Неконтролисано задуживање води ка дужничкој кризи
Миленко Џелетовић: Захваљујем, даме и господо новинари. Економски тим и СНС још једном заиста упозоравају јавност, стручну јавност и грађане да брзо растуће повећање спољног дуга, како приватног тако и јавног, доводи до једне границе која ће озбиљно угрозити девизну ликвидност земље, а Србију полако, али сигурно одвести у дужничку кризу. Чињеница да смо текућу годину започели са 2 милијарде и 300 милиона долара доспелог, а неплаћеног дуга и да у овој години доспева још три и по милијарде дуга, само поткрепљује ову констатацију.
За девет година „најуспешнијих транзиционих реформи на балканским просторима“, како често економска власт зна да подвуче да смо имали, ми смо 5. октобра 2000. имали задужење од преко 10 милијарди долара, до данашњег дуга од 33 милијарде долара, како приватног тако и јавног. То практично значи да смо се годишње задуживали по 2 милијарде и 350 милиона долара, месечно око 195 милиона, дневно 6 милиона 350 хиљада, а по завршетку сваког сата Србија је задуженија са преко 270 хиљада долара или преко четврт милиона долара. Четири сата милионче, један дан 6,5 милиона, месец 195 милиона, година 2,5 милијарде.
Оно што ми посебно хоћемо да нагласимо јесте чињеница да врло неопрезно, неодговорно и крајње непрофесионално власт, када говори о спољном дугу, искључује приватни односно комерцијални дуг. Прича да је Србија дужна само 32% или да је јавни дуг Србије 32% у односу на БДП, није истинита и није тачна из неколико разлога.
Прво, носиоци економске власти увек рачунају БДП по надуваним ценама из 2002. године, а ако тај исти спољни дуг и цене упоредимо са сталним ценама из 2000. године, онда ћемо видети и да је спољни дуг, односно агрегатни, приватни, јавни, прешао 80%, што је доња граница једног од критеријума којим Светска банка земљу проглашава презадуженом.
Друго, заиста је неодговорно, што показује и актуелна прича са Исландом, да се приватни дуг који је иначе десет пута увећан од 2000. године до данас, искључује из укупног спољног дуга. Овакав поступак је супротан методологији обрачуна спољне задужености које практикује међународна финансијска институција, а друго - ових дана смо сви сведоци како су Велика Британија и Холандија у условима финансијског слома Исланда реаговале тако што су обештетиле своје банке и повериоце исландских банака, које су доживеле крах, а онда комплетан рачун испоставили Исланду на рефундацију, уз једно заиста озбиљно упозорење да ће Велика Британија и Холандија ставити вето на улазак Исланда у ЕУ, док не измири тај дуг. Поставља се објективно питање, које су то гаранције? Које су то гаранције да се неће позивати на ситуацију када је Србија у питању, ако не дај боже, комерцијални дуг западне у проблем са уредним сервисирањем. На страну то што ће бити проблем обезбедити довољну количину девиза када једног дана дође све то на наплату.
Поређење са окружењем заиста такође није умесно из простог разлога што ако поредимо наш и хрватски дуг, хрватски дуг је много већи, али ако поредимо да су Хрвати последњих десет година урадили 1100 километара ауто путева, а ми мање од 80, ако поредимо да су радили капиталне инфраструктурне пројекте, модернизовали железницу, уложили у пољопривреду, све оно што ми сматрамо стратешким гранама и развојним приоритетима ове државе, онда и ту долазимо до спознаје да нарочито у тим критикама предњачи шеф нашег Економског тима госпођа Јоргованка Табаковић, која годинама прича да можда и није толики проблем спољни дуг, колики је проблем где одлази тај спољни дуг.
Данас, 10 година после тако драматичног повећања спољног дуга, они преузимају нашу причу и причају о инфраструктурним пројектима, о Националном инвестиционом плану, а ми заиста постављамо питање где су средства НИП-а до сада и где је толики новац улудо потрошен или проћердан на наравно, санирање буџетских рупа и на повећање, односно вештачког повећање текуће потрошње.
Један од најбољих показатеља да СНС не шири дефетизам је податак да су стручне службе ММФ у мају 2009. године пројектовале, не Економски тим СНС, већ стручне службе ММФ-а, да ће однос спољног дуга БДП у 2010. години достићи 85,6%, а у 2011. години преко 90%. Дакле, премашује се и она доња граница по којој Светска банка једну земљу сматра презадуженом и то уз искључење камате, која ће у наредних пет година да износи 6,6 милијарди евра.
Дакле, очигледно је да актуелна власт нема оптималну стратегију управљања спољним дугом. Чињеница је да се задужујемо без критеријума и нерезонски и да ћемо заиста лагано, али сигурно ући у дужничку кризу и озбиљно угрожавање девизне ликвидности земље, ако ускоро на ванредним парламентарним изборима не дође једна гарнитура нових, одговорних људи која ће не само успоставити јасне критеријуме задуживања, ако се већ задужујемо да се задужујемо за оно што ће створити материјалну претпоставку бржег економског раста у годинама које долазе већ и да донесе стратегију оптималног управљања, са већ постојећим спољним дугом. Хвала вам.
Јоргованка Табаковић: Ево, ја бих само да закључим врло садржајно излагање свог колеге следећим речима: иако смо усвојили Закон о буџетском систему у којем је морало да се уз сваки закон достави и образложење финансијских ефеката сваког закона који се усваја, ми то немамо, ни за законе, него чак ни за задуживања.
Шта би СНС урадила? Па, макар оно што Немачка планира да уради - да у Устав угради кочницу дугова, значи да се у Устав, као у врховном акту одреди граница задуживања, јер само тај ниво закона, тај ниво обавезности може да гарантује сигурност, не само садашњим генерацијама, него и нашој деци, с обзиром на то зашта се и како дугови, које им остављамо у наслеђе, данас улажу и да уствари у оваквој и са оваквом влашћу служе само за њихово одржавање на позицијама.
Најмање што од нас могу очекивати грађани Србије, то је да се у једном таквом акту, по угледу на једну развијену и озбиљну државу, у Устав угради та „кочница дугова“, како је Немци називају.
Ако имате неко питање, изволите, ако нема - хвала вам најлепше!
