Селаковић: Мир и стабилност су и данас наша државотворна идеологија
Други светски рат био је највећи војни сукоб у историји човечанства. Поред огромних људских жртава остаће запамћен и као први и једини рат у којем је употребљено нуклеарно оружје, а ужаси тога рата овековечени су у две речи: холокауст и геноцид. Оне су стална опомена да свет више никада не дозволи јачање једне такве идеологије мржње каква је била нацизам, рекао је министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Никола Селаковић.
Окупили смо се данас на Кадињачи, пред овим монументалним сведочанством епског херојства Ужичана и Златибораца, споменика подигнутог њима у част, да се и 81. пут, поклонимо, сенима палих бораца Радничког батаљона. Ужице је један од незваничних градова хероја Другог светског рата, град који је био седиште прве слободне територије на тлу окупиране Европе и града који је дао велике жртве за слободу у борби против фашизма и нацизма.
Колико год то парадоксално звучало, велики народи и његови митови се често не рађају у победама, јер оне могу бити последица случаја или ратне среће, већ у поразима, и то оним поразима у којима је група људи у име вишег циља свесно пристала на највећу од свих жртава – да положи живот. Многи велики народи, иако су кроз историју имали бројне славне победе, врло често потврду своје моралне снаге и колективних вредности црпе из пораза: Грци имају Термопил, Римљани битку код Кане, Французи имају Ронсево, Американци Аламо, Енглези Тенисонов „јуриш лаке коњице“… Укратко, покажите ми велики народ, и показаћу вам макар један велики пораз у његовој историји.
Српски народ, нажалост, у својој историји не оскудева у поразима, од Марице, преко Косова, Чегра, голготе Албаније, до Кадињаче. Чак и када наши порази нису били потпуни, или када су били Пирове победе, они су били тренуци далекосежног и масовног страдања, и наш народ, негујући сећање на такве моменте своје историје, не слави смрт, већ чињеницу да је преживео и опстао упркос изгледима, и да су из пораза потом рођене велике победе.
Има данас оних који сматрају да је „ужички Термопил“ у тактичком смислу био катастрофална грешка, да су стотине људи бесмислено жртвоване због низа погрешних штапских процена, и о томе свакако треба да буде донет објективан суд. Али чак и кад будемо имали сву фактографију и све чињенице, ништа неће моћи да ревидира легенду о Радничком батаљону, која је толико дубоко уткана у нашу националну свест да је стварнија од сваке историјске истине.
Социјалистичка Југославија зачета је 29. новембра на Кадињачи, а рођена је симболично на исти дан две године касније у Јајцу. Нови свет и нови живот, најављиван у партизанским корачницама, настао из прогонства, трпљења, борбе и херојства – поникао је управо овде на Кадињачи. Али како сагледавати жртву страдалника пекарске и кројачко-обућарске чете Радничког батаљона ван тог контекста? Ако занемаримо идеолошку и поетску надградњу самог догађаја учињену током и у деценијама након Другог светског рата, и то у служби тада владајуће идеологије, шта нам остаје од Кадињаче? Па остаје нам све. И без Тита у имену нашег славног Ужица и без црвене петокраке, остаје нам чињеница да су ужички радници, заједно са златиборским, шумадијским и посавским сељацима и пролетерима стали на овоме месту пред вишеструко бројнијег, снажнијег и, мало је рећи, немилосрдног непријатеља да би заштитили свој град, своја села, своје рањене и своју нејач. Шта је то друго него интегрални део српске националне епопеје, без обзира на све политичке и идеолошке надградње? Овде су наши сународници дали животе за своју земљу или визију неке будуће земље и поручили, као много пута у нашој историји, да је само живот у слободи достојан живљења. И док год је Срба и српске државе бићемо овде, непоколебани било каквим идеолошким дилемама, бићемо овде да бисмо одали почаст херојима и њиховој моралној величини, јер нико од нас не би био могућ, нити би наш народ данас постојао, да није посејао своје светле гробове по брдима и планинама од Кајмакчалана, преко Паштрика, до Зеленгоре, Козаре и Динаре. Да смо се крили под јорган-планином, можда би нас данас било више, али нас као колектива вероватно не би било или бисмо просто били неки други и суштински другачији народ.
Овде, драги пријатељи, данас одајемо почаст не само славним дедовима, већ и својој слободарској суштини. Овде још једном потврђујемо и да смо антифашистички народ, који устаје против идеологија мржње и зла, да смо народ који не дозвољава да јачи тлачи. У многим стварима деца овог века можда нису достојна својих снажнијих и одлучнијих предака, али остали смо доследни у макар једној ствари – да не дамо на своје. Зато је Кадињача била и остаће један од трајних симбола нашег националног карактера.
Србија и српски народ су се готово увек кроз своју историју самопотврђивали у рату и страдању, не својом вољом, већ вољом других. А гинули смо зато што је слобода за нас услов постојања, а мир је оно за шта смо се увек борили. Мир и стабилност су и данас наша централна државотворна идеологија, јер ако ико зна колика је цена рата, то знамо ми. То зна и моја породица храбрих и поносних Златибораца, то знају и ваше породице, јер нисмо ми одавде односили рат у Анадолију, Саксонију или Померанију, већ су нам рат доносили овде, и ниједан нас није заобишао. Хајде да нас у овим тешким и смутним временима за цео свет макар један заобиђе, и да Србијом настави да буја живот, а гробова је овде превише и за неки бројем много већи народ. То би, сигуран сам, волели и они који су овде за слободу и мир пали. Драги потомци хероја Кадињаче, драги Ужичани, нека нам живи мир! Живела Србија!
Извор: Танјуг
