Влада прави план о отпуштању вишка запослених, не прецизирајући колики ће број људи добити отказе. Колико ће радника остати на улици, с обзиром на то да смањење само администрације неће довести до попуњавања буџетске рупе?
- Препознајем у овим најавама механизам функционисања ове власти већ деценију уназад - неизвесност и страх који се намећу као начин живота. Страх од губитка посла, страх због неоверене здравствене књижице, страх од промене власти... Јер се са људима у страху најбоље и најлакше манипулише. И то је недопустиво! Представници власти би морали да у најављеним отпуштањима виде сасвим конкретне људе, који издржавају породице, али и који плаћају доприносе и порезе тој истој држави и који су купци у продавницама, којима ће морати да се исплате отпремнине, па да нам у анализама представе конкретне, стварне, али и укупне ефекте уштеда и губитака по свим основама. Ако су одговорни и у стању да сагледају целину проблема. По свему судећи, нису. У Србији тренутно само 34 одсто радно активног становништва уплаћује доприносе и тај податак је алармантан сам по себи, а и тај број ће се смањити реформом - отпуштањем. То значи да ћемо имати проблем великог броја сиромашних старијих грађана у будућности и велики проблем са становишта социјалне помоћи.

Да ли је постојало алтернативно, боље решење за попуњавање буџетског дефицита и добијање кредита од ММФ-а?
- Прво је питање дефицита. Буџет је кућа прављена од крова - од жеља, а не у складу са могућностима оних који га финансирају - привреде и грађана, па и поред силеџијског пуњења буџета, имамо дефицит. Фискална дисциплина подразумева не само дисциплину пореских обвезника, већ и да држава води рачуна о томе где троши сваки динар. Она то не чини, али и избегава да опорезује неефикасан финансијски сектор тиме што се ПДВ не плаћа у промету новца и капитала, и то код кредитних послова, укључујући и посредовање! Према подацима о приходима банака по основу накнада и провизија у 2008, да је држава применила ПДВ са стопом од 18 одсто, на ту суму буџет би био богатији за седам милијарди динара, што је доња граница процене. Али је интересантно да држава не иде на проширење пореске базе у финансијском сектору, већ најављује повећање ПДВ-а или примењује већ опробани рецепт стављања потписа на кредитна задужења код међународних институција, свих врста, па и пословних банака, под врло неповољним условима, ускраћујући тако добрим делом кредите привреди. То је сво умеће ове власти. Прави трошкове - плаћаће следеће генерације.

Има мишљења да се само отпуштањима не би ублажио буџетски дефицит, о чему је говорио и гувернер Јелашић. Сматрате ли да ће Влада морати да повећа и порезе како би од ММФ-а добила кредит?
- Не, Влада не сме да повећа порезе док не опорезује финансијске услуге. У противном, биће очигледно да ова власт не ради у интересу грађана који су је изабрали, већ ради у интересу банака. Има ту посла и за гувернера и за Владу. Пошто је гувернер забранио банкама да повећавају марже, оне не би могле да превале на клијенте ПДВ, који би требало да плате на накнаде и провизије, већ би то морале учинити на рачун својих, не малих профита. Али би морао бити опорезован и промет хартија од вредности које издаје НБС. Током 2008. године НБС је од пословних банака зајмила и враћала суму која је три пута већа од БДП! Промет је нарочито био изражен од када је динар прецењен. НБС издаје хартије од вредности да би са тржишта повукла новац. Апсурдно је да НБС плаћа камату на новац који је сама штампала. Ризик држања хартија од вредности НБС или самог новца је исти. Дакле, НБС награђује банке са двоцифреним каматама за безризично улагање. Циљање инфлације омогућило је банкама дебео профит, а институционални оквир омогућио је да сав профит остане неопорезован.
ММФ ће бити ту да нам позајми страну валуту када се профит буде износио из Србије. И не би ми из СНС-а имали ништа против овакве монетарне политике да она доноси стабилне цене. Раст цена је висок, нестабилан и тешко предвидив, зато је неспорна наша оцена да је цена коју плаћамо за неостварену „стабилност" превисока.

Иако је Динкић најавио казне од милион динара за министре који не отпуштају и поручио да сви морају да смање број запослених, поједини челници ресора се томе противе. Може ли то да угрози Владу?
- Није питање да ли то може да угрози Владу, већ је питање докле тај човек, као персонификација Владе, може да се подсмева грађанима Србије. Динкић, који сваким новим законом оснива неку нову парадржавну организацију, агенцију или тело, док истовремено прича о потреби смањења трошкова државе и смањења броја запослених, најављује казне за неотпуштање. Ко то има право да се понаша по оној „не гледајте ме шта ја радим, већ радите оно што вам говорим"!? Чујемо да је у Нишу смењена директорка установе из редова Г17 која није хтела да запосли два нова радника по страначкој препоруци... Не да није хтела да отпусти, већ није хтела да запосли. Треба обавестити Динкића о томе, можда не зна. Грађани су чули, надам се.

Гувернер Јелашић је рекао да новац од ММФ-а не би смео да се користи за буџетски дефицит, док поједини министри тврде супротно. Ко је у праву?
- По дефиницији, ММФ је подржавао својим аранжманима монетарну стабилност, али је и улога ММФ-а и начин деловања промењен у условима светске финансијске кризе. Јелашићево противљење је непринципијелно и личи на досад виђено дељење лекција Влади на чијим седницама седи, водећи све време „конкурентску" политику, која није ни мало добра донела грађанима Србије. Гувернер Јелашић има видљив резултат: Србија је рекордер по инфлацији у Европи, а прате је земље које такође циљају инфлацију. Плаћамо високу цену неостварене „стабилности" експерта који се радо меша у фискални сектор, а не нуди држави да опорезује трансакције између пословних банака и НБС.

Шта бисмо тим опорезивањем добили?
- Држава би могла да уведе порез од 0,2 одсто на трансакције између пословних банака и НБС. Ово је више него фер, ако имамо у виду да банке наплаћују и до један одсто трансакције за просто пуштање кредита у промет. По прорачунима економског тима СНС-а, само у 2008. години, овакав порез би донео преко 21 милијарде динара, или чак 3,64 одсто укупних пореских прихода. Гувернер треба да одговори на питање зашто плаћати камату на средства ММФ-а за одржавање девизних резерви, ако тврди да оне нису угрожене, и ко ће обезбедити средства за плаћање те камате. Влада такође мора да одговори на питање: ако узме још један кредит за покриће дефицита, из којих будућих прихода ћемо враћати тај кредит. Ко и одакле ће плаћати оно што власт данас троши, представљајући то грађанима као лично доброчинство, а уствари даје оно што је од грађана већ узела, или даје данас родитељима оно што ће сутра ускратити њиховој деци? Почетак и крајње исходиште је увек порез и сам грађанин који га плаћа, његов џеп.

До чега би довела одлука Владе да део новца од ММФ-а ипак користи за покривање дефицита?
- У том случају би се Скупштина морала изјашњавати о задужењу за ту намену и више не би могао одговор бити да на сајту НБС имамо податке о аранжману са ММФ-ом и да се нас посланика то не ниче. А тиче се нас посланика и грађана свако задуживање, јер сви заједно плаћамо цех једне Владе која вреди мало, а кошта много. Не само нас, већ и будуће генерације.

Поједини министри тврде да још нисмо презадужена земља, те да има још простора за задуживање. Да ли су такве изјаве превише оптимистичке?
- Ми већ јесмо презадужени, мерено нашим могућностима да враћамо кредите, и као грађани и као држава, која опет живи од пореза које плаћају њени грађани. Утеха коју нам нуде, да нас по методологијама још не сматрају презадуженом земљом, није од користи. Што пре разбијемо илузију да се може трошити више него што се заради, то ће за све нас бити боље. Највећи проблем свих нас је што смо достигли висок ниво задужености у периоду када смо имали и највеће приватизационе приходе и инвестиције у земљи. Ти приливи су махом потрошени, а структура и ефекти улагања су такви да смо остали једна од најрањивијих земаља због високог текућег дефицита, да имамо слабу извозну основу, малу штедњу и дисонантне тонове између скупе и „наивне" рестриктивне монетарне, и раскалашне фискалне политике. Од око 62 милијарде долара, што је збир приватизационих прихода, нето текућих трансфера, задуживања у иностранству и гринфилд инвестиција, од 2000. године наовамо, највећи део се прелио у буџет, односно јавну потрошњу. У светлу тих бројки треба посматрати наше умеће задуживања и схватити озбиљност ситуације у којој смо.

У октобру нас очекује још једна рунда преговора са ММФ-ом. Сматрате ли да ћемо добити другу и трећу траншу кредита?
- Питање је чиме су условљене те транше, какве су последице услова које ће власт прихватити, а грађани трпети последице рационализација и уштеда, процената и методологија. Оно што се углавном саветује су отпуштања, али ниједан од материјала у које је имао увид економски тим СНС-а није рачунао са негативним ефектима отпуштања на буџет и повећањем трансфера Националној служби за запошљавање, где ће се отпуштени сигурно наћи.

Шта ће се догодити уколико преговори пропадну?
- Данас банке имају казнене мере за превремено враћање кредита, што значи да су корисници кредита на цени. Уопште, клијенти су потребни да би доказали потребу постојања институције, па и ММФ није изузетак. Лекар без пацијената губи сврху. На релацији међусобних интереса ММФ и власти градиће се даљи ток односа.

Власт ће расписати изборе кад им одговара

Опозиција тражи ванредне парламентарне изборе. Можемо ли их очекивати ускоро?
- Изборе расписује онај ко је на власти, процењујући тренутак који је за њега најбољи, ако га неке друге околности не принуде да поступи другачије.

Колико би се после избора променила политичка сцена у Србији?
- Сигурна сам да ће се променити у мери у којој се политичка сцена обогатила појавом Српске напредне странке, којој је циљ пристојна и напредна Србија, отворена према свету, која поштује друге, али заслужује да и њу поштују други, политички и економски. Странка која Србију жели да уреди као државу према којој ће се са поштовањем односити друге државе и у којој хе радо живети и радити сви њени грађани.

Са ким видите Вашу странку у власти после неких следећих избора?
- Са онима којима је јака, целовита и напредна Србија циљ, а не средство.

Курс зависи од Јелашићеве воље

Очекује ли нас, како тврде поједини економисти, крах домаће валуте? Колики је, тренутно, реалан курс динара?
- На то питање одговор може да да једино гувернер. Доказао нам је, од 2006. године до данас, да то зависи од његове воље и да он тако разуме независност Народне банке. Предвидивост је пожељна категорија када се прича о ЕУ, али је за грађане Србије предвидивост курса, цена, посла, сутрашњице, недостижна са оваквим владарима.