Имамо пример других земаља које такође циљају инфлацију попут Србије, а добар пример су Мађарска и Чешка у којој нема апсолутно никаквог задуживања осим у чешким крунама. То би био прави модел циљања инфлације, у којем би се све финансијске трансакције и монетарна политика одвијали у домаћој валути. Хрватска је направила сличну грешку као Србија где је апресијација швајцарског франка изазвала велике проблеме. Међутим, иако је то питање у Хрватској, по Уставу, ван домена Владе, њихова Влада се заинтересовала за то питање.

Када ће се српска Влада заинтересовати за чињеницу да Срби зарађују динаре, а да кредите враћају у еврима или у швајцарском франку, што је још горе.

Ако имамо у виду да је девизни курс стабилан, да нема шокова понуде, да није било елементарних непогода, да нема разлога за неко природно поскупљење, било кроз цену увозне хране, робе или кроз цену домаће хране или робе, поставља се питање откуд у Србији двоцифрена инфлација? Инфлација која је дубоко прешла 10% мора да има у себи неких монетарних оквира. Српска напредна странка сматра да је ова инфлација последица чињенице да се штампа новац, Народна банка смањује стање репо хартија и преко пословних банака које купују обвезнице трезора, долази до повећања нереалне јавне потрошње, изнад пореских прихода. Тако смо стигли до двоцифрене инфлације.

Ту долазимо и до другог проблема, како монетарне, тако и фискалне политике, то је задуживање државе. Видимо и да много озбиљније привреде, па и највећа привреда на свету, затим привреде Француске и Италије, имају проблем са јавним дугом. Поставља се питање шта ће нама донети овакве навике. Носимо се са много критеријума који се тичу односа јавног дуга наспрам бруто домаћег производа. Док је грчки сценарио: лажемо колики нам је дуг, наша Влада се окреће сличном сценарију, где се на разне методолошке начине повећава износ нашег бруто домаћег производа. Тек кроз неку годину, кад се ревидирају бројке, видимо да нам је стање дуга наспрам БДП много већег интензитета него што смо очекивали према званичним подацима.

Да би се средио овај општи хаос, потребно је вратити моћ у институције. Потребно је имати јаку централну банку која ће правити такав институционални оквир да ће се банкама исплатити да послују у Србији, али ће им се исплатити и да послују у динарима. Потребно је имати јасну стратегију Владе како ће се доћи до одређених уштеда у фискалном сектору, а не пуко рећи да ћемо смањити јавну потрошњу и повећати порезе (то је оно што од нас тражи ММФ).

Уштеде могу доћи и без смањења јавне потрошње, односно са смањењем финансијски исказане јавне потрошње, али са јавном потрошњом која ће доносити исто задовољство грађанима Србије. Рецимо, конкретан предлог како би држава могла да уштеди је прелазак целокупног државног апарата на алтернативна горива. Прелазак на евродизел или на течни нафтни гас може да уштеди до 40% просечној породици.

Ако узмемо Владу Србије као једног од највећег потрошача у Србији и ако претпоставимо да као што троши 50% БДП, претпоставимо да тако троши и 50% горива, ако претпоставимо да неко увођење промене, било увођење гаса или набавка дизел возила може да се изврши на 50% возила, то би довело до смањења од 7,5% потрошње на макро нивоу.

За руковођење фискалним сектором нису потребне само препоруке ММФ, није потребно гледати само дефицит и колика је крајња ставка у „екселу“ (EXCELL), већ је потребно и спровести неке суштинске промене.

Ово данас је само један од конкретних предлога, а СНС и економски тим развијају комплетан програм који ће садржати низ конкретних предлога и који ће омогућити да Србија са мало енергије постигне доста тога. Хвала вам.