Селаковић: Сви смо ми потомци бораца

У одбрани од агресије НАТО-а, али и свим акцијама сузбијања оружане побуне албанских терориста на Косову и Метохији, укупно је до сада евидентирано 8.105 бораца.

"Приче о херојима који су дали живот за отаџбину биће живе онолико дуго колико их будемо причали, без обзира на то да ли се ради о Првом или Другом светском рату, неком од оних након распада СФРЈ или агресији НАТО-а 1999. Када је реч о борачком статусу, министарство настоји да их све третира на исти начин, и да свакоме омогући остваривање права предвиђених законом. На пример, у новембру 2022. смо имали укупно 25.000 регистрованих бораца у свим ратовима, а данас 50.044. У одбрани од агресије НАТО-а, али и свим акцијама сузбијања оружане побуне албанских терориста на Косову и Метохији, укупно је до сада евидентирано 8.105 бораца, а од њих су 1.696 ратни војни инвалиди", истакао је за "Политику" Никола Селаковић, министар за рад запошљавање, борачка и социјална питања.

* Шта бисте навели као највеће успехе министарства на чијем сте челу када је реч о бризи о борачкој популацији, инвалидима и породицама палих бораца?

- Посебно сам поносан што смо успели да откријемо и сваког дана откривамо имена бораца који су погинули у одбрани отаџбине. Највише је полицајаца из 1998. који нису били регистровани као пали борци, па ни њихове породице нису уживале права која им припадају. Када сретнете мајку која је изгубила сина који се храбро борио на Космету и схватите да скоро 26 година њено дете није било регистровано као пали борац, а онда ви то учините и омогућите тој породици одређена права и уручите им Борачку споменицу као вид признања, тада се осетите испуњеним. Тако сте вечито отргли од заборава једног српског јунака.

* Да ли сте задовољни како се примењују и тумаче одредбе Закона о правима бораца, војних инвалида, цивилних инвалида рата и чланова њихових породица и да ли видите простор за његову допуну и унапређење?

- Закон је донет две недеље пре почетка пандемије ковида 19. Држава у том тренутку није била у могућности да се посвети припреми надлежних органа за његову примену, па је ступио на снагу 1. јануара 2021. У то време нисам био на челу овога ресора. Тумачење овог закона било је препуштено знању и проценама запослених у службама градова и општина надлежних за борачка питања. Када сам преузео дужност, убрзо сам се упознао са ситуацијом и тада смо кроз координацију рада, преко нашег Сектора за борачко-инвалидску заштиту, са локалним самоуправама почели да уједначавамо праксу. Не могу да кажем да сам у потпуности задовољан спровођењем тог закона, али сваки закон увек оставља простор за побољшање. Када се буде подвукла црта и видело да постоје проблеми у примени који нису само резултат тумачења већ и можда неспретно написаних одредби, могуће га је допуњавати. Ми смо пре расписивања избора, док влада није била у техничком мандату, имали дијалог са борачким удружењима о томе шта би по њиховом мишљењу у том закону требало да се мења.

* Тим правним актом уведена је и борачка легитимација. Колико их је до сад издато и које бенефите она доноси?

До сада их је издато преко 78.000. Оне још увек нису све уручене, али сваког дана у неком граду имамо свечано уручење, које врше државни секретари или помоћници министра који се том приликом упознају са борцима и објашњавају им које предности могу да стекну користећи легитимацију. Она првенствено служи за идентификацију лица које има статус борца, ратног војног инвалида, члана породице палог борца, мирнодопског војног инвалида или цивилног инвалида рата. Свака локална самоуправа самостално одлучује коју врсту привилегија ће им пружити. А као министарство, на нивоу државе, радимо на томе да сви имају право на одређене погодности у вези са боравцима у бањским лечилиштима, осигурањем возила, куповином разних добара.

* Србија од прошле године додељује и Борачке споменице за учеснике сукоба деведесетих година. Шта оне представљају?

- То је национално признање за лица која су утврдила статус борца и на основу тога је јасно да су били учесници отаџбинско-одбрамбенских ратова деведесетих година.

* Колико је важно да млади буду ангажовани у очувању сећања на жртве агресије НАТО-а, с обзиром на то да су многи од њих рођени након тих догађаја?

- Важно је да негујемо културу сећања. Када је у питању наша историја, агресија НАТО-а је мрачна епизода. Сада постоји једна пристојна временска дистанца да бисмо могли јасно и објективно да сагледамо шта се нашој земљи догодило 1999. Чињеница је да смо након 2000, па до 2012. живели у држави чија је владајућа политичка елита са стидом и срамом говорила или прећуткивала ту историјску епизоду. Агресија је називана кампањом, а о жртвама, узроцима и циљевима агресије није се јавно говорило. Након што је 2014. на чело владе дошао садашњи председник републике, ми смо почели да обележавамо годишњице страдања нашег народа, годишњицу битке на Кошарама, отворено смо говорили о браниоцима отаџбине, о херојима и о невино страдалима. Кроз неговање те културе сећања ми баштинимо исконске вредности нашег народа. То су љубав према слободи, правдољубивост, национално достојанство и стална тежња да суверено управљамо својом земљом и одлучујемо о будућности. Дубоко сам уверен да 2014. није донета одлука да са Републиком Српском обележавамо одређене датуме из наше новије прошлости, неке наредне генерације биле би учене да смо ми извршили агресију сами над собом и да смо ми кривци за оно што нам се дешавало деведесетих, а нарочито 1999.

* Који су то догађаји и личности на које би нарочито требало да се укаже као на пример херојства и родољубља?

- Много их је. За мене, када је реч о одбрани отаџбине на Космету један од догађаја и личности које не могу да избришем из сећања тиче се породице Милић из Приштине, чији је једини преживели члан мајка Нада, која сада живи у Краљеву. То је жена која је на Косову и Метохији изгубила двојицу синова близанаца у размаку од 10 дана, а на годишњицу погибије једног од њих трећем сину је пукло срце и умро је у сну. Када су њих двојица били мобилисани и отац им се пријавио као добровољац, да заједно служи са њима. Када чујете причу о Милићима: Нади, Срђану, Горану и Бобану и схватите да они нису оставили потомство, већ је остала само мајка као сведок њихове борбе и постојања, која у ширењу истине о њима види смисао и циљ свог живота, онда схватите колико је важно да свако од нас запамти њихову жртву.

* Шта је министарство конкретно урадило да се породица Милић сачува од заборава?

Посмртни остаци Срђана и Бобана пренети су из Приштине у Краљево и њихова гробна места су меморијали, град о њима води бригу уз подршку нашег министарства и хвала им на томе. Браћа Милићи су први којима су постхумно уручене Борачке споменице, а њихова мајка остварује право на инвалиднину. Ми са њом редовно одржавамо контакт и ту смо када затреба. Али најважнија ствар је да непрестано причамо о њима.

* Од почетка мандата залажете се да свака локална самоуправа подигне споменик палим борцима ослободилачких ратова. Колико споменика је до сад подигнуто и колико их је још у плану?

- Постоји много иницијатива и трудимо се да их подстакнемо колико год треба. До ове године, на основу конкурсног суфинансирања, та средства нису могла да се користе за подизање спомен-обележја. Од ове године, омогућићемо да се она користе и за то. Истакао бих нека од њих, за која мислим да су веома важна. Управо на дан годишњице почетка агресије НАТО-а у спомен-крипти Храма Светог Василија Острошког у Нишу открићемо 19 спомен-плоча, на којима су имена 1.139 војника, полицајаца и добровољаца, палих у одбрани земље од терористичке побуне 1998, као и током агресије НАТО-а и оружаних сукоба у Копненој зони безбедности од 2001. до 2003. Такође, Врбас ће у јуну открити спомен-обележје страдалима. У разговору смо и са Новим Садом, који има 473 пала борца, а град је изузетно вољан да им подигне споменик. Открили смо и спомен-бисту у Београду легендарном генералу Божидару Божи Јанковићу, команданту Треће армије, која је 1912. ослободила Космет. Са потомцима бораца од 1912. до 1918. подижемо споменик Милунки Савић на Вождовцу, али радимо и на васпостављању обележја која су уништена за време Другог светског рата, а која никад након тога нису обновљена. Између осталог, радимо на заштити подручја Дубока долина у Сурдулици, где су почињени масовни злочини над Србима током Првог светског рата. Бавимо се и заштитом споменичког наслеђа из ослободилачких ратова током 19. и 20. века.

* Посетили сте многе борце и присуствовали бројним скуповима обележавања годишњица, од Првог светског рата до ратова деведесетих. Која прича је вас посебно дирнула?

- Истакао бих причу о Стевану Попратини из Бачке Тополе, на чијем сам стотом рођендану недавно био. Реч је o учеснику Народноослободилачке борбе, који је као младић ослобађао усташки логор за децу Јастребарско. Он дуже од 80 година у телу носи гелере, преживео је рањавања, инфаркт и канцер пре 48 година. Када разговарате са неким ко је загазио у други век, схватите колико је дугачка српска херојска вертикала и колико смо сви ми који живимо данас потомци бораца. То нам говори о томе да је живот вечита борба и да је Србија вечита борба. Када ње нема, нема ни Србије. Не могу да не поменем и Срђана Перовића, који је страдао 1998. у околини родне Пећи. Прошле године смо сплетом околности утврдили да он није имао статус борца. Успели смо то да регулишемо и на крају сам отпутовао у Подгорицу да би његовој мајци Милици, која има 87 година, уручио споменицу. Уз њу су била и двојица синова. Било ми је чудно што Срђан, који је имао 37 година кад је погинуо, није био ожењен. Његова браћа су ми испричала да је Срђан био велики родољуб и да је, када је почео распад СФРЈ и прва борбена дејства, као активни полицајац отишао добровољно и придружио се одбрани Крајине и Републике Српске. Када се заратило у његовој Метохији, и тада је био активан. Тако да је године када се мисли о женидби провео на ратиштима. Упознавши његову породицу, спознао сам једну посебну врсту достојанства. Та породица, за 25 година, колико се чекало да дође до утврђивања Срђановог статуса борца и исправљања историјске неправде, никада никога није вукла за рукав да тај статус уреди. Али то је још једна порука, да је истина неуништива и само се чека тренутак када ће избити на површину. Председник Вучић је пре неколико дана рекао: "У свету без принципа, укопаном у ровове, истина је једини бедем иза којег можемо да преживимо."

* Који су даљи планови министарства за унапређење положаја и бриге о борачкој популацији у Србији?

- Морамо да се потрудимо да анимирамо што шири круг људи да се региструју као борци. Да имамо сталну комуникацију са борачким удружењима и са њима разговарамо уколико постоји нека врста незадовољства и видимо како побољшати њихов положај. Такође, да се бавимо темељитим неговањем културе сећања. Иначе, на понос нашој држави треба да буде чињеница да од почетка примене закона 1. јануара 2021. као никада до сада имамо бригу државе о ратним војним инвалидима и породицама палих бораца. Ратни војни инвалид прве категорије може да прима преко 350.000 динара, док члан породице по палом борцу прима инвалиднину од 110.000 динара. Уколико право остварују два члана, на пример два родитеља, тај износ се увећава за 50 одсто.

* Данас, четврт века после агресије, какви би требало да буду односи Србије и НАТО-а?

- Наша држава негује и унапређује статус војне неутралности. Са НАТО-ом постоји одређена врста партнерства у сарадњи, коју имамо и са другим војним организацијама у свету. Оно што је за нас од изузетне важности јесте чињеница да је у саставу КФОР-а на Косову и Метохији убедљива већина контигената из земаља НАТО-а. Улога КФОР-а је да чува наш народ и управо је зато та комуникација изузетно важна, јер је у питању заштита наших сународника, српских светиња и државних интереса.

Извор: Политика