Да будем конкретнији, даме и господо, два и по процента укупног буџета је најмањи аграрни, други најмањи, прошлогодишњи је био још мањи, аграрни буџет у историји ове Србије. 85% субвенција из пољопривредног буџета одлази по критеријуму хектара обрадиве површине, где воће и поврће потпуно бива занемарено.

Укупан број аграрних или пољопривредних произвођача који добијају субвенције је само 20%, 80% пољопривредних произвођача лошом аграрном политиком остаје ван добијања субвенција и међу њима су и малинари и сви произвођачи воћа и поврћа. Отуда није ни чудо што је Србија последње две године две милијарде евра, којих иначе немамо, плаћамо увоз знате  и сами, и лука из Кине, и купуса и парадајза и основних животних намирница којима би наши воћари и поврћари могли да нахране пола Европе, како су раније говорили јапански стручњаци за српску економију.

Да будем још прецизнији, наша власт каже да нема пара за субвенције и да не може бити толика откупна цена. Тачно је да тржиште одређује цену, али је тачно да и малинари годинама, ово је по ко зна који пут, сигурно десета за редом година, да ми у ово време имамо проблем са откупом малина, блокадом путева, протестима и њиховим маршом до Београда.

Уместо да смо део буџетских средстава усмерили ка инвестицијама у хладњаче, у расхладне уређаје, у фабрике за паковање тих малина, онако како смо ми предлагали, па да српски сељак буде директни продавац на иностраном тржишту и добије много већу цену од оне коју данас добијају, ми смо дозволили да хладњачари, накупци, покупе кајмак, а да раднички, сељачки зној и мука просто се прелије у њихове џепове.

Дакле, одсуство било какве стратегије или намере државе да озбиљно решава овај проблем говори и понашање министра пољопривреде и руководећих људи који шаљу своје заменике и сматрају то не баш великим проблемом за ову државу.

Српска напредна странка констатује да најновији талас поскупљења фиксне телефоније, личне хигијене, детерџента, шећера, најављено поскупљење уља и широког спектра намирница, ће заиста предствљати неиздржив удар на ионако посрнули животни стандард грађана.

Фиксну телефонију је поскупела Национална регулаторна агенција, што је заиста преседан и која нам је образложила то чињеницом да се ствара повољна конкуренција за стране оператере. Основна економска теорија указује да боља конкуренција значи ниже услуге и виши квалитет услуга, и ниже, а не веће цене. Кажу, биће и ниже цене и телефоније, само треба да се стрпимо још мало. И свих ових 10 година траже стрпљење грађана Србије.

Наравно, ми смо очекивали конкуренцију и у сектору банкарства и у сектору великих трговинских ланаца, али и ниже марже и ниже каматне стопе још увек нисмо дочекали. Кажу да је разлог томе повећани ризик улагања у земљу.

Ми постављамо питање, ко, осим оних објективних фактора, који су евидентни, додатно повећава ризик улагања у Србију? Да ли то ради неспособна власт која нема конзистентну економску стратегију или је то на некој другој страни проблем?

Свакодневним статистичким показатељима Србија живи све боље и боље. Наравно, лажним подацима. И оно што Српска напредна странка још једном констатује јесте да грађанима Србије не треба ни Републички завод за статистику да им прича колико конзумирају хране и какав им је животни стандард. Најбоља њихова статистика је њихов џеп, њихов породични буџет, њихове све тање плате и пензије за које могу да купе све мање робе. Та реална, а не лажна статистика указује на не баш ружичасту ситуацију у Србији.

Просечан грађанин Србије за плату прошлогодишњу је могао да купи 406 литара уља, ове године 250- 260 литара уља. Могао је да купи 800 килограма купуса, данас 550 килограма купуса. Могао је да купи тону кромпира, данас 550 килограма кромпира. Могао је да купи 550 килограма шећера, данас 370 и тако даље и тако даље. Дакле, за просечну плату се купује све мање робе, све се теже живи и то је она једина статистика коју грађани разумеју и коју једино грађани могу да прихвате.

Српска напредна странка, ви сте бар сведоци, је више пута понављала о неодговорном понашању власти приликом укидања лекс специјалиса о платама директора јавних предузећа, министара и народних посланика, који је укинут 01.01.2010. године.

Даме и господо, Србија је, односно Фонд солидарности, захваљујући том закону изгубила у 2010. и у 2011. години између 52 и 55 милиона евра. Кажем између, у зависности од тога како се кретао курс. Замислите шта би држава Србија могла са 55 милиона евра и колико хладњача да изгради, колико фабрика за паковање малина и поделе субвенција малинарима да данас немамо ове проблеме, а уместо тога тих 55 милиона се усмерило, слило у џепове директора јавних предузећа, највећих губиташа, који се финансирају из буџета, који пуне и ти малинари, и ти пољопривредници купујући једну векну хлеба.

Да све оно што причамо има чврсто упориште у реалним економским показатељима показују подаци Министарства финансија да у последња два месеца имамо значајан пад пореских прихода по основу ПДВ-а. Ако имате податак да 88% српског буџета се пуни опорезивањем потрошње, онда је потпуно јасно да је дошло до драстичног пада потрошње и да је платежна моћ становништва драстично пала у последња два месеца, а можемо и претпоставити шта нас очекује у септембру, октобру, новембру, када дођу потребе становништва за огревом, за опремањем школске деце, школског прибора, одеће, обуће, свега онога што је неопходно за финансирајње нормалног образовања деце и за презимљавање, да тако кажем.

Српска напредна странка констатује, на основу свега, да заиста власт има грам одговорности понашала би се као, рецимо, шпанска влада, која, такође, има у мају идуће године има и редовне изборе, али увидевши да економски показатељи показују суноврат, расписала је изборе, иако они нису баш као ми, много су бољи.

Дакле, одговорност, један одговоран приступ је оно што тражи Српска напредна странка. Ако Влада нема капацитете, нема стратегију и нема могућности или жеље да решава горућа питања српске економије и српског друштва, нека распише ванредне парламентарне изборе и нека препусти то онима који све то имају.

Миленко Џелетовић: Изволите.

Новинар: Интересује ме ово што сте рекли за субвенције које су примали претежно, значи, пољопривредници из Војводине.
Миленко Џелетовић: Па тако испада.

Новинар: Да, тако испада. Да ли то има везе и мало политичку конотацију, с обзиром и не само политичку, него и то да су земљу покуповали некакви тајкуни, па сад су концентрисали огромне комплексе земље и тако фактички обезбедили неку врсту екстрапрофита?
Миленко Џелетовић: Знате како, чак и када би занемарили ту политичку компоненту, хајдемо да размишљамо само као макроекономисти који су прогласили пољопривреду стратешком привредном граном. Србија, понављам још једном, тешко да ће и данас и у догледној будућности производити суперсоничне авионе и бавити се ИТ технологијом. Али оно што можемо јесте пољопривреда, а један заиста накарадан приступ, у смислу да ви 85% буџета потрошите и да вам критеријум буде хектар обрадиве површине, заиста указује на једно благо фаворизовање севера, нарочито у односу на воће и поврће.

Ово вам сада говорим као Миленко Џелетовић, помало ми је чудан однос власти, да не кажем Министарства унутрашњих послова и према онима који протестују, јер смо имали вишедневне блокаде. Пре само месец и по дана или два, блокаде чак и ауто-путева и много значајнијих регионалних путева, па бруталност акције и органа реда није била таква каква јесте. Данас имамо и нека саопштења Синдиката полиције, али то ћемо већ видети.

Очигледно да власт не жели никакве немире. Да власт жели да лажном сликом створи један привид и да једним маркетингом покаже да је у Србији све у реду, само када прође светска финансијска криза, биће супер. Ви сте сведоци и чињенице да је написан нацрт Закона о штрајку који је забрањивао да људи изађу, замислите, из фабричких кругова, него да по кућама, тако, двориштима, демонстрирају због неподношљивог материјалног положаја. То је, заправо, један континуитет последњих 10 година.

И пре куповине тајкуна, како их ви називате, великих пољопривредних комплекса, аграрна политика је била потпуно идентична. Чињеница да два и по процента одвојите за нешто што проглашавате стратешком развојном граном. Чињеница да по хектару обрадиве површине имамо извоз од 500 евра по хектару, а да, рецимо, Македонија има 1000 евра, или једна Хрватска 1300. Чињеница је да ништа нисмо урадили од модернизације, инвестирајући у модернизацију пољопривреде, у изградњу.

Ви имате ауторски текст шефа Светске банке за Србију у последњем броју НИН-а у којем он држи лекцију власти Србије шта нам једна заиста проста логика где треба инвестирати у пољопривреди. Погледајте последњи НИН, погледајте ауторски текст „Колико пилића треба да поједу“, мислим да се тако зове текст, па видећете, заиста, да није тужно било би смешно. Шеф Светске банке нам држи лекцију, оправдано лекцију, увидевши колико се неозбиљно понашамо према аграру.
Има ли још питања? Нема. Ја вам се захваљујем.