Опорезивање потрошње је највећи део буџета, па оволика неједнакост у нашем друштву не треба да чуди. Богати себи могу да приуште да избегну прескупу потрошњу шопинг турама, дакле куповином у иностранству, куповином чак и бензина преко границе, дакле потрошња се сели из Србије у иностранство, док сиромашни остају таоци пореског система који је заснован на опорезивању потрошње. Овакав систем озбиљно угрожава тренутну потрошњу и домаћу тражњу коју Влада подстиче, али постаје озбиљна препрека и за потрошњу трајних добара сиромашног слоја становништва. Порези на потрошњу стварају озбиљне неједнакости, с обзиром да је потрошња много већи део прихода сиромашних него богатих грађана. Такође, Србија има много акциза које дискриминишу сиромашне, јер опорезују јефтиније производе вишом пореском стопом. То би била још једна промена када причамо о порезима на потрошњу.

Тренутној ценовној структури доприносе многи фактори, између осталог и чињеница да је Закон о заштити потрошача усвојен тек након што су потрошачи озбиљно угрожени, а тржиште потпуно либерализовано без позитивних ефеката либерализације. Међутим, опорезивање потрошње неминовно утиче на цене, па би смањивање пореза на потрошњу, као још један позитивни ефекат, имало и смањење инфлације.
Порески систем се мора преорјентисати са фирми и појединаца као пореских обвезника на фирме, са једне стране као правна лица и породицу као темељ друштва. Треба створити јасне подстицаје за оснивање породице и за рађање или усвајање деце и то не треба бити нека прилика  да се само за Нову годину подстакне свако дете или да се подстичу само деца у Београду, већ треба у систем да буде уграђено да сви имају подстицај да рађају децу. Дакле, у години када породица добије дете уколико је прво дете може да се ослободи потпуно пореских оптерећења по питању пореза на доходак на пример, може се повећати порески кредит, у сваком случају мора се наградити тај труд породице. Значи, без обзира какав остане ПДВ у сваком случају треба направити систем у којем би појединци на почетку године добијали порески кредит, а он би се онда умањивао како појединци буду зарађивали. На тај начин у порески кредит би интегрисали систем социјалне заштите и поједноставили укупан систем јавних финансија. Подједнако важан мора бити и подстицај за радом који би био темељ новог пореског система у који би био интегрисан и систем социјалне заштите. Такође, порески систем треба поједноставити, а то је најједноставније уколико се прошири база и примени нижа униформна стопа.

Иако су жене у Србији дискриминисане нижом просечном платом, порески и пензиони систем „врати“ мушкарцима дуплом мером. Иако мушкарци имају нижи очекивани животни век од жена, жене имају право да се раније пензионишу. Уместо наредби до кад ће просечан Србин морати да ради, потребно је направити систем у ком ће чак и пензионери бити мотивисани да производе неку додату вредност, макар у виду волонтирања. Најбитнији је подстицај радно способних да раде, а не да се и они подстичу да не раде. А подстицаји за рад и запошљавање се могу постићи са пар једноставних промена.

ПДВ је мало фалило да буде порез на доходак. Дозвољавање одбитака од пореза на раднике (доходак, социјално, итд) би учиниле ПДВ порезом на доходак. Са повећањем стопе и проширењем базе, ПДВ може да буде једини порез, уз то да сви грађани добијају порески кредит на почетку године како би се систем учинио прогресивним.
Чак и ако би задржали одвојено ПДВ и одвојено порез на лични доходак грађана, оба пореза морају задржати пореске олакшице. Све породице добију, нпр. 100.000 динара на почетку године, а појединци 30.000 (мање од 50.000 како би подстицали породицу). Сваки динар прихода би се опорезивао по стопи од 20%, па при приходу од  500.000 породица ће на крају године држави морати да плати тачно колико јој је држава по основу овог пореза дала на почетку године. Сви који зараде више од 500.000 плаћали би порез, сви који зараде мање добијали би порески кредит.

Елиминација разних шема које користе богати како би своју базу, економско благостање мерено потрошњом, имовином или приходом, пренели у систем који примењује најмање стопе. На пример, богати не живе од високих плата него тако што личне трошкове провлаче кроз фирму. Како и не би кад им је за динар потрошње кроз приходе потребно 70 пара да издвоје држави кроз порезе на приход.
Укидање свих акциза које се примењују на количину и увођење идентичних које се примењују на вредност. Поред утицаја на једнакост, ту је и смањење ценовног шока, јер се порез прилагођава променама цена.
Увођење пореског празника, један продужени викенд када ће сви грађани са рачунима са тим датумима добити натраг суму од МФИН. Стварно штедљиви ће моћи да спакују велики део потрошње у тај дан.
Или проширити порез на имовину да имовина у кешу и остала финансијска имовина (обвезнице, акције, итд.) постане опорезива, или прекинути насртај на нижу средњу класу која је први пут постала власник станова које ове промене највише погађају. Дакле, поред постојећих пореза на приход, тј. камату од штедње, треба увести и опорезовање главнице. Проширити главницу, а смањити стопу, ако већ не можемо да се одрекнемо опорезивања имовине што је најбоље решење.
Треба опорезовати најбогатијих 10% пореских обвезника, дакле 10% са највећом имовином. Ту је вероватно добар број појединаца којима су високи приходи омогућили да то претворе у још вреднију имовину за време транзиције, када се за евро куповала милионска вредност. Порез на имовину по стопи од 10% на вредност имовине изнад 1.000.000 евра. Као и у порезу на приход, треба створити јасне подстицаје за породицу. Нпр, изузета имовина 350.000 за појединца или 1.000.000 ако пријаве порез као брачни пар, плус још погодности за децу и остале. Богати пар  стоматолога има двоје деце, стан у Београду вредности 400.000 евра, викендицу 100.000 евра, ауто 50.000 евра, чамац 30.000 евра, штедње 20.000евра. Чак и тако неко имућан са 600.000 може бити изузет.

Све изнесене грубе процене ефеката могу бити прорачунате са неком дозом сигурности да ће баш одређени појединци сносити одређене користи или трошкове различитих промена. Нажалост, СНС не располаже прецизним подацима, ови подаци су доступни само пореској управи. Једино пореским системом у ком сви имају јасне подстицаје да у њему учествују ми ћемо повратити поверење грађана у порезе па и саму државу. СНС пре свега пореским системом планира да врати поверење грађана у државну касу, а самим тим и у државу. Дакле, створити порески систем у коме свако жели да пријави порез, а не у ком би слали пореску инспекцију грађанима који то не раде.
Ја толико, ако имате неко питање изволите, ако не, хвала вам.