Бивши министар правде Никола Селаковић ових дана у медијима фигурира као главни кандидат Српске напредне странке за градоначелника Београда (ако читате једне) или као будући премијер Србије (ако слушате друге). Човек којег је, према сазнањима Дарка Худелиста, Вучић одавно „кадрирао" за свог наследника, у интервјуу Недељнику ће ипак рећи да у овом тренутку нема такве амбиције, с нагласком на ,,у овом тренутку". Селаковић је за Недељник причао о Петом октобру, о рушењу у Савамали, разлици и односу између Вучића и Николића, о опозицији, студентским протестима, Зорану Ђинђићу, али и о судењу Харадинају, Хашком трибуналу и оној сада већ чувеној анегдоти са флашицом воде „Јана" на његовом Правном факултету

Један догађај након петооктобарских промена 2000. биће пресудан за политичку каријеру Николе Селаковића. То је отказ који је добио његов отац, тада директор једне од најпознатијих београдских фирми, Индустрије обуће „Београд". И то зато што је био кадар социјалиста. Врло брзо после тога, Никола Селаковић, који је тада пунио 18 година - из револта - активно ће се укључити у једну другу странку, СРС.

 

,,То, наравно, није био једини разлог мог политичког ангажмана, али увек постоји нека каписла када се одлучујете на велике кораке у животу", каже у интервјуу за Недељник, првом у којем пристаје да прича и о приватним стварима, бивши министар правде и будућа окосница Српске напредне странке.

„Мој отац је водио фирму која је бројала 2.500 радника и која је успешно пословала и за све време санкција. Била је то, међутим, прва фирма у којој је уведен кризни штаб и разјурено цело руководство. И какви су резултати? У фирми у којој је радило више од 2.100 жена, данас ради око 20 људи. Продата је за тек нешто више од 150.000 евра. Страни партнери су побегли у Румунију. Као неко ко се бави и историјом, дакле, ја сам правни историчар, могу да извучем закључак да је један од најпогубнијих резултата 5. октобра неселективно разјуривање способних људи из привреде. То се у Србији није догодило први пут. Али увек када би се догодило, Србија би улазила у тешке године. И након обрачуна Тита са српским либералима, где данас сви причају о Марку Никезићу и Латинки Перовић, а нико не прича о 5.500 најуспешнијих српских привредника који су склоњени. То се десило и после Осме седнице са Стамболићевим људима. Последњи такав ударац српској привреди нанет је Петог октобра", говори нам Селаковић, који није имао дилему да 2008. напусти радикале и приступи СНС-у.

Александра Вучића је упознао 2004. у кампањи за градоначелника Београда. Вучић је на њега оставио изузетно јак утисак.

„Политика мора да буде, оно што је говорио Бизмарк, вештина могућег", у једној реченици покушава да представи политику свог страначког лидера.

* Ваше име данас се везује за две кандидатуре - за градоначелника Београда, али и за премијера Србије. Но, пре тога, питао бих вас за још једну „кандидатуру". Наш нови колумниста и сарадник Дарко Худелист тврди како му је Вучић у поверењу испричао да управо вас припрема за свог наследника? Имате ли ви такве амбиције?

- Ако је то истина, онда је то за мене огромна одговорност и комплимент, пошто Вучић није човек који често удељује комплименте. С друге стране, не оптерећујем се таквим стварима, већ изграђујем себе на интелектуалном, политичком, породичном плану, и то је оно што ми је у овом тренутку апсолутно приоритет. Срби вам праштају све осим успеха. А због те реченице, чини ми се у интервјуу нашег председника у вашем листу, могао сам да имам само проблеме. Пре свега од колега у странци који себе виде на том месту и гаје такве амбиције. А ја у овом тренутку немам такве амбиције.

Зашто кажем ,,у овом тренутку"? Зато што свако ко се озбиљно бави политиком има велике амбиције. А зашто их онда ја немам? Па зато што имам тек 34 године и зато што сам у те 34 године остварио више него већина мојих вршњака...

* Да ли онда имате амбицију да будете градоначелник Београда или можда нови премијер?

- Са медијским кадрирањем први пут сам се сусрео 2013. када сам помињан као министар за евроинтеграције, па кандидат за директора БИА, градоначелника, премијера. Не верујем у медијска кадровања, тако ни у ова последња. Ја нисам слободан стрелац, већ део сложеног политичког организма који се зове СНС. А странка износи кандидатуре за тако важне функције. Моје начело или принцип јесте да не желим да се упуштам у било шта у чему не могу да постигнем неки значајан циљ или да остварим озбиљан резултат. Био сам четири године у влади, и иза тога су остали одређени резултати који ће се вредновати тек за 15-20 година. За мене је, ипак, највећа част била служити отаџбини.

И тако ће да буде и убудуће. Ако осетим да немам визију развоја нечега што ми је поверено, или не могу да одговорим неком изазову, неће бити први пут да се на нечему захвалим.

* Шта је онда била визија градоначелника Синише Малог?

- Можемо да разговарамо о медијској визији Синише Малог, али и да се бавимо његовим резултатима. Мали је затекао буџет на ивици банкрота, данас је поставио Београд на чвршће основе и обезбедио му континуитет развоја. У његово време Београд је постао велико градилиште. Враћа се на место које му је припадало деценијама - да буде највећи центар између Беча и Цариграда. Данас када прођете градом, видите „старе даме", а то су фасаде на зградама које нису уништили ни бомбардовање и ратови, када видите број странаца који долазе у Београд, онда схватите да се враћа космополитски ниво, који је некада имао. У доброј мери је то заслуга Синише Малог. И колико год било непопуларно о томе причати, мислим да је Синиша био изузетно добар градоначелник. Његова највећа мана је што није политичар. Не уме политички да се носи са противницима, нити са медијским написима.

* Добро, али како ви као бивши министар правде тумачите то што случај Савамале није добио судски епилог ни после више од годину дана?

- Не бих то тумачио из једноставног разлога што сваки иступ који се тиче Савамале представља флагрантан и незабележен притисак на правосуђе. Данас имате салве медијских притисака на тај случај и то се сматра потпуно нормалним. Чак се нормалним сматра да о томе говоре и страни амбасадори у Србији, исти они амбасадори који нашим министрима, председницима судова и тужиоцима држе лекције о независности правосуђа. Па ми смо живели у мрачној ери у којој су се у Србији дешавала убиства високих државних функционера, и то медијима није интересантно, а јесте што је неко - на потпуно идиотски начин, који ја свакако осуђујем - у току ноћи срушио три бесправно подигнуте куће.

И то је сад много интересантније и значајније него што вам је неко у врло ризичном тренутку - у време када се припремала НАТО агресија - убио министра одбране Павла Булатовића. Савамала је најбољи пример зашто сте ви као представници медија седма сила. И како можете да фингирате нешто као најважнију друштвену тему. Али добро, то је питање ваших уређивачких политика у које ми не пада на памет да се мешам.

* Наш је посао да се мешамо у ваш рад. Дакле, шта сте ви као министар урадили на расветљавању убиства Павла Булатовића?

- Разговарао сам и са старим и са новим специјалним тужиоцем и рекао им да је то наш приоритет. Не видим никакву разлику између решавања убиства Славка Ћурувије и Павла Булатовића.

* Ко је те случајеве држао у фиоци?

- Не знам да ли их је неко држао у фиоци или је у питању немар и неспремност власти да се баве прошлошћу. А то није добар приступ. Треба подвући црту у сваком предмету. То што се догодило Булатовићу и Ћурувији може да се догоди сваком од нас ако не решимо те случајеве.

* Јесте ли можда разговарали с Вучићем да га наследите на месту премијера?

- Приватни разговори нису за јавност. То је бонтон. Имамо доста квалитетних људи, нажалост не баш толико добрих као што је Вучић. Али ко год да дође на место председника Владе биће под великим теретом да одговори изазовима на начин како је то чинио Вучић. То није нимало лако и захтева да се целим бићем посветите послу. С друге стране, новом премијеру ће бити лакше него што је то било Вучићу и СНС-у од 2014, зато што Србија данас има уређеније финансије, економски је стабилнија, има тренд раста БДП-а, са много бољим имиџом земље која је данас препозната као кључ стабилности овог дела Европе и којој поверење поклањају најважнији лидери и Европе и света.

* Да ли би Вучић требало да остане лидер СНС-а и после ступања на председничку функцију, или као Николић треба да постане председник свих грађана?

- Мој став је да би Вучић требало да остане на челу СНС-а. Различити су и политички тренуци. Николић је повукао потез на ком могу само да му честитам, али је то био тренутак у коме је такав потез било врло популарно повући, али могу рећи и сигурно. Јер Николић је знао да онај коме оставља СНС само може да ојача странку. И заиста није погрешио. Од доласка Вучића СНС је досегао ниво подршке какав су странке ретко достизале. Тешко је пронаћи странке у политичкој историји које могу тиме да се похвале. У том смислу СНС је дело Александра Вучића. И мој став је да ће СНС наставити да буде такав само ако Вучић остане на његовом челу.

* Замериће вам Николић због те оцене да је СНС дело Вучића?

- Нисте ме добро чули. Рекао сам да је овакав СНС - дело Вучића. А за настанак СНС-а, долазак странке на власт, за победу против Тадићевог режима најзаслужнији је Николић.

* Која је разлика између Вучића и Николића?

- Од настанка СНС-а могли сте да видите да су то два човека које спаја једна идеја. Сетите се времена ДС-а када је њиме руководио Зоран Ђинђић. Тада вам је сваки функционер ДС-а изгледао као његов одливак, неко ко се трудио да га што успешније имитира. Сетите се времена када је Милошевић водио СПС, потпуно идентична прича. У СНС-у то никад није постојало, иако не могу да кажем да понекад и то нисам приметио. Али СНС је странка у којој су људи различитих политичких, али и личних уверења, окупљени око једне идеје, а то је унапређење и развој Србије. Неко би могао да каже - Селаковићу, то ти је демагошка прича...

* Па зар није?

- Није, јер свака политичка идеологија мора да се подреди том циљу и њеном бегу од мрачних деведесетих и несрећних почетака двехиљадитих.

* А како бисте ви сами себе дефинисали? Шта је то ваша политика, идеологија?

- Не кријем и увек сам спреман да кажем да себе сматрам српским патриотом или родољубом. Неко то назива националистом, али у грађанској и нормалној Европи то је увек било родољубље. Потичем из краја који је и мултиетнички и мултиконфесионалан, одмалена сам се учио толеранцији према другима. Да чувам оно своје и да поштујем и уважавам оно што је туђе, али да ову земљу никада нико неће волети као ми и да је никада нико неће изграђивати и бранити онолико колико можемо ми. И у том погледу мислим да су се у нашој земљи те разлике између деснице и левице након распада бивше СФРЈ у доброј мери истопиле. Ми јесмо партија која окупља и левичаре и монархисте, космополите и оне који имају тврде националне ставове. У томе је величина наше странке.

Неко би, дакле, могао да ме сврста у националисту или припадника десног центра, али ја себе сврставам у члана СНС-а. И поносан сам на то.

* Да ли је манифестација тих ставова била ваша свадба у народној ношњи?

- Наше црквено венчање делом је било у народној ношњи. Супруга и ја смо ту ношњу носили са великим поносом, а у току председничке кампање највећи број људи ме је заустављао на улици и управо то коментарисао. То ми показује колико је праве вредности важно промовисати на прави начин. Сваки Немац који живи у Баварској са великим усхићењем очекује Октоберфест када се појављује у својој народној ношњи.

За њих је то национални понос. Само код нас вам део јавности то замера, и то онај део јавности који сматра да је српски јелек ружна прошлост. Ја не мислим тако. И зато сам се тако појавио у Храму Светог Саве. Та антерија у односу на цивилно одело, исто је као што више волим да се потпишем ћирилицом. И зато што знам - ако се ја као Србин не потпишем ћирилицом, неће се више нико на свету њом потписати.

У једној Данској испред сваке куће стоји јарбол са данском заставом. И Данци су на то поносни. Када се појави нови комшија који то не стави, скупи се комшилук, оде код њега и пита га: зашто ти немаш заставу наше државе? Они се својом заставом поносе, а ми живимо у земљи у којој се доскоро звиждало државној химни.

* За вас се, ипак, још везује та фамозна прича о флашици воде „Јана", којом сте као асистент на Правном факултету наводно гађали студенткињу. Да ли бисте поново то урадили?

- И даље радије пијем домаћу воду. Немам ништа против туђих економија, али сам ту лекцију утврдио на међународном правном форуму у Санкт Петербургу 2014. када смо се због санкција појавили само колега из БиХ и ја из целе Европе. Две године раније служили су нам француску и италијанску воду, а те 2014. руску. Основни део економског патриотизма је купити домаћу воду.

А људи који су пласирали ту причу били су злонамерни. Њима није била битна моја прича о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ. О томе да су људи живи бацани у јаме, а да се један од њихових производа зове „Јамница". Њима је било много важније да искарикирају неку сцену у којој сам ја наводно неког гађао флашицом. Та прича је измишљена. А да ли сам говорио о економском патриотизму - јесам и говорићу то на сваком месту, као што сам неколико месеци након тога био у службеној посети у Загребу. Уважио сам тада домаћина када ме је отвореног срца послужио „Јаном", али сам му обећао да ћу ја њега у Београду послужити „Књаз Милошем" или „Карађорђем".

* Како вам данас изгледа опозиција? Да ли је ојачала након председничких избора? И да ли је Саша Јанковић њен нови лидер?

- Опозиција има мањак идеја. Сви они који данас чине српску опозицију никад нису остварили оно што су обећавали, него је остварила власт Александра Вучића. Опозиција зато има проблем идентитета. Они суштински ништа не замерају Вучићевој политици, већ би волели да је они спроводе само да Вучића нема. То је суштина њиховог деловања.

А Саша Јанковић ће за мене остати пример злоупотребе високе државне функције заштитника грађана у политичке сврхе, иако је то Уставом и законом најстроже забрањено.

* Је ли било бојазни од студентских протеста?

- Ти протести колико су били усмерени против власти, били су усмерени и против опозиције. Мада је било потпуно очигледно да у једном добром делу иза тих протеста стоји опозиција. Протести нису безначајни. Њихов корен је много дубљи у друштву и они нам показују да никада никог не треба потцењивати, као и да је дијалог основно оруђе политичког деловања. Чињеница да је Лука Максимовић освојио изузетан број гласова, говори о бунту дела бирачког тела.

* Какав је ваш став о подизању споменика Ђинђићу? А какав о Ђинђићу?

- Зашто тај споменик нису подигли они који су били његови политички саборци и који су били на власти десет година након његове трагичне смрти?

Ђинђића на првом месту посматрам као председника владе моје државе који је убијен у трагичном атентату. И какви год били његови ставови, опредељења, Србија треба да му подигне такав споменик. И ко нам то оспорава? Они који нису подигли споменик ни Бориславу Пекићу, оснивачу ДС-а?!

* А шта мислите о Титу?

- Шта год му као припадник српског народа замерао, Броз је био вешт политичар и државник, нарочито у међународној политици.

* Јесте ли били изненађени одлуком француског суда да нам не изручи Харадинаја?

- Не видим разлику између кажњавања неког српског крвника који је могао да убија и коље и Рамуша Харадинаја који је радио исте те ствари. Зашто би се Србија борила за суђење и кажњавање Србина, а не и за суђење Харадинају. И Рамуш Харадинај је држављанин Србије.

* Поставља се питање шта бисмо радили с Харадинајем у Београду? И какве би то политичке импликације имало?

- Судили бисмо му. Како је то Француска имала поверења у српско правосуђе када се судило убицама Бриса Татона, а нема поверења да се суди убици Срба и Рома на Косову? Па људи су објављивали књиге о његовим злочинима које су превођене на енглески и француски језик. И сад је Харадинај борац за слободу, а нису Владимир Лазаревић или Небојша Павковић. Уверен сам да ни Лазаревић ни Павковић својом руком нису убили, заклали или мучили било кога. Харадинај је то радио! И за то постоје докази и сведоци.

* Шта је за вас Хашки трибунал?

- Средство којим је оправдана антисрпска међународна политика деведесетих.

* А Сребреница?

- Место једног масакра у току једног несрећног рата.

* Како вам делује наследница у ресору правде Нела Кубуровић?

- Боља је од мене.

* Да ли сте на овај интервју дошли градским превозом?

- На овај нисам, али често се возим градским превозом. Са факултета кући углавном идем пешице.

 

 

 

извор: Недељник