Срби су страдали у оба светска рата - у Првом претежно с ове стране Дрине, у Другом западно од те реке, која спаја и раздваја наш народ. Страдања и победе у оба та велика сукоба несумњиво су постала део нашег генетског кода, наратива који су нама пренели преци, а ми ћемо их подарити будућим генерацијама. Само се на незабораву може уздизати духовна и етичка вертикала нације, као заједнице оних који су живели, који живе и који ће живети у једном народу, рекао је за "Политику" Никола Селаковић, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. Од када је у октобру 2022. преузео руковођење овим ресором, видно је оснажен ангажман министарства у неговању традиција ослободилачких ратова Србије, заштите споменика, спомен-обележја, војних гробаља и меморијала у земљи и иностранству. Такође, интензивирана је сарадња с организацијама ратних ветерана и удружењима који чувају успомене на слободарску прошлост.

„Без културе сећања не би било ни васкрса и обнове српске државе. Кроз столећа ропства с колена на колено су преношени косовски и светосавски завет, али и наук срамној неслози која нас је одвела у пропаст. Ако је култура сећања опстајала у времену без технологија, чак и без књига, нема оправдања да је данас занемарујемо, када имамо стотине начина за њено неговање. А то је важно да би будућим генерацијама, и нашим и туђим, могли да покажемо и докажемо да Срби нису били ни агресори, ни окупатори, ни геноцидни народ”, истиче Селаковић.

* Зашто Великом рату припада посебно место у култури сећања?

- Та епопеја садржи све елементе моралног и историјског капитала једне нације – велике војничке победе, страдања и искушења, ослобођење отаџбине и васкрс државе. И још по нечему су Први светски рат, као и балкански ратови, без преседана у нашој историји. Србија је од 1912. до 1918. исказала невероватан степен јединства државе и народа. У том раздобљу војевали смо три рата, између којих није састављено 12 месеци мира. Не постоји породица на којој та епоха није оставила ожиљке. Потичем с јужних падина Златибора, презиме које носим није често, али и поред тога 72 Селаковића погинула су у ратовима од 1912. до 1918. године. Убедљива већина њих за собом није оставила пород, или је имала тек једно или двоје деце, у време када их је у српским породицама било по седморо, па и десеторо. Из тог угла се види каква је то национална катаклизма. Међутим, као и други велики народи, и Срби су из страдања и пораза црпели потврду своје моралне снаге и колективних вредности.

* Ипак, та ризница херојства и етике, баштињена од 1912. до 1918. и плаћена крвљу, дуго је била скрајнута?

- Слажем се. За неверицу је да ми тек од 2012. обележавамо 11. новембар, Дан примирја у Првом светском рату, који ми с разлогом зовемо Даном победе у Великом рату. Заслугом тадашњег министра одбране, а данашњег председника републике, као и ондашњег председника Србије Томислава Николића и његовог саветника, сада амбасадора Марка Ђурића, од те године смо почели да 11. новембра носимо стилизовану Наталијину рамонду, цвет-феникс, симбол наше победе. Осим жртава и страдалника ослободилачких ратова, копреном заборава дуго су биле покривене и славне српске војсковође. Навешћу пример из властитог искуства. Као дечак, живео сам у једном малом месту, Новој Вароши, која је дала девет народних хероја. Сви смо знали за њих, бисте су им се налазиле испред зграде општине. А нико није говорио да је на територији Нове Вароши, у селу Мишевићи на Златару, рођен војвода Петар Бојовић. Тек 1996. му је подигнут споменик у Новој Вароши. Замислите, пола века смо били народ који се, на завичајном нивоу, одрекао сећања на једног од четворице својих војвода. Срећом, није свуда било тако, Мионица је још осамдесетих подигла прелеп споменик војводи Живојину Мишићу. Верујем да ћемо с протоком времена бити у стању да уравнотежено сагледамо оба светска рата и сукобе деведесетих. И да културу сећања не градимо на страстима и сврставању, већ на поштовању и захвалности. Памћење даје бесмртност положеним животима – ако се својих хероја и страдалника не сетимо барем једног дана у години, онда је њихова жртва била узалудна.

* Како у ту моралну вертикалу грађену кроз одбрамбена и ослободилачка војевања уклопити период Другог светског рата, који је по много чему био специфичан?

- Суштина је у тражењу заједничког имениоца. Други светски рат је због антифашистичког опредељења апсолутно светао пример српске националне части. Ако одбрану отаџбине поставимо као највиши идеал, онда нема разлике између било ког палог партизанског борца и једног Александра Мишића, сина војводе Живојина Мишића, кога су Немци стрељали 1941. као припадника Југословенске војске у отаџбини. Примера родољубља било је у оба покрета. Сви наши сународници који су у том рату положили животе борећи се за слободу, а притом остали часни и честити, заслужују сећање и поштовање. То важи и за све невине жртве окупаторских одмазди, а нарочито за стотине хиљада наших страдалника у такозваној НДХ. Само на тај начин ћемо сачувати и истину о јасеновачком страдању, као најозлоглашенијем симболу усташких злочина, којих је и на другим местима било на стотине. Задатак српске државе је да непрестано указује на величину отпора и страдања нашег народа, који је био и жртва грађанског рата вођеног упоредо с борбом против окупатора. Не сме се сметнути с ума да је један ослободилачки покрет у току рата спроводио револуцију, а револуција никада и нигде није прошла без великих жртава. Сматрам да и невино страдали у периоду након успостављања нове власти имају право на достојну меморализацију.

* Сећање и очување успомене дугујемо и Јеврејима и Ромима, који су страдали заједно са српским народом?

- Томе посвећујемо нарочиту пажњу, јер смо с Јеврејима и Ромима делили патњу кроз историју. На јеврејском гробље у Београду, с десне стране од улаза постоји велелепан споменик Србима Мојсијеве вере, који су положили животе у балканским и Првом светском рату. Сада је један од најважнијих задатака подизање меморијалног центра Старо сајмиште, на месту некадашњег нацистичког логора. Подсетићу и да смо прва држава која је донела Закон о обештећењу и реституцији имовине жртава Холокауста који немају живе законске наследнике. И о страдању Рома ће убудуће бити још више помена, то је народ с којим смо делили злу судбину и на Космету, где су били изложени терору тзв. ОВК и прогону.

* И последња деценија 20. века на овим просторима обележена је ратовима, да ли је тај период заузео место које му припада у култури сећања на хероје и жртве?

- Период 1991–1999. није само култура сећања већ и брига о учесницима тих ратних сукоба, борачкој популацији, инвалидима, породицама палих бораца и добровољаца. Друго, изузетно је важно да попишемо наше жртве из сукоба деведесетих. Нема општине у Србији из које неко није страдао у тим сукобима у последњој декади 20. века и током агресије НАТО-а. Од почетка мандата у овом ресору се залажем да свака локална самоуправа подигне спомен-обележје војним и цивилним жртвама из тог периода. Утврдили смо да је то учињено у 96 јединица локалне самоуправе, док 73 нема ни споменик нити покренуту иницијативу за подизање обележја. Такође, ове године смо почели с доделом Борачке споменице за учеснике сукоба деведесетих. Уочи Видовдана, прве су уручене за браћу Срђана и Бобана Милића, који су у размаку од десет дана погинули на Космету 1999. Споменице је примила њихова мајка Нада, једна невероватно чврста и храбра жена, чији је смисао живљења чување успомене на синове и сведочење о њиховом страдању. Иначе, законски регистрованих бораца из деведесетих, с борачком легитимацијом, у нашој земљи има 35.656, према подацима од 22. августа. Када је најављено да ће бити додељиване споменице, за многе је то постао мотив да регулишу свој борачки статус.

* Један од задатака министарства којим руководите јесте и заштита и очување војних гробаља и меморијала у земљи и иностранству, има ли проблема у остваривању те мисије?

- Иако никада није водила агресорске и окупаторске ратове, наша држава има стотине војних меморијала ван своје територије. Убедљива већина српских војника почива ван отаџбине – Од Туниса и Алжира преко Грчке, Северне Македоније, Италије и Француске до Аустрије, Немачке, Чешке, Пољске... Ове године смо с Републиком Српском и дијаспором у Аустрији подигли капелу на гробљу где је сахрањено 8.260 српских војника, интернираних током Првог светског рата у логор Маутхаузен. Међутим, многи наши ратни меморијали су временом запуштени и пропали, а многи су и с намером затрти. У Хрватској је, навешћу само тај пример, недалеко од Новске и Окучана још 1991. експлозивом разнет споменик 22. српској ударној бригади, која је учествовала у пробоју Сремског фронта и заузимању Јасеновца. Разваљена је и костурница 660 припадника те јединице момака из Расине и Топлице. Још су на десетак метара од оскрнављене заједничке гробнице поставили таблу с натписом „За дом спремни”, која је ту пренета из села Јасеновац... Подсетићу вас да је у Тирани пре годину дана оскрнављен споменик сахрањеним српским војницима, једини очуван од десетина које смо имали у Албанији. Због свега тога постоји дилема, коју и сам имам, да ли земни остаци наших војника треба да остану тамо где не почивају у миру или би било боље да их пренесемо у завичај или на неко примерено место. Сматрам да би о овом питању ваљало отворити свестрану дебату и пажљиво одмерити све аргументе за и против.

Извор: Политика