Горан Весић, заменик градоначелника Београда и функционер СНС-а, био је један од најближих сарадника Зорана Ђинђића, некадашњег премијера и лидера ДС-а, који је убијен 12. марта 2003.

Шеснаест година након атентата, Весић ексклузивно говори о раду са Ђинђићем, односу данашње опозиције према првом демократском председнику Владе, а присетио се и тренутка када је сазнао за атентат.

Био сам тада у парламенту на скупштинском одбору на којем се расправљало о неком закону који је имао везе с безбедношћу. Ту су били и људи из полиције, дошао је и генерал Сретен Лукић, који је у то време био начелник Јавне безбедности. У неком тренутку он је прекинуо седницу и рекао да мора хитно да изађе. Изашао сам за њим, а он ми је рекао: „Пуцали су на премијера, пребачен је у Ургентни центар”.

* Како сте се осећали?

- Када сам возио према Ургентном центру, био сам апсолутно сигуран да ће преживети, јер је Ђинђић одавао утисак човека коме не може нико ништа.

* Сахрани Зорана Ђинђића присуствовале су стотине хиљада људи. Како то коментаришете будући да он у то време није био много популаран?

- Та сахрана је, на неки начин, била извињење Србије Зорану Ђинђићу. Он није био популаран, јер су о њему ширене страшне лажи. Ту исту матрицу лажи имате и данас, када је реч о Александру Вучићу и то раде малтене исти људи. Када сам видео ту масу, помислио сам да када би Зоран видео оволико људи, позвао би нас и рекао: „’Ајмо на изборе”.

* Сећате ли се последњег разговора са Ђинђићем?

- То је било вече или два пре убиства - Црвена звезда је играла неку утакмицу у Вршцу против Хемофарма и ми смо ту утакмицу изгубили, а два или три дана пре тога победили смо Цибону. Он није звао када смо победили Цибону да нам честита, него је звао када смо изгубили. Рекао нам је: „Гледао сам утакмицу, нисте баш добро играли”. Ја сам му тад одговорио: „Уморни су, играли су против Цибоне. Биће боље”.

* Памтите ли тренутак када сте га упознали?

- Било је то у редакцији листа „Демократија”, почетком 1990. године, пре првих вишестраначких избора који су одржани у децембру. Он је дошао у џинсу, имао је и неку минђушу. Људи то не знају, али Зоран је тада говорио с неком мањом говорном маном, али је пуно вежбао да би 1997. постао један од најбољих говорника на политичкој сцени. То само говори о томе колико је он радио на себи. Мени је пријао, јер сам био млад и нама млађима је одговарало што је био неформалан и другачији од свих у редакцији.

* Важили сте за Ђинђићевог човека од поверења, како реагујете на то што данас многи тврде да су били Ђинђићеви блиски сарадници и пријатељи?

- Има људи који то причају, а који заиста јесу били блиски с њим, али већина која то данас говори не само да није била блиска с њим, него су неки били у веома лошим односима. Драган Ђилас помиње Ђинђића, а Ђинђић је 2001. против њега поднео кривичну пријаву. Сећам се када смо Ђинђић и ја били у Прагу - након састанака које смо имали, отишли смо с пријатељима на вечеру. У неком тренутку један наш пријатељ је питао Ђинђића да ли има нешто против да нам се прикључи још један човек из Србије који ту ради. Зоран је упитао: „Ко?”, он је одговорио: „Драган Ђилас”. Ђинђић му је на то рекао: „Не мислиш ваљда да ћу да седим с њим за истим столом?”. Вук Јеремић је био стажиста који је ту дошао на препоруку Бориса Тадића и најурен је после неколико месеци јер је, да се дипломатски изразим, био неопрезан у комуникацији са страним амбасадама.

* Да ли сте у контакту са Ђинђићевом породицом?

- У контакту сам с Ружицом. Она води Фондацију „Др Зоран Ђинђић“, која има подршку државе још откад је Вучић био председник Владе. Држава издваја дванаест милиона динара, а град Београд шест милиона динара. То се није дешавало када је ДС био на власти. Ово је доказ колико садашња влада поштује Ђинђића, а колико га људи из Демократске странке нису поштовали.

* Јуче је био 9. март, годишњица великих демонстрација у Србији, ви сте и тада били уз Ђинђића?

- Демонстрације су се завршиле тако што је био ухапшен Вук Драшковић, који је био њихов организатор. Тада је први пут после 1945. војска изашла на улицу. Сви су били погубљени, почев од Драшковићеве странке, јер нико није знао шта може да се деси. Тада сам схватио да је једино Ђинђић имао идеју шта ће и како ће да ради. Он је нас окупио, организовали смо штампање летака и опкољавање тенкова, па смо с младим људима носили војницима цвеће. Тада сам схватио да је он човек од акције и енергије, који тачно зна шта треба да ради у кризној ситуацији.

* Многи замерају ДС-у што на протестима шета са Сергејом Трифуновићем, лидером ПСГ-а и човеком који је хвалио Милорада Улемека Легију. Како то коментаришете?

- Легија је први пут ухапшен у „Ступици“ и тада је смењен, што Ђинђићу никада није опростио. Повод за ту тучу био је пијани Сергеј Трифуновић, који је нападао полицајце и потом звао Легију да му помогне. Сви знамо да се то тако десило. Није проблем у Сергеју, он ради оно што је увек радио, глупира се, али ми је невероватно да људи из странке коју је водио Ђинђић себи дозволе да стоје на истом месту с Легијиним другаром.

* Како напредује изградња споменика Зорану Ђинђићу?

- Споменик ће ове године бити завршен, али да би био постављен, потребно је да се уради реконструкција Студентског трга. У време док је био премијер, Александар Вучић је предложио да се Ђинђићу подигне споменик. Њих двојица су били политички противници, али је Вучић тим предлогом направио цивилизацијски искорак и ја сам му, као неко ко је радио са Ђинђићем, захвалан на томе. Да су се Борис Тадић, Драган Ђилас и Зоран Живковић сетили да Ђинђићу подигну споменик, не би га Вучић подизао.

* Сарађивали сте са Ђинђићем, данас сарађујете са Вучићем, које су њихове сличности?

- И један и други су подигли углед Србије у свету, разумели су да мала земља попут Србије може да преживи само ако има подршку у међународној заједници и пријатеље у свету, да је Немачка најважнија држава у Европи и да Србија треба да има добре односе са Немачком, да су реформе важне без обзира на то да ли сте због тога популарни или нисте. Ђинђић је био радохолик који је много захтевао од својих сарадника, а и Вучић је такав.

* Како гледате на покушај Зоран Ђинђића да реши косовски чвор?

- Ђинђић је још 2001. знао да Србија не може да напредује ако не реши косовски чвор. Зато је 2002. покренуо иницијативу пред највећим светским силама да се реши статус КиМ. Рекао је да не смемо чекати да они створе окружење какво желе. Није имао готово решење, као што га данас нема ни Вучић. Али, био је свестан, баш као и Вучић, да се тај проблем мора решити.

Извор: Ало