо имали један проблем, јер сви знате да организовани криминал и корупција, ако се одређена лица не затекну на лицу места, бадава је накнадно доказивање пост мита. А то је неопходно за то да би се сузбијала корупција и организовани криминал, потребно је да безедносне службе имају адекватну опрему. Међутим, шта се десило? 2002. године је Државна безбедност дислоцирана, да тако кажем, из МУП-а, основана је владина агенција. Државна безбедност је имала сву ту опрему и технику. МУП није имао технику. У закону је остало, одредба члана 234. да мере специјалних истражних мера и техника примењује Министарство унутрашњих послова. И онда смо имали ситуацију да од 2002. године до 2005. када је Уставни суд прогласио неуставним примену специјалних истражних мера од стране Безбедносно-информативне агенције, пошто то није МУП, да су сви ти предмети, на неки начин, пали и да су многи људи амнестирани. Ово говорим из простог разлога што они који доносе законе, један правни оквир, по коме треба безбедносне службе да поступају, доносе неадекватни људи и самозвани стручњаци. Такође, за сузбијање ових нових појавних облика криминалитета су потребне биле и увођење у законодавство и специјалних истражних мера и техника.

Ви овде можете да видите, само не бих све читао, али напоменућу, рецимо, код ових плаћених информација, ми смо у оном систему имали, да тако кажем, добронамерне грађане и оне који су сарађивали са државним органима. Међутим, у овом периоду све мање људи сарађује из, већ је неко поменуо овде, из познатих разлога. И ту се појавила једна нова идеја да се информације, за одређене информаторе, плаћају. Е сад, ако ја вама кажем да сам ја у Управи за организовани криминал имао оперативни фонд од 2000 евра. Шта сам ја могао за 2000 евра? Коју информацију да купим? Ево видите сад овде у органобрану каква је била организација УБПОК-а у то време.

Ја се не бих овде освртао много на овај део око сузбијања организованог  криминала у области општег криминалитета, него у области финансијског криминала, што је, по мени, главни узрок овог нашег стања у којем се налазимо. Првог октобра 2001. године основан је УБПОК и у просеку за сузбијање финансијског организованог криминала постојало је шест одсека. То су Одсеци за заштиту националних интереса у иностранству, Одсек за борбу против корупције, Одсек за борбу против кријумчарења, против злоупотребе информационих технологија и контролу новчаних средстава. Сви се добро сећате да у почетку рада УБПОК-а су многе афере покренуте и то је било, малтене сваки дан је нека нова афера откривана. И шта се десило? У међувремену, од оснивања УБПОК-а, Министарство финансија оснива нове полиције које дислоцира, на неки начин, из МУП-а и на тај начин има монопол контроле финансијских средстава. Ево видите, основана је Пореска полиција, Управа царина, Управа за спречавање прања новца. При том је укинут СДК и пословање је из СДК прешло на банке. Не би ту ништа било чудно што се одређени послови дислоцирају из МУП-а да свим овим полицијама које су основане нису дата комплетна полицијска овлашћења. Рецимо, ви сте основали Пореску полицију, а нисте дали овлашћења три основне ствари, да легитимише, да врши претресање и да хапси. И онда смо дошли у ситауцију да смо од једног нормалног органа, направили два трома. Зашто? Зато што је Пореска полиција немоћна да спроведе поступак до краја. Са МУП-ом је направио такозвани споразум да МУП за њене потребе, врши одређене услуге. И замислите сад једног пореског полицајца који на терену ради и када треба да ухапси некога он позове полицајца који није уопште никад ни видео тај предмет и он треба да донесе меру притвора и тако даље.

Након свих ових афера које су вам врло добро познате, ја не бих овде сада помињао, ми смо као награду добили то да је Влада 14. јануара 2004. године у оквиру Одељења за сузбијање финансијског организованог криминала, замислите, укинула Одсек за корупцију, Одсек за шверц и кријумчарење роба, Одсек за контролу буџетских средстава и тако даље, а у надлежност је оставила само Одсек за сузбијање прања новца, Одсек за сузбијање фалсификовања новца и Одсек за сузбијање информационих технологија. И то је, по њима, био врх финансијског организованог криминала.

Па по свим дефиницијама у свету, организованог криминала нема без корупције. Е сад видите колика је то озбиљност била државе да се ухвати у коштац са организованим криминалом. При томе, да вам кажем, у одсеку за сузбијање корупције, за целу Србију је радило свега пет људи. Па ја вас питам, да ли је пет људи довољно да се бори са овим злом у Србији? Пет људи! Реорганизација, да тако кажем, умањивање моћи УБПОК-а је наступила драстично оног момента када је следећа Влада, а то се десило 1. јануара 2006. године, укинула УБПОК и основала СБПОК. Ја се сећам многих посланика за говорницом који су за многе афере позивали УБПОК и било ми је мало смешно да они не знају да УБПОК не постоји. Јер СБПОК је сведен на једну службу која је у оквиру Управе криминалистичке полиције у хијерархији негде на шестом месту. И по томе се види колико су озбиљне намере државе биле да се ухвати са овим злом.

Овде ћу вам сад навести драстичан пример како ми тумачимо одређене конвенције. Обратите пажњу на овај став 3 – тежак злочин. По међународној конвенцији под тешким злочином се сматрају само кривична дела где је запрећена казна од најмање четири године или тежа. А видите шта су наши стручњаци предвидели. Они су предвидели да је кривично дело, наравно тежак злочин, за које је прописана казна затвора од четири године. Најмања и прописана није исто. А сад ћу вам објаснити шта то значи у пракси. При томе, дело малог значаја, које сад новим изменама Кривичног законика је усвојено, предвиђа да су то кривична дела где је предвиђена казна затвора до пет година. И сад замислите, хипотетичке ситуаицје, а при томе, имамо правну сигурност у Уставу која каже да у Уставу постоји правна сигурност у кривичном законодавству. Шта то значи? То значи да извршилац кривичног дела, кад науми да изврши кривично дело, мора у сваком моменту да зна шта га чека, каква га санкција чека уколико се определи да изврши кривично дело. Е сад, хипотетички може да се деси да неко изврши кривично дело где је запрећена казна од једне до пет година, зато сам овде навео, како ће тужилаштво и репресивни органи поступати у пракси. Ако сте пријатељ, наравно, наћи ће се ту доказа да сте ви извршили дело малог значаја, а у супротном, ако сте неистомишљеник, нисте дали рекет и тако даље, ви ћете ићи у дела организованог криминала. Е због тога ми имамо оволико мафија, ја мислим да у свету није забележено колико ми имамо мафија и каквих све имамо мафија.

Још једну нелогичност ћу вам овде навести, а то је кривично дело прања новца из 2002. године. Вајни стручњаци су у Закону о спречавању прања новца  однели кривичноправну одредбу која је децидно навела да се под прањем новца само сматра полагање новца у домаћу банку, или у другу финансијску институцију. Свако изношење пара ван граница ове земље није се сматрало прањем новца. Сад ја постављам питање ко је тај стручњак, и лопов, и битанга, који краде овде и онда дође у банку и положи тај прљави новац, када се зна да се под прањем новца сматра. Тај новац који потиче од криминала се мало прошета по свету, па се онда он опере, па се онда на фини начин уноси у ову земљу. Е, ово причам из разлога што за тај период од момента када је Закон о спречавању прања новца ступио на снагу, то је негде 2002. године, јула месеца, па до 2006. године кад је ова кривичноправна одредба имплементирана у Кривични законик, није могло да се ништа уради, а за то време, ја мислим, да се много тога опрало. И зато ту не треба кривити репресивне органе, зато што су им биле везане руке.

Што се тиче корупције и неке казнене политике, само бих се овде осврнуто на то да је казнена политика веома блага. Јер ви, сем за два кривична дела, а то су одавање службене тајне и фалсификовање новца, су запрећене казне од пет година затвора или теже, сва остала кривична дела не спадају под, на неки начин, организовани криминал.

Притвор је постао најмоћније оружје у борби против неистомишљеника. Јер ви видите све ове афере које се сада дешавају и које су се раније дешавале углавном су се започињале у кабинетима премијера или сада у кабинету председника, јер он има врховну власт, код њега је Савет за националну безбедности и ту се све догађа. А да друге стране, ви немате довољан број људи ни у тужилаштву, ни у полицији, ни у судовима да би могли да се на ефикасан начин боре против свих видова корупције. И због тога је дозвољена та, да тако кажем, селективност. Што се тиче саме имовине, овде се од једне добре идеје, ја сам као председник једне радне групе која је радила управо Закон о одузимању имовинске користи. Ми смо сасвим један другачији концепт, од овога који је сад усвојен, имали. Једна само нелогичност у овом закону је што ви сада када одузмете имовину од криминалаца, конретно мислим на кривична дела преваре, та имовина иде у буџет Републике Србије, а не за обештећење оштећених. И десиће се сутра једна ситуација да неко ко је оштећен од ових превараната, да ли за станове, да ли за ове агенције ће једноставно, када буде тужио, нема од чега да се наплати, пошто је држава све узела. Ово су већ неки од саговорника рекли, ја не бих сад понављао.

Мислим да је битно овде код избора кадрова, да се досадашња подобност и достојност, другим речима лојалност, замени стручношћу, мислим да ће ту велики проблем да се реши. Мислим да је, такође, један од главних узрока учешће политичке партије у управним одборима, јавним предузећима, агенцијама и тако даље, тј. експозитура политичке партије а то је већ свима јасно. Имате у тим назови агенцијама стручним, људи који долазе без икаквих критеријума. Имају енормне плате, а са друге стране, имате у државним фирмама, рецимо у здравственим и школским установама, институцијама људе које сте платили малтене да живе на нивоу егзистенције. И сад, нормално, ти људи морају од нечега да живе, од онога што им треба и од онога што им треба, они морају да нађу неку разлику, а наћи ће је у оквиру посла који обављају, а то је држава крива зато што је погрешно расподелила средства. Уместо да та средства од јавних предузећа преусмери у ове делатности, мислим да би се ту многе ствари решиле.

Такође би требало и тужиоце и судије, барем кад се прича о овом репресивном систему, судије и тужиоце би требало бирати на период на неодређено време. Јер ми смо имали једну апсурдну ситуацију да  се тужиоци и судије за организовани криминал бирају на две године. Замислите ви, неке истаге су трајале по три-четири године, а тужиоци су бирани на две године. Па, шта он може за две године да уради? С друге стране сте имали, такође у тужилаштву, у врху тужилаштва у задњих 10 година једно вечито в.д. стање, које је, наравно, погодовало да се ништа не ради. И само бих још рекао, и завршио бих тиме, да ово сад што се поједине институције и министарка правде и остали, хвале како ће они сада да преиспитају ове случајеве, ја поручујем са ове говорнице, да не треба то да се преиспитује, то је све преиспитано већ. Сви ти докази за многе афере стоје годинама у фиокама. Ја мислим да треба нешто друго урадити, да треба све те фиоке отворити, погледати на тим корицама шта пише, ко је када и шта стопирао. И мислим да ће ту бити решење. Хвала.

Водитељ: Чули смо господина Богића, коме захваљујем на излагању, и молим господина Горана Петровића, бившег директора Безбедносно-информативне агенције Републике Србије, да нам да своје виђење организованог криминала, као и исходиште корупције. Господине Петровићу, молим вас да  се обратите скупу.

Горан Петровић: Ваше екселенције, даме и господо напредњаци и остали, добар вам дан. Пре неколико година замољен сам да, за потребе једног геополитичког часописа, напишем нешто на тему организованог криминала. Размишљајући о чему би то могао да пишем, пошто је тема била веома неодређена, запитао сам сам себе – а шта је то организовани криминал. Ако постоји организовани, да ли постоји и неорганизовани? И каква је рзалика међу њима? Размишљајући о томе шта то организовани криминал разликује од неорганизованог ја сам успео да напишем и тај чланак. А ево о чему сам ја размишљао. Да ли је припрема неког кривичног дела нешто што је суштинска карактеристика организованог криминала? Као када опсервирате неки стан, или пошту или банку, или набављате или правите неки алат за провалу, да ли је то организација, да ли је организовани криминал сама та припрема? Па наравно да није. Организовани криминал подразумева нешто сасвим друго.

Постоје бројна питања којима су се и аналитичари и теоретичари бавили да би дали дефиницију организованог криминала. Полазили су од тога да ли је број људи битан, да ли је битно место, предмет, начин извршења и обично се долазило до закључка да све то није превише битно. Неспорно је да појединац не може бити представник организованог криминала и да организовани криминал подразумева учешће већег броја људи. Неки су ишли толико далеко да су се питали да ли је то два, три или пет, али мислим да то није од неког нарочитог значаја. Питање места на којем се одвијају организоване криминалне активности, такође, није спорно.

Организовани криминал се не може одвијати у једној улици, у једном кварту, па чак, бојим се ни у једном граду, једној држави. Јер ако се ради о, рецимо, крађи аутомобила, аутомобил који се украде у Аранђеловцу или у Параћину и ако се тамо промене папири, тешко да тамо може бити продат поново са тим лажним папирима у том граду, већ мора бити одвезен најмање у неку суседну општину, или у неку суседну државу. Тако да је нешто што је елемент иностраности, односно, што је глобализам, једна од карактеристика организованог криминала. Он подразумева сарадњу организованих криминалних група из више земља,а и та фамозна дрога, о којој сви говоримо, не расте у Београду, него расте у Колумбији, расте у Авганистану, па се онда, преко пола света, допрема и до Европе, а самим тим и до Београда.

Шта је предмет извршења кривичног дела организованог криминала? Па, бојим се да ни то није нека од карактеристика која је битна, јер поред наркотика, поред трафикинга, поред рекетирања и свих осталих класичних кривичних дела, предмет извршења кривичног дела може бити и у највећем броју случајева и у последње време јесте интелектуална својина, то могу бити неке ретке руде, минерали, па могу бити чак и неке ретке животињске врсте. Дакле, ни тај предмет који је предмет извршења кривичног дела није битан за дефинисање организованог криминала, и тако можемо ићи редом и анализирати још неке друге факторе.

Оно што је, по мени, битно и што један, да кажем, конвенционални и обични криминал претвара у организовани, јесте повећана друштвена опасност. Оног тренутка кад један криминал, без обзира шта је предмет тог криминала, толико нарасте, да држава против њега не може да се бори оним уобичајеним средствима и начинима и када почне да доноси посебне законе о борби против организованог криминала и корупције, када уведе специјална тужилаштва, специјалне судове, када оснива и организује и нове институције које треба да се боре и у полицији, ту као што је колега Богић рекао, прво управу, а онда службу за борбу против организованог криминала. Када се такве службе установе у царини и неким другим државним институцијама, то је поуздан знак да је у једној држави тај обични криминал прерастао у организовани криминал, односно у велики криминал. За мене је, кажем, та повећана друштвена опасност, основна карактеристика организованог криминала и ја га стога радије и називам криминалом повећане друштвене опасности, а не обичним криминалом. Али оно што је од суштинске важности, то је чињеница да тај организовани криминал, или криминал повећане друштвене опасности не може ни настати, а камоли опстати, развијати се и ширити се без помоћи државе, односно, државних институција или, прецизније речено, појединаца из државних институција.

Дакле, оно што сам ја замислио као мото овог предавања, то је једна банална истина, нема организованог криминала без корумпираног државног чиновника, без обзира да ли је тај државни чиновник полицајац, инспектор, тужилац, судија, министар, премијер или председник. То је основна карактеристика организованог криминала. Сложићемо се сви да је онај ко продаје дрогу криминалац. Али шта ћемо са онима који су у периоду транзиције, уз помоћ, управо ових државних чиновника, купили велика јавна предузећа, купили банке, осигуравајућа друштва, па их препродали уз енормну зараду. Шта ћемо са онима који су купили велике трговинске ланце, а онда десет година, пљачкајући сопствене грађане, на основу монопола, и своје добаљаче, не плаћајући им месецима преузету робу и на крају крајева и своје раднике, дајући им мизерне плате. Да ли су и они криминалци?

Па, ја сам студирао права пре једно тридесетак година и с обзиром да сам био кривично-правни смер, имао сам као опциони предмет и криминалистику коју сам полагао код чувеног професора Жике Алексића и из тог предмета и тог уџбеника памтим један наслов и једну лекцију. Она се зове – криминал или криминалитет белог оковратника. Дакле, поред овог конвенционалног криминала, о којем сви говоримо када говоримо о организованом криминалу морамо да прихватимо и ту баналну чињеницу да постоји и криминал белог оковратника и да је то много опаснија врста организованог криминала, против које ми превасходно морамо да се боримо, јер то што неко има лепо одело, кравату или белу кошуљу не мења ништа на ствари. Дакле, оног тренутка када будемо схватили да је организовани криминал исходиште корупције и да нема организованог криминала без корумпираних државних чиновника и да је оно што повезује криминал и државу управо корупција и када прихватимо чињеницу да не постоје никакви контраверзни бизнисмени и тајкуни, већ само криминалци и то криминалци у оделима, моћи ћемо нешто да урадимо на овом плану, плану борбе против криминала и корупције.

Увек је било и биће људи који ће да сачекају поштара да му отму пензије, који ће да обију неку продавницу, трафику, који ће да фалсификују неки документ да би остварили неку материјалну корист или да направе било какву финансијску трансакцију и то је криминал који постоји у свим земљама света, али оно што озбиљне демократске државе и државе за малим криминалом и корупцијом разликује од ових других јесте чињеница, управо да се ове озбиљне и демократске државе свим могућим начинима боре управо против ове врсте организованог криминала, односно, криминала белог оковратника. Оно што разликује Србију и Сједињене Америчке Државе по овом питању јесте чињеница да код нас није могуће, а у Америци јесте да неко ко је кршио законе, ко је проневерио државни или јавни новац заврши у затвору и поред тога што је био блиски сарадник, ни мање, ни више него председника Сједињених Америчких Држава. То код нас још увек, нажалост, није могуће.

С обзиром да Српска напредна странка, ван сваке сумње, ужива највећу подршку грађана, и ја и сви грађани са правом очекујемо да ова странка да и највећи допринос у борби против корупције, не сама, наравно, већ у сарадњи са свим државним институцијама и са свим грађанима. Осим овога, Српска напредна странка, колико је мени познато, јер многе од тих људи познајем, међу својим чланством има много оних који су обављали важне државне фукције, који су радили у полицији и службама безбедности, који су радили у царини и правосуђу, тако да је то још један гарант, још један разлог зашто можемо да верујемо да ће, као што сам рекао Српска напредна странка, јер то очекују сви грађани, дати највећи допринос у борби против организованог криминала и корупције.

На крају, дозволите ми да завршим тако што ћу рећи, не надам се, јер сам сигуран у то, да ћемо доживети сви ми дан да и у Србији буде ухапшен неки министар, актуелни или бивши, односно неки високи државни или партијски функционер, а да ово, надам се, употребим у другом делу реченице и да кажем – надам се да ће се то десити у врло блиској будућности.  Хвала вам.

Водитељ: Захваљујем се господину Петровићу. Позивам госпођу Наташу Тањевић са Факултета за европски бизнис и маркетинг из Београда да одржи дискусију са темом – искуства у борби против привредног криминала земаља у окружењу. Госпођо Тањевић, изволите.

Наташа Тањевић: Добар дан свима. Желим да  вас поздравим и одмах на почетку, ако могу да исправим, тема мог излагања је политичка корупција у Србији. Наиме, желим да искористим ову прилику да кажем да ми је велика част што сам данас међу бројним стручњацима из области права, економије, друштвених наука, уопште међу свим моралним и одговорним људима, јер за мене је свако онај ко јавно говори о корупцији и ко показује своје напоре у борби против ове појаве, пре свега, моралан човек.

Ја ћу пробати да дам једну општу оцену о политичкој корупцији у нашој земљи, о нечему што смо сви негде чули, мање више нам је познато, али свакако заслужује да буде истакнуто. Оно што мене радује, као некога ко се већ десетак година бави проучавањем корупције и криминала, јесте чињеница да се последњих година о корупцији заиста доста расправља у књигама, стручним часописима, да се она проучава, да се усвајају мере за борбу против ње, али, некако, упркос свему томе стичем утисак да је заиста превише разлога због којих је тако много, али одакле год да почнем, онај за кога сам сигурна да би се сви сложили, лежи у чињеници да је корупција тесно повезана са људском природом, те стога, увек ће бити оних који ће бити довољно похлепни, неморални и непоштени да захтевају новац и злоупотребљавају свој положај, као што ће увек бити оних који су спремни све да плате и за  све да подмите. И због тога она стара изрека да се људи не разликују по раси, националности и вери, већ по карактеру, овде добија своју најуверљивију потврду.

У савременом свету политичка корупција је достигла тачку која корумпира политику. Према једној анкети, коју је Трансперенси интернешнал обавио у 47 земаља широм света, на питање када би имали чаробан штапић у ком сегменту друштва бисте најпре искоренили корупцију, у чак 33 земље одговор је био исти, да су легло корупције политичке партије. У нашој земљи прошле године спроведено је слично истраживање које је показало да је по оцени перцепције корупције у  областима ње највише у политичким партијама, правосуђу, полицији, здравству и државним службеницима. Ако је то тако поставићемо једно логично питање, због чега се онда у нашој земљи не говори о политичкој корупцији, да ли то треба да нас наведе на закључак да је нема или да је тако добро организована да не даје повода за сумњу? Ја бих рекла да је итекако има, али да се она крије, тиме што се ствара привид да је у друштву распрострањена ситна корупција, па се откривају и кажњавају починиоци овог вида корупције, док се коруптивна понашања носилаца политичке и економоске моћи недовољно откривају и гоне, у оним ретким случајевима хапшења појединаца, које власт у медијима означи као актере корупционашких афера, а у чијој позадини обично стоје политички обрачуни, односно, обрачуни међу мођним појединцима.

Прича о корупцији политичара није нимало наивна. Напротив, веома је важна, јер политичар није неко ко поступа у своје име, већ увек у име државе, а самим тим и у име грађана. И од њега се, у најмању руку очекује да своју дужност обавља компетентно, правично, ефикасно, поштено, уз дистанцу од приватних интереса и ставова. С друге стране, политички лидери утичу на едукацију најширих слојева становништва, па ако нам са највишег државног врха долазе примери корупције и неморала онда то није ништа друго до пример и путоказ другима како се треба понашати. И тиме долазимо до једног друштва у којем је потпуна ерозија морала, где су нарушени сви системи вредности и где је и оно што је правно и морално недопустиво прети да постане друштвено прихватљив облик понашања. Нема сумње да је политичка корупција најопаснији вид корупције, не само због тога што она омогућава све остале облике корупције и природно увек призива и средњу и ситну корупцију, не само због тога што наноси највећу материјалну штету друштву, већ због тога што њени носиоци, у жељи да своју моћ учине неограниченом, прелазе институционалне границе које им поставља систем и тиме се отвара пут великим злоупотребама јавних функција с једне стране, односно брзом, несметаном, најчешће енормном богаћењу појединаца блиских власти с друге стране. И док у развијеним земљама важи правило да финансијски моћници у политику улазе да би сачували своје економске интересе, у Србији се стиче утисак да се у политику улази да би се обогатило, па правило – где је власт, ту је и корупција, више долази до изражаја.

Ја не кажем да је спорно да неки политичар не може бити богат, нити је бити богат грех, али ако тај исти политичар, када ступи на своју функцију саопшти, примера ради, да његова имовина, односно уштеђевина износи 10.000 евра, а након истека мандата од четири године, та иста уштеђевина буде неколико  десетина или чешће стотина пута већа, онда се с правом мора поставити питање како је исту могао стећи ако знамо колика му је просечна плата и да ли тиме  долазимо у једну парадоксалну ситауцију да он практично, доказујући порекло своје имовине, доказује своју невиност. И шта ако је не докаже? Ако знамо да кривична одговорност, по правилу, изостаје, све се своди на политичку и моралну одговорност, односно на осуду опозције и јавности. А то се, у нашој земљи, показало као недовољно, јер је таквим лицима политичка репутација и углед много мање важна од личног богаћења.

Ако погледамо податке о динамици и структури привредног криминалитета у нашој земљи у последњих десетак година, такође, можемо да приметимо једну веома необичну ситуацију. Наиме, бележи се пад привредног криминалитета, па је, примера ради, 2002. године највећи број починилаца био негде око 7.000, а 2009. године тај број је свега око 3.000. У односу на број пријава, број оптужених је половина, око 1.700, а број осуђених још мањи око 1.200.

Ако погледамо структуру привредног криминалитета, опет ћемо приметити нешто чудно, а то је да доминирају свега три кривична дела. И то кривично дело пореске утаје, што је разумљиво, јер је држави у интересу да наплати порезе, па је администрација ефикаснија у откривању и гоњењу ових дела и кривично дело недозвољене трговине и издавања чека и коришћења платне картице због покрића, што је опет јасно, ако имамо у виду да су ово кривична дела, која у условима транзиције грађанима, додуше, на незаконит начин омогућавају преживљавање. Дакле, формално-правна реакција је усмерена, пре свега, на ситан привредни криминалитет. Нема ту тешких дела из области криминалитета, у области својинске трансформације, платног промента, банкарства или слично.

Ми сад имамо поједине случајеве организованог привредног криминала у виду царинске или стечајне мафије и поједине корупционашке афере које још увек нису добиле свој судски епилог на основу којих се не може са сигурношћу стећи утисак да су државни органи решени да доследно и без селекције откривају и кажњавају починиоце најтежих кривичних дела из области организованог криминала. На то упућује и чињеница да ниједан извештај, нити кривична пријава Савета за борбу против корупције до данас нису процесуирани, јер лица која се налазе у овим извештајима и пријавама уживају заштиту власти. С друге стране, ако држава не реагује на овакве апеле Савета за борбу против корупције, то нам онда говори две чињенице, прво да је политичка номенклатура у нашој земљи довољно снажна и моћна да спречи деловање антикорупцијских тела, а с друге стране, уколико власт не реагује на апеле Савета за борбу против корупције, онда нам то говори да нешто није у реду у односу између власти и борбе против корупције. И сад се у нашој земљи све свело на то да се откривају и кажњавају починиоци ситне корупције и тиме се ствара привид да се корупција открива и кажњава, а с друге стране, државна имовина пропада, о томе нико не говори, политички моћници ћуте на изјаву шефа делегације Европске униије у Србији, да годишње у Србији нестане милијарду евра кроз јавне набавке.

Ми стално на неким јавним скуповима слушамо о неком новцу споља, а не видимо конкретне резултате и заправо не знамо куда одлазе стране инвестиције. И не треба бити превише стручан да би донели суд о некој приватизацији, ако знамо да је инвеститор, који нема никакву економску историју, купио субјект приватизације, залажући управо имовину тог истог субјекта. Овакви и други примери ме наводе на то да се усудим да кажем да у Србији, у периоду транзиције, најопасније видове криминалитета, чине управо припадници друштвене елите, било да се ради о лицима из света бизниса или света политике.

У нашој јавности већ годинама се бележе разне афере без јасног почетка и краја чији су актери управо ова лица. Напрасно хватање високих функционера са великом количином готовог новца нејасног порекла, необјашњиво брзи или необјашњиво спори судски процеси против неких од њих, сумњиво закључени или раскинути приватизацијски тендери, примери неспојивости јавне функције са управљачким положајем у компанијама, све су то јасни индикатори деловања највиших државних кругова у криминалној сфери. То је и објашњење због чега највећи део ових делатности остаје непознат и неоткривен и како то да наша статистика криминалитета оваква дела једноставно не констатује. Очигледно је да су у питању друштвено моћни људи, о чијој се одговорности говори тек онда када политичком вољом буду лишени те исте моћи, при чему су и пресуђења и гоњења њихових кривичних дела увек отежана, а санкције увек неизвесне. И то стање када су поједини моћници изнад закона, то вам је оно стање за које се у народу каже да се великим лоповима скида капа, а малима глава и где у мрежи социјалне контроле остају углавном ситне рибе. Ја бих рекла да крупних ту, готово да уопште нема. И тако сада имамо ситуацију да су поједини случајеви политичке корупције у јавност доспели искључиво захваљујући храбрости појединаца, али да не постоји политичка воља да се ти исти случајеви разреше и опет долазимо до истог закључка, а то је да власт није спремна да се истражи, открије, санкционише корупција у њеним редовима. Видећемо да ли ће ишта бити промењено након захтева Европске уније да се преиспитају сумњиве приватизације, али зар је потребно да нам Европска унија упути овакав захтев за нешто што је одавно требало да  буде решено, на шта су већ Влади указивали Савет за борбу против корупције и други органи.

Такође, у новинама последњих дана читамо да је Европска унија упутила захтев да се преиспита институт имунитета, као да нама самима није било довољно јасно да се ова институција често злоупотребљавала и да смо имали проблеме у пракси да скупштински одбори добијају тужилачке извештаје о случају, пријаве и доказе да се тиме преноси надлежност са правосуђа на полицију, пардон, са правосуђа на политичаре. И оно што је јасно јесте да се полази од тезе да је потребно да се контролише политичка елита да би се корупција сузбила, али ко да контролише политичку елиту, ако знамо да се политика увукла у правосуђе и у полицију и да онда припадници једне политичке партије штите своје страначке колеге, по принципу – врана врани очи не вади, а иза тога обично стоји неки материјални интерес.

Професор Гоати је рекао нешто са чим се апсолутно слажем, а то је да се власт у Србији, уместо истинске борбе против корупције и криминала, определила за дух солидарности између политичких актера и да је тај дух солидарности надвладао општи интерес, и управо због тога се и у јавности и у медијима говори искључиво о ситној корупцији. Због тога, дакле, је потребно поћи од врха и откривати, пре свега кажњавати, корупцију на највишем државном врху. Оно што је несумњиво је да су нам јасни, прецизни, строги закони, њихова дословна примена у пракси, јача сарадња између надлежних државних органа и институција неопходна у овој борби. Али они не значе ништа, уколико не постоји политичка воља. И оно што сви знамо, то је да ће нам први корак ка стицању кандидатуре за чланство у Европској унији, управо бити борба против корупције и ту су нам потребна, не обећања, већ конкретни резултати.

Иако је сасвим сигурно да ће Република Србија, држава Србија имати помоћ и подршку међународне заједнице на овом путу, кључ реформи је, рекла бих ипак, у рукама самих грађана Србије. Од њихове нетолеранције према корупцији, спремности да казне или награде оне политичке актере којима су поверили вршење јавних послова зависи да ли ће се ти исти политички актери понашати одговорно, да ли ће квалитетно обављати свој посао. Због тога бих ово излагање завршила једним закључком, а то је да борба против корупције захтева мобилизацију свих поштених и одговорних људи. Захтева велику одговорност оних који имају моћ и оних који имају политичку власт, али пре свега захтева личну одговорност свакога од нас.

И овај скуп данас треба да схватимо као још један апел, као ширење свести о овом проблему и ја овде данас не говорим као члан ниједне политичке странке, већ као део оног грађанства који нема прилику и нема инструменте да се адекватно успротиви ноторним примерима политичке корупције с којима се свакодневно суочава. И због тога ћу настојати да подржим напоре свих оних који размишљају на овај начин. Хвала вам на пажњи.

Водитељ: Хвала лепо, госпођо Тањевић. Сада бих најавио господина Дејана Царевића, адвоката, оснивача Службе унутрашње контроле у Управи царина, да говори о савременим трендовима у превенцији корупције. Изволите, господине Царевићу.

Дејан Царевић: Поздрављам цењени скуп. Појам корупције је кроз драматичне најаве одлучне борбе против ове појаве у нашем друштву толико експлоатисан и злоупотребљен да, када се о њему данас у јавности говори или коментарише у јавности од стране представника власти, то једноставно нема више никаквог позитивног ефекта, јер је све толико банализовано мноштвом фраза неког практичног деловања, да су се код грађана већ развили услови рефлексије у виду неверице. Дакле, оваква држава је изгубила поверење да је заиста одлучна да на прави начин може и хоће да се супротстави овим појавама. Оно што је најгоре, таквим понашањем послала је недвосмислен сигнал да нема ни говора о системски креираном одговору на ове изазове, какав је једино могућ. Па не може корупција да се сузбије једнократним акцијама, типа – очистимо Србију, да се покупи ђубре и решено је. Корупција захтева један озбиљан систем. А зашто ми не можемо да видимо системске одговоре? Зашто смо, уместо сфери практичног деловања, нон-стоп на терену јалових фраза? И зашто је данас у Србији толико тешко наметнути понашање које би требало да буде блиско и разумно сваком лепо васпитаном човеку? Ја сам уверен да је таквих у нашој земљи већина, у супротном морали бисмо да признамо генетску грешку и замолимо да се понови истраживање о коме је шаљиво говорио господин Минџек. Притом, не ради се о појавама које су нове. 

Појава корупције није нешто ново што је забележено само код нас, нигде не постоји у свету. Нема земље која се није сусрела са овим проблемом, значи, искуства и позитивне праксе имамо у изобиљу, само ако сте вољни да нешто од тога примените и прихватите. А у принципу ствари нису толико компликоване, нико од нас не тражи да цепамо језгро атома, пред нама је проблем за који постоји решење, под условом да има воље. Дакле, овде није реч о томе да ли се нешто може, него да ли хоће. А да та воља постоји редослед потеза био би јасан и логичан. 1. Идентификовати узроке и услове настанка корупције и о томе тачно и потпуно известити јавност. 2. Сагледати капацитете којима располажемо, који су неопходни и подобни за решавање овог проблема. 3. Определити метод који ћемо користити и успоставити координацију субјеката укључених у његово решавање, 4. Определити механизме којима ћемо мерити учинак предузетих мера, са циљем идентификације пропуста и континуиране координације поступака који се предузимају.

Ако сагледамо овај редослед активности, ми видимо да актуелна  власт већ код прве тачке удара у зид. Да ли може актуелна власт да уради анализу и да нам заиста предочи реалне узрочнике бујања корупције, а да притом не исече грану на којој седи? Да ли је спреман свако унутар ове широке коалиције да реално анализира ресор којим је задужен и изнесе нам слабе тачке, пукотине, пропусте, а налазимо се јако близу избора. Мени је одговор јасан, нема ништа од тога. Међутим, ја сам уверен да ми нећемо остати ускраћени на одговоре на ова питања, јер је ту, пре свега, стручна јавност, у томе је значај опозиције, медија, невладиног сектора, као и партнера из Европске уније којима свакако више одговара амбијент уређеног друштва, због чега и шаљу јасне поруке и опомене, а на крају зато постоје и овакви скупови на којима имамо прилику да изнесемо нешто од тога.

Када је у питању ова  друга ставка, тј. сагледавање капацитета којима располажемо, и ту смо опет ударили у зид. Ефикасна борба против корупције подразумева широк фронт учесника, али по природи ствари носиоци ове активности ипак треба да буду државни органи, које опет чине државни службеници. А у каквом је  стању наша администрација? Закон о државним службеницима можда није идеалан, али је довољан уколико би се дословно примењивало да државним чиновницима омогуће оно што им треба да буду ефикасни. То је сигуран амбијент за рад, без страха од политичких утицаја, притисака или одмазди. Његова идеја је да се одвоји руководећа структура државних органа, која се, заиста, поставља по политичкој основи, од чиновничког апарата, је у суштини та гаранција да могу да очекују да ће им критеријум за ток каријере, био он позитиван или негативан, бити само рад и резултати рада.

Систем оцене радног учинка је конципиран тако да уколико неко оствари оцену два, значи да је одговорио на захтеве које му је, по последњој процедури, поставио оцењивач, непосредн претпостављени, да не улазим сад даље у детаље, битно је  да поменем да та оцена, коју је државни чиновник добио, државни службеник добио, треба да му гарантује одређену самосталност на том радном месту. Све би то било у реду, када би се слово овог закона поштовало и спроводило, али то није тако. Како се сад овај закон изиграва и због чега и како се урушава чиновнички апарат? Узећу као пример Управу царина која је постала прави експерт за све моделе изигравања овог закона у последње време. Најпре да пођемо од директора. Зашто Управа царина нема директора? Односно, има га, али тај директор није постављен по процедури, односно, није постављен на конкурсу. Због чега? Зато што нема довољан број година проведених на раду са високом стручном спремом и ми немамо конкурс, али оно што је још горе од самог места директора, то можда још и може некако да се поднесе, ако је оно испод њега позиционирано како треба. То је што је овај модел поднесен све до руковдилаца најнижег ранга, па чак и на нека извршилачка места. Како је то урађено? Па, путем привремених решења. Дакле, ова привремена решења су веома важан изум помоћу кога један директор опет добија могућност да без икаквих ограничења поставља службенике по сопственом интересу и да потпуно заобиђе и систем оцене радног учинка и учини га потпуно ирелевантним. Како то изгледа у пракси? Па, службеник на једном радном месту, једноставно, од образложења добије само – потребе службе, распоређује се тим решењем на друго радно место, на његово радно место доводи се службеник по вољи директора, за кога важи исти критеријуми као и за избор само директора. Значи, не мора да испуњава чак ни формално услове. И шта мислите како ово утиче на корупцију и да ли то има везе са оним филмом са почетка који смо видели? Дакле, као што је и господин Џонсон на почетку приметио, ми имамо и добра законска решења, али из овог примера очигледно је да ни тако релативно добар закон не гарантује успех, ако можеш да га некажњено заобилазиш на описани начин.

Трећа тачка, о којој сам говорио као подлози система за борбу против корупције, то је сарадња. Нужна и неопходна је сарадња свих субјеката који учествују у борби против корупције, а нарочито државних органа за које сам нагласио да су основни носиоци ове борбе. Међутим, ова и оваква гломазна коалициона Влада, евентуално на почетку свог мандата може да делује синхронизовано, али како се ближе избори све је јача тенденција да свако вуче на своју страну, прикрива слабости сопствених ресора, а лажира и преувеличава успехе. Значи, улазе у кампању. И то је сад све у вези са овом претходном тачком о којој сам говорио, а то је интегритет државних службеника који раде у државним органима.

Када је у питању четврта ставка, оцена учинка, ту немам шта да кажем, јер нажалост нисмо још добацили дотле да би имали шта да оцењујемо од онога што је предузето, јер систем још увек не постоји.

Са становишта савремених трендова у борби против корупције, осим претходно изнетог запажања мислим да је неопходно да посебно истакнем један институт, појам, некад и организационо облик, како год да сврстамо и назовемо, који у данашњим приликама не заузима место које заслужује, не промовише се на адекватан начин, а од изузетног је значаја за сузбијање корупције, то је унутрашња контрола. Кад кажем – унутрашња контрола, не мислим при том само на засебну организациону јединицу, већ под тим подразумевам меру одлучности да се критички сагледа сопствени рад. То могу да буду и само процедуре намењене овој сврси, то може да буде интенција опредељење руководиоца органа или једноставно самоорганизовање самих запослених. Механизам развоја унутрашње контроле као прихватање стања у коме смо углавном сами одговорни за  своје поступке, потогову у смислу изградње интегритета, при чему не чекамо неки ауторитет споља који би нам наметнуо одговарајуће обрасце и указао на грешке које чинимо, јер никоме ван тог органа у којем ради не би требало да буду познате ствар боље него самим запосленима у том органу, а поготово руководиоцу.

И на крају, овај концепт је у сагласности са посланицом Светих Отаца која каже да је једини начин поправљања света, заправо поправљање самога себе. Та прича са унутрашњом контролом је, заправо, већ први тест колико, онај ко је надлежан да руководи органом, је спреман заиста да се на озбиљан и адекватан начин позабави проблемима које има и реално се суочи са њима и без икавке задршке и бојазни их изнесе на решавање. Ова тема унутрашње контроле је захтевна, значајна и обимна и овом приликом само сам истакао као тему коју не смемо да заобиђемо у креирању једног концепта супротстављања корупцији, за шта ћемо, надам се, имати прилику да на неком од следећих панела, којим ћемо организовати серијски, а теме којима ћемо се бавити су свакако бројне, јер корупција због свега онога што представља, не може да се сузбије једним ударцем и једном мером, већ нам је једина шанса да пред виновнике ових појава поставимо што већи број препрека свих врста и да се надамо да ће нека од поставаљених препрека оставити трага на починиоцима или ће починиоци оставити траг на препреци која ће нас довести до њих. Да не помињем да би највећи бенефит био да поменуте препреке буду тако конципиране да евентуално починиоцима наговештавају велику извесност да ће бити откривен, што је идеалан начин да одустане унапред од недела.

Ја сам мало био опширнији у делу излагања о уоченим злоупотребама Закона о  државаним службеницима, зато што је по мојој оцени један од битних циљева ове конференције и да покажемо да смо јасно уочили системске пропусте због којих пропадамо, да пошаљемо јасну поруку да знамо о чему се ту ради и шта мислимо о томе. И тиме охрабримо професионалце, којих свакако има унутар државних институција, да истрају, да покажу потрену професионалну храброст и правичност. Јер сам уверен да ће им предстојеће политичке промене коначно створити потребан амбијент радни да покажу шта знају и могу да ураде и да ће ова држава коначно дати ветар у леђа зарад добра свих нас. Хвала вам.

Водитељ: Чули смо излагање господина Царевића, коме захваљујем. А сада ће нам се обратити господин проф. др Радош Љушић, члан Председништва Српске напредне странке, који је и последњи говорник на данашњем програму. Иначе, извињавамо се свима онима који су имали припремљене материјале које су овде желели да презентују, што неће бити, нажалост, могућности због недостатка  времена да то овде учине, али ми ћемо објавити све текстове које би они овде прочитали у нашим антикорупцијским свескама. Господине Љушићу, изволите.

Проф. др Радош Љушић: Даме и господо, јавна предузећа су, наравно, извор корупције. У приватним предузећима тога има врло мало или скоро да нема. Ја сам био директор Завода за уџбенике и наставна средства, прошао сам све то и имам моралну обавезу да неке ствари јавно кажем. Ја сам једини, или један од ретких можда овде, кога би овај режим оптужио за злоупотребу јавног положаја и корупцију и исти тај режим му је издао, односно јавни тужиоц потврду да ни у чему није крив. Па због тога хоћу неке ствари овде јавно да кажем.

Нећу се освртати на појединости, говорићу само о новцу, а корупција у Заводу за уџбенике не огледа се само у новцу, него и у штампању књига. Ако ви партијском другу одштампате књигу, платите велики хонорар, а књигу не можете да продате, шта је то него корупција?! А ја ћу да говорим само о бројкама, о чињеницама, а оне су неумољиве и односе се искључио на новац. Када сам дошао за директора Завода за уџбенике затекао сам свега 400 милиона динара. Од 2000. па до почетка 2004. године, Завод је имао поприлично велику суму новца, јер је 48 година постојао и био је монополиста, дакле, није имао конкуренцију. Конкуренција је уведена тек 2004. када сам ја постао директор. Све паре које је Завод имао, јавно кажем, доделио је штампаријама и другим сарадницима, унапред, да они одавде послују у наредних неколико година. И тако је добар део новца изнео из Завода. Онај преостали део новца који је остао у Заводу, негде око близу 200 милиона, није дат и није орочен и Завод је примао камату од три до три и по процената годишње. Кад сам постао директор и када сам тај новац орочио, ја сам добио камату од 11 до 13 посто. Дакле, двоструко већу камату. Замолио сам једну банку да ми обрачуна колико је Завод изгубио пара између 2000. и 2003. године, само зашто што није новац орочио. Ево вам и цифре, овде имам тај документ банке, могу свакоме да покажем, 48.648.443 динара је Завод могао да добије само да је новац орочио. Када сам 2008. године напустио Завод био сам једини диркетор јавног предузећа који је позвао министра, све новинаре, све пријатеље и јавно сам предао своју дужност и обелоданио финансијско стање у Заводу за уџбенике, себе спасао, али и направио себи безброј проблема.

Е сад погледајте, четири и по године док сам био директор, ја сам успео да орочим 1.968.185.000, да оставим а виста 225 милиона, да оставим у еврима орочено више од два милиона динара, да купим магацин у Великој Моштаници и напуним га хартијом у вредности од 350 милиона динара, да поделим 55 стамбених кредита и да се при томе нико у Заводу није жалио. Да ли ви знате за било које предузеће које је у последњих десет година решило 55 стамбених проблема? Нема тога. А знате зашто се нису жалили? Зато што је мој кредит био мањи него кредит мог шофера. Иначе би се сви жалили да је било другачије. Завод је био два пута издавач године, до тада никада. И што је најважније, то хоћу да подвучем, 2003. године Завод је требало да буде приватизован, са приватизацијом јавних предузећа настаје корупција. Знате колика је била процена Завода 2003? Три милиона евра. Ја знам име човека који је требало да купи Завод и Симпо из Врања у исто време. Нећу сада рећи његово име, али знам га. Пазите, три милиона евра. 2007. године Влада Војислава Коштунице добила је налог да се сва јавна предузећа која су неопходна приватизују. И ја сам, наравно, узео агенцију која је проверила имовно стање Завода за уџбенике и наставна средства, направила правни елаборат и направила економски елаборат. Пазите, 2003. године три милиона евра, према овом елаборату, који је био потпуно независтан, најмања вредност Завода, ако би се продао, износила је 37 милиона евра. Највећа вредност Завода, ако би се продао, износила је 57 милиона евра. Дакле, за четири и по године вредност Завода је порасла неких 15 пута. Наравно, Завод није приватизован, преко ноћи је неко променио одлуку. Требало је  да Завод купи неко  други од онога за кога смо се ми определили. Ја сам сутрадан добио инфаркт. Уградили су ми два стента. Ја и данас носим у срцу два стента, али Завод није отишао у руке оног човека који није требало да купи Завод и то је та цена коју сам морао да платим.

Сви људи који су на овај начин водили јавна предузећа и који су оставили толико новца, дакле, ја сам оставио за четири и по године више новца него Завод за 48 година свог постојања, добио неко признање од државе, бар им неко каже хвала. Шта се мени десило? Поднета је кривична пријава против мене и још двојице да би нас испитивала Управа за борбу против организованог криминала. Све документе у Заводу су прегледали два и по месеца. Ништа нису нашли што није исправно и јавни тужилац ми је дао решење да је све у Заводу чисто и јасно док сам ја био директор Завода. Какво је стање данас у Заводу да бисмо направили слику како једно јавно предузеће пропада и због чега пропада.

Садашњи директор је примио 40 нових радника иако Завод има већ 300 радника. По мојој процени са 150 радника може да живи и да ради нормално. Сви су из Г17 и из Демократске странке. Ону хартију којом сам ја напунио магацин у Великој Моштаници у вредности од 350 милиона динара, сва је распродата, нова никада није купљена. Сада ћу вам само неколико примера навести и тиме ћу да завршим, јер не желим да говорим ништа о овој садашњој гарнитури, али ћу вам рећи за угоститељске услуге и репрезентацију Завод је 2009. године потрошио 11.994.753,25 динара. То је тачан податак. Ја сам, као директор, за четири и по године потрошио девет и по милиона. Пазите, за четири и по године девет и по милиона, а они за годину дана 11 милиона. Ето видите како новац може да одлази на разне начине. Само за трошкове пропаганде Завод је потрошио за исту ту годину 61.405.000 динара. Пазите, РТС, која је највећа телевизија, добије свега 2.691.000 динара, а једна мала телевизија у Аранђеловцку која се зове „Сунце“ добила је, сад слушајте лепо, 6.199.780 динара. Зашто? Зато што су у Аранђеловцу били локални избори. Сви ми знамо због чега је то дато. И када сам ја питао моје пријатеље из Аранђеловца, шта то значи за једну такву телевизију, па то значи да треба Завод да буде три месеца непрестано, а онда су се појавиле две рекламе у два дана где су споменули Завод за уџбенике као једног од издавача и тако даље.

Ако останемо код тих малих ситних ствари које много говоре како јавна предузећа пропадају. Рецимо, међу ових 40 запослених има и неколико хонорарних уредника. Један од њих је један професор са Факултета политичких наука. Тамо прима плату, председник је Управног одбора у „Службеном гласнику“ и тамо прима плату и уредник је у Заводу за енциклопедију демократије која никада није написана, а ради се већ десет година и није написао ниједан извештај о њеном раду. Он је само за ове три године три пута дошао за Нову годину у Завод, попио по виски. И знате колико је примио? Његова месечна плата је 110.000 динара. Пазите, 110.000 динара. То нема ниједан професор у основној школи. Многи професори универзитета немају такву плату. И у Заводу прима плату и прима и у Службеном гласнику и на факултету прима плату. То је за три године он је примио 3.960.000 динара. Слободан Марковић, који је данас председник Управног одбора РТС-а, ви знате да председник Управног одбора РТС-а има лепу плату, па има кола, у исто време је још члан Управног одбора „Политике“, ради на Факултету политичких наука, наравно, сарадник је Института за друштвену историју, ради на Универзитету у Братислави и ради у Заводу као уредник. Његова плата у Заводу као уредника је 90.000 динара. То је десна рука данас Александра Тијанића. Хајде да вам кажем како један директор може да падне на тако ниске гране. Господин Албијанић је, као директор, докторирао на Универзитету „Сингидуним“, Завод му је плаћао испитне пријаве 2.190 динара, колико кошта испитна пријава. Завод му је плаћао школарину четири пута по 469.420,50 динара. А онда је, када је докторирао, повео комисију на ручак, па му је Завод платио ручак. Тај рачун, имам га овде, могу да вам га покажем, износи 43.152,43 динара. А врхунац свега тога је, умро му је неки комшија, дао је читуљу и 14.000 динара је платио Завод. Док сам ја био директор тако неко никада није смео ништа да уради. Зато сам ја успео да оставим толике паре и да препородим Завод. Па ево сада Завод стоји, ево овако, ја сам вам рекао колико сам новца затекао, колико сам новца оставио, данас Завод има, цитирам тачну бројку, 2.143.000.000 динара. Ја сам оставио 2.744.000.000 2008. године. Дакле, они су већ потрошили 600 милиона динара од новца који је остао када сам ја напустио Завод за уџбенике и наставна средства, а од пара које су зарадили за ове три године немају ниједан једини динар. Ако овако наставе, наравно, Завод ће већ идуће године бити на оним гранама на којима је био и 2003. године.

Тако пропадају јавне институције у држави. С једне стране, кад погледамо управу од 2000. до 2003. године видимо како је Завод падао све ниже и ниже. Када сам ја дошао за директора Завода, Завод је растао све више и више и постигао је максимум, какав никада до тада није имао. Од 2008. године Завод се враћа на границе од 2003. године. Дакле, могу се јавна предузећа држати на одређеном нивоу, али је за то потребна храброст, не само директора, него и људи са којима он ради. И наравно, те институције падају на овако ниске гране из једног простог разлога, јер Завод треба да буде приватизован, пошто је пропала приватизација 2003. године Завод сад треба да буде приватизован по такој ниској цени и тако ће Србија изгубити највећег издавача који је некада штампао 10 милиона књига. Пазите, то је највећи издавач на Балкану. Данас Завод покрива свега 30 посто тржишта уџбеника у Републици Србији, а имамо, што је невероватан податак, 72 издавача. Дакле, јавна предузећа, уколико се не заведе дисциплина, ред и поредак, него се пусти да се ради овако како су радили људи пре 2003. године и после 2009. године, наравна ствар да ће пропасти из једног простог разлога - да би неко могао да их купи у бесцење. Читава је тајна у приватизацији да купите једно добро предузеће у бесцење. Дакле, највећи издавач на Балкану, који је штампао 10 милиона књига, продаће се ове или идуће године у бесцење. Ето то је суштина већине јавних предузећа у нашој земљи. Хвала лепо.

Водитељ: Хвала вам, господине професоре.

Српска напредна странка се свим присутнима најискреније захваљује на исказаној пажњи и посвећеном времену и спремности да, заједно са нама и свим људима добре воље, у нашој земљи и ван ње, учествујете у прављењу првог корака на путу од хиљаду миља на који крећемо заједно са грађанима Србије, свесни свих тешкоћа који нас очекују, али потпуно уверени у коначну победу, јер се не ради о нечему што је у интересу само појединих личности и група, већ о изградњи нечега што нема цену срећне и достијанствене будућности за нашу земљу и све њене грађане, чији ће одзив на наш поклич – Стоп корупцији! Стоп криминалу! бити мера најсавременијих цивилизацијских вредности којима људи на овом простору одувек теже. Проглашавам скуп затвореним и све вас позивам на дружење уз коктел у ВИП салону.

Хвала. Пријатно.