Нећу да дозволим да наша вредност не вреди ништа. Косово јесте наша вредност, а када је о томе реч, једини мој проблем је чињеница да не желим да ту вредност, вредност Косова, мерим животима.

Са Александром Вучићем почињемо од преговора и Новог Београда. Врло прост разлог. Недавно се код Миломира Марића појавио Рамуш Харадинај. И урадио је то онако како се ради на улици. На неки начин је рекао - ево ме, ту сам и на све сам спреман. И да смо сада на средини прве деценије двехиљадитих, и да је са друге, наше стране Војислав Коштуница, сигурно га ништа не би разумео. А Александар Вучић, који није од оних који од улице имају два кишна петка и којег су, између осталог, одредили новобеоградски блокови, Земунска гимназија, шах и Звездин „север", колико је он разумео оног другог, који осим улице нема ништа друго.

- Ипак, хајде да не заборавимо колико би Харадинај истински био храбар да нема иза себе, вероватно највећег „мангупа" на свету, оног који нас је, он, а не Харадинај и ОВК, и победио 1999. године и који јесте и аутор и реализатор косовске независности.

И то јесте оно што је наш први и основни проблем у овим преговорима. Чињеница да имамо посла са људима, са силом, за коју је косовска независност готова ствар. Харадинај је ту само гласноговорник, и то не Косова и албанских идеја, него пре свега онога што Америка жели и хоће да спроведе.

А са друге стране смо ми у великој мери и сами. То не значи да немамо пријатеље у свету, Русија и Кина свакако то јесу, али овде, на овом терену, у овим преговорима, ми највећи део тога морамо сами да изнесемо. Морамо да станемо пред све остале и да кажемо јасно шта желимо. Знате како је Џон Кенеди говорио - да се не плашимо да преговарамо, али да нам основа за преговоре не буде страх. И када смо већ код њега, запамтио сам још једну његову реченицу, а савршено се уклапа у наш основни захтев - да нема преговора када ти кажеш - ово што је моје, моје је, а о ономе што је твоје можемо да преговарамо. Па не може. И Харадинају и онима који стоје иза његове наводне храбрости. Не може, пошто преговори нису преговори ако се не завршавају компромисом. Све друго била би присила, противправна, али и без дугорочних обавезујућих последица. Хенри Кисинџер је то формулисао када је рекао да нема преговора у заробљеништву. И да, и када их има, онај с друге стране мора да буде свестан да ће пристанак заробљеника бити изнуђен, да ће бити добијен присилом. А такви уговори нигде на свету не важе. И то је оно на чему ја, на чему Србија стоји у овим преговорима. Хоћемо их, никада нећемо одустати од њих, али да будемо заробљеници, да се плашимо и зато пристајемо, да не добијемо ништа, е, то не може. И то могу да кажем, и Харадинају и онима иза њега, на свакој улици, у Београду, Приштини, било где, без трунке страха. Зато што знам где стојим и иза чега стојим.

* По једној дефиницији, преговоре губи онај ко први помене цифру. Да ли је помињана, било која, и ко ју је поменуо?

- Нико. Превише све ово дуго траје да би било ко добио или изгубио на тај, аматерски начин. И јесте да све време говоримо о вредности, о ономе шта је у целој тој причи вредност за нас, а шта за њих, али је та вредност, у оба случаја, превише велика да би се одредила било каквим бројевима. И не само то, наслушао сам се чаршијских прича, разних глупости на којима су инсистирали моји политички противници, а за чијег времена нисмо изгубили само оно за шта Албанци и западни свет нису имали довољно времена да нам отму, али то је тај лицемерни однос у којем нема погледа у будућност, нити одговорности за лоше учињено или пропуштено. Нећу, на крају, да дозволим да наша вредност не вреди ништа. А Косово јесте наша вредност, јесте нешто што је непроцењиво, јесте место наше културе, споменика, историје, и када је о томе реч, једини мој проблем је чињеница да не желим да ту вредност, вредност Косова, мерим животима. Посебно не животима Срба са Косова, али ни животима свих других грађана Србије. То не могу да дозволим, и то не само као неко ко мисли да је живот изнад свега, него и као рационалан човек, који зна колико нас је мало и колико сваки сан о Косову престаје оног тренутка када нас не буде било. Зато ми је, у овим преговорима, тај живот, наш овде и Срба на Косову, на првом месту.

* Дакле, немате намеру да оставите мноштво споменика иза себе? Ваш би тада био, у Србији, највећи?

- Да, то је то најгадније питање. Колико је ко мртвих, а славних иза себе оставио. Неки пут ми се чини да је једина мера, која је овде прихватљива, она која је у гробовима и костурницама. И дође ми да све питам, па зар стварно то хоћете? Да и ово мало нас изгине? За неки мит, имагинарну славу, за нови пораз, или за прескупу победу после које никога више неће бити. И плашим се тога, најискреније. Плашим се да ли ћемо имати довољно снаге, воље, жеље, па и времена и случајности да тај део у себи променимо. Да почнемо да волимо живот, све оно што он доноси, да се не плашимо изазова, да тражимо решења, животна, корисна, и да престанемо са том идеологијом смрти као једине извесности, јединог начина који нам је на располагању. Живот је извеснији од смрти. Стивен Хокинг, чак и када је умро, управо је то доказао. И прешао у неки нови облик енергије, наставио да буде ту, оставио нам нову теорију о паралелним универзумима. Разумете? Ништа није немогуће, то је оно што желим да научимо. И није крај једино решење. Управо супротно, кретање је оно што ствара решења, што нам не дозвољава да будемо заробљени у једном универзуму, у једном закону, једној идеологији, једном начину и једном једином излазу. А како ми је тај упорни човек, који је победио сам себе и све своје болести изузетно драг, врло добро сам запамтио једну његову реченицу. „Интелигенција је способност прилагођавања промени." И та врста интелигенције је нама, Србији, јако дуго фалила. Сада морамо просто да је научимо. Свет око нас се мења, морамо и ми.

* Према једној Вашој изјави са конференције за штампу, мора прво да нас буде, да бисмо се мењали?

- Када седиш на једном месту бавећи се, на погрешан начин, самим собом, када теје страх да отвориш прозор, погледаш напоље, онда је врло могуће да нећешприметити шта се, уистину, дешава. И плашим се да нам се управо то и догодило.Сувише дуго смо били окренути само себи, својим напамет наученим древнимистинама, својим митовима о величини и важности, својим убеђењем да смо самисеби довољни, да смо највећи, најбољи, најпаметнији, да, једноставно, нисмоприметили да нас - нема. Да нестајемо, смањујемо се, ишчезавамо. И нисмо ми запоређење са оним стварно великим земљама, али морамо да знамо да се то, штосе њима дешава, дешава под нашим затвореним прозором. У Кини се годишње родинеких 17 милиона беба. У Русији више од милион и по. У Америци готово четиримилиона. И нису то тек пусте бројке. То су они који ће сутра чекати нашу децу,наших шездесетак хиљада беба, а толико их се у Србији годишње роди, да сањима раде, сарађују или, можда, да њима владају. И неће бити ту ниносталгије, ни сентимента, ни традиције, ни историје, биће само могућности,интереса, економије и свега осталог што одређује односе. И у свету и око нас.Мали Албанци данас, са чијим родитељима хоћемо да нађемо решење, сутра ћебити велики Албанци са којима ће наша деца или да сарађују или, ако смодовољно луди да и ову шансу пропустимо, можда и ратују. А њих ће бити више. Ите бројке су, као и све бројке, неумољиве. Њих је све више, нас је све мање.А величина, број људи, одређује и величину, успешност економије. Успешностекономије одређује твоју способност да се не само браниш, него и да остварујешсопствене интересе. И ако хоћеш озбиљно да се бавиш политиком, што подразумеваодређени поглед унапред, одређена предвиђања, припреме за оно што долази, неможеш да те бројке пренебрегнеш. У Америци се данас од свих страних језиканајвише учи - кинески. А колико нас учи кинески или, можда, мађарски иалбански? Колико нас ће сутра бити спремно да разуме Албанце, или ћемо сваконеразумевање користити као прилику за нови сукоб? 0 томе ја размишљам кадапричам о потреби да подигнемо наталитет, али и о потреби да нађемо начин засарадњу са Албанцима, баш као и када говорим, тражим, укидање економскихбаријера на Балкану и стварање заједничког тржишта. Због бројки. И због јасногпогледа у будућност, која, одмах да вам кажем, ни за кога на овим просториманије добра ако не нађемо начин да се и природно и економски повећамо. Србија,Босна, Црна Гора, Албанија, Македонија... Све су то тек статистичке грешке навеликој мапи света. И тек када се о нама буде причало као о простору садвадесет и више милиона људи повезаних заједничким тржиштем, можемо дарачунамо на то да смо равноправни партнер. Сви ми. И ако је данас нешто нашпосао, онда је то управо - размишљање о будућности, припремање за будућност,тражење решења за њу. А што ја не видим ту будућност без деце, па извините,не видим је. И није то ни израбљивање жена, ни њихово подјармљивање, ниизнајмљивање материца за паре, то је само гола чињеница. Да, ако било штахоћемо, мора да нас буде. Или, назовите то мојом политиком. Политиком живота.Она ме тера и на разговоре са свима у региону, и на ту тешку улогу, да људимау Србији кажем да нестају, и да нешто, по том питању, морају да ураде. И тоће, на крају, и да остане иза мене. Да сам уложио у живот. Не у смрт.

* А како Вам успева да увек први отворите најважније друштвене и државне теме, од реформи, Косова, до наталитета? Крадете од других? Неки пут изгледа, поред вас, као да је за све друге бављење политиком чисто трошење времена.

- Не крадем, учим. А прво што сам научио јесте да нисам ни најпаметнији ни свезнајући. И да је потребно, као што сам рекао, да отворим прозор и провирим напоље. Да видим шта су теме и у Србији и ван ње. Да размислим, не о овоме данас, о себи данас, о мојим ситним потребама, него о ономе шта се дешава сутра, а сутра је увек ту, поред нас, и чека нас, са свим својим замкама. И једини начин да са тим изађеш на крај јесте да схватиш да се будућност учи баш као што се учи и све остало. И да почнеш да је учиш. И то ону која није само твоја лична, него је будућност целе земље, повезана са будућношћу света. Знате, док један ауто, уз „Спаце Оддитy" Дејвида Боувија иде ка Марсу, док Илон Маск најављује прве колоније на Црвеној планети, како било коме ко се бави политиком може да падне на памет нека сутрашња Србија, без везе са свим тим. Затворена, одсечена од свемира, од нових идеја, технологија, милиона могућности? Најстрашнији део те Боувијеве песме је онај у којем контрола говори - мајоре Томе, ваша веза је мртва, и он онда лебди око лимене капсуле и говори како је Земља плава, а он ништа не може да уради. Схватате ли колико је то страшно? Гледати Земљу, будућност, из неког простора без ваздуха и без могућности да било шта урадиш? И како је могуће да се бавиш политиком, а не пробаш сваког дана да се управо због те могућности мењаш? Да учиш? Ону интелигенцију о којој прича Хокинг. И није то крађа. То је само феноменална случајност, да смо се родили после толиког низа великих људи, који су толико тога створили, и омогућили ти да учиш. Они нису имали ту могућност. Њутн није имао Ајнштајна пре себе. Ни Хокинга. И на шта би личило да човек одбије ту могућност? Па пре мене су били толики велики политичари, и у Србији и ван ње. Био је и тај Ђинђић, и Милошевић, уз све своје грешке, и Тито, Александар, Милан, Михаило, Милош... Наравно да сам учио и на њиховим грешкама, али и на добрим потезима. Од свих њих. И није ме стид тог учења. Није ме стид да погледам шта ко ради, да прихватим сваку добру идеју, да слушам друге, да их пратим да бих открио нешто ново. И зато и побеђујемо наше противнике. Не мислим да сам богом дан. Него да сам обичан човек, који мора да уложи много зноја, труда и много учења у оно што жели да оствари. И баш ту и правим толику разлику у односу на противнике. Они живе сопствене митове, сопствену убеђеност у изабраност, у месијанство, провиђење и баш зато немају потребу да било шта мењају. Они су највећи, најбољи, јединствени, свемогући, последњих скоро двадесет година. И мене доживљавају не као противника који нешто ради, него као неку злу коб, непогоду која је наишла и проћи ће, ево, сваки час, а да они било шта ураде, па макар то било и отварање кишобрана. Зато и не размишљају о будућности. Зато је наталитет за њих дневнополитичка тема, а не политика. Прилика не за стратегију, решење, него за тек понеки злобни коментар. За претенциозност, постављање изнад сваке ситуације, убеђеност да су, поново најпаметнији, тако што добацују, што су цинични, и надасве духовити. И нека их. Можда сутра испричају неки добар виц, па добију изборе. Ја то нећу ни да покушавам. И пристајем на улогу нешармантног, недуховитог штребера све док имам резултат. И волео бих да цела Србија буде баш таква. Мање врцавости, мање шарма, а више рада и упорности. Зато што ти духовити, нерадници, они који седе на степеништу, пију пиво, пљуцкају у прашину и коментаришу феноменално сваког пролазника, сипају форе - такви, обично, на том степеништу остану заувек. Ја немам времена за степениште. Они га немају, за будућност.

* А тамо је, очигледно, поново, Косово. Или је пре? И где је? У Америци, а тврде да сте тамо баш због Косова отишли, или у Русији, Европи... Код нас?

- Не знам да ли то да ми буде смешно. То што се нечије бављење политиком свело на оговарање и ситну денунцијацију. Као у школи. Онај који је лош ђак, скреће пажњу разреда на себе тако што ће да пријави најбољег ђака. Види, види, био је у другом одељењу! Ма немој. Проблем је што Србија више није тај разред, то одељење губитника. И што у њој, коначно, најбољи ђаци воде главну реч. Стварно најбољи ђаци, они који су седели и учили. Они који се труде. И они који не добацују. Него имају резултат. Иначе, ако то некоме до сада није било јасно, увек бих ишао и у Америку, и у Русију, и у Африку, и на Марс да разговарам о Косову. Једино што то никада не бих крио. Немам ја тајну и јавну политику о Косову. Не лажем, за разлику од неких који су овај посао радили раније. Нисам ја варао народ са Међународним судом правде, већ Јеремић, Ђилас и остали. Не добијам пацке за превару пошто никога нисам преварио. И тај начин није плод никакве моралне супериорности, него сам убеђен да бих и себи, а много више Србији, нанео озбиљну штету када бих било шта о Косову пробао да сакријем. Само луд човек може то да уради. И да после не зна где да се сакрије. Од свих. А сви остали да буду жртве његове суманутости. Немамо ми више простора за тајне када је о Косову реч. Превише тога смо тамо изгубили да бисмо сада то крили. И нисам то никада радио. Ја нисам председник који има било каква овлашћења у Приштини. И то је чињеница. Не могу и нећу од ње да побегнем. Као што нико од нас не сме да побегне од чињенице да највећим делом Косова не управљамо, да су тамо већина Албанци, да су направили свој систем, своје институције, своју назови државу, и да ми, осим што можемо да се љутимо, то, данас, не можемо да променимо. Ја разговарам у Бриселу са Тачијем, не са неким Тачићем. И свестан сам тога, као и тога да је за Албанце на Косову он председник Косова. Проблем је што они не разумеју да је са њима исти случај на неким другим територијама Косова и Метохије. И само зато што сам тога свестан, што разумем ту реалност, ја и могу да му кажем, и њему и свима другима, на шта нећу да пристанем. И као што не лажем у првом случају када говорим о томе да се Косово насилно отцепило и да није под нашом јурисдикцијом, да су Албанци већина и да нас не признају, не лажем ни у другом када кажем да ми њихову државу не признајемо. И да нећемо њихову војску. И да хоћемо Заједницу српских општина. И не лажем када кажем да хоћу компромис. И да није компромис када неко све изгуби, а неко све добије. На крају, не лажем и када кажем да ћу за то, врло јавно, да се борим. Као што сам већ рекао, и у Америци, и у Русији, и у Африци, и на Марсу. Где год треба. То је мој посао. Да Србији говорим истину и да свима осталима, такође, говорим истину. И да тражим решење. Да не престајем да га тражим. И да преврнем сваку могућност, да испитам сваку ситуацију, сваки предлог, да копам, јурим, питам, и нађем на крају. И ако сам већ истакао да је моја политика живот, и повезивање тог живота са другим животима, и ако све то радим да би се тај повезани живот одржао и био безбедан и сигуран, ја онда други избор и немам. Морам то да решим. Зато што то јесте услов свих услова. Нема живота у константном, нерешеном сукобу. Нема економије, инвестиција, инфраструктуре, путева, мостова, радних места. А онда, да се вратимо на причу о наталитету, нема ни нас. И када погледате, све је то доста једноставно повезано. Стабилност, решење сукоба доноси инвестиције, јача економију, подиже оптимизам, пуни породилишта, што онда, поново, доноси нове послове, нове инвестиције, нове коридоре, везе, омогућава размену, сарадњу... Никаква велика мудрост када мало размислиш. А можда је баш зато и толико све то компликовано. Зато што смо за Косово везани толиким емоцијама. А емоције не размишљају, не разговарају. Оне се или воле или мрзе. Зато се толико и трудим да их, колико је год то могуће, не искључим, него ставим на неку врсту резервног положаја. И да кажем, у реду, хајде прво да пробамо да разговарамо, да потражимо и нађемо решење, па ако не успемо лако ћемо емоције да убацимо у игру. Оне ће увек бити ту. Питање је само да ли ћемо ми знати шта са њима. Французи и Немци су знали. Вековима су били највећи противници, убеђени да је баш на њима наслеђе светог Римског царства, ратовали толико пута и, верујте ми, апсолутно сам убеђен да Французима ни данас Немци нису омиљена нација, и обрнуто, али су, ипак, тај сукоб решили. Зато што је баш тај сукоб спречавао нормалну будућност, не само Немачке и Француске, него читаве Европе. Баш као што сукоб Срба и Албанаца зауставља будућност читавог Балкана, а не само Срба и Албанаца. Посредно, тај сукоб спречава и европску будућност, јер из ње одстрањује читаво једно велико парче континента, милионе људи и огромни потенцијал. И када све то знамо, како да га не решимо? И коме да га оставимо? Нашој деци која ће, због наших неуспеха бити обликована само емоцијом уместо и рациом? Шта онда њих чека? Да мрзе, да ратују, умиру? Да немају решење ни за шта? Буду одсечени од света? Да лебде, гледају како се плава земља удаљава и ништа не могу да ураде? Извините, али мени то изгледа превише страшно да бих то допустио.

* Лепо сте Ви то рекли, али постоји бојазан да не зависи само од Вас, без обзира на сувереност коју имате над већином тема. Покренули сте унутрашњи дијалог, сами истакли да ће народ на крају да одлучи. И шта ако производ свега тога буде - лепо је то што ти причаш, али нама је емоција важнија и брига нас за решење?

- Да, сада смо прешли на причу о мојим страховима. Постоје наравно. Али се трудим да ми не буду ни изговор, ни препрека, уз напомену да су изговори вероватно највеће препреке које сами себи постављамо. Нећу то. Преузео сам одговорност, дата ми је, и то највећим бројем гласова у новијој историји. И тиме ми је речено, изволи, изабрали смо те, реши. Нису ме изабрали да се сликам и лажем, још мање да се кријем и избегавам тешке теме. И да сам икада то радио, од 2012. и прве изборне победе, не бих, сасвим сигурно, имао оволику подршку. А она ме, под један, обавезује да наставим, баш онако како сам све време радио, да изађем и кажем - морамо у реформе. И морамо да смањимо плате и пензије. И морамо да усвојимо Закон о раду. Морамо да преговарамо о Косову. То је одговорност онога коме је подарено вођство у било чему. Не да не зна шта ће. Него као Ханибал пред Алпима - или ћемо наћи пут или ћемо га направити. Назад сигурно не можемо. Зато што је свако назад пораз за све нас. И, уосталом, шта је назад? Ратови, инфлација, грешке, пљачка, затварање фабрика, тајкуни, одсуство сваке наде. Шта неко има више тамо да тражи. Поготово што су потребе већине нешто сасвим друго. И најбољи податак који сам у последње време чуо је онај да расте оптимизам у овој земљи. Да људи поново верују. Да имају наду. И како, када то знам, да станем? Да побегнемо од косовског питања и кажем, ма у реду је, решиће то неко други. Немамо права на то. И сасвим супротно, ја, који сам по природи опрезни песимиста, или песимиста из пуког опреза, сада морам да верујем у тај оптимизам који је људе захватио. Морам да га подстичем, да га тражим и да га дајем. Ја, и то хоћу да кажем, верујем у Србију. Верујем у људе у њој, верујем у њихову зрелост, у моћ расуђивања, у рацио који се после толико година појавио. Верујем у њихову веру, у нешто боље ка чему идемо. И баш зато, када урадим све што треба да урадим, наравно да ћу њима да препустим да пресуде. И нећу ни да зазирем, нити да се тога плашим. На крају, шта мени лично може да се деси? Да мој предлог буде одбијен? Па добро, у том случају ћу свакако знати шта треба да радим. Да ли ће ми бити жао? Наравно, али ми нико неће бити крив. Сешћу негде, склонићу се и пробати да схватим где сам ја, а не Србија, погрешио. И сигурно нећу да вређам људе који су одлучили оно што ја нисам хтео да одлуче. Народ Србије је тај који доноси и који ће донети одлуку о својој будућности. Нећу људе назвати будалама, ненормалнима, крезубима, нећу да се љутим на њих, нити ћу их сматрати одговорнима за све што ће онда да следи уколико одговор буде супротан мојим жељама. Одговорни ћемо бити ми којима је посао да им објаснимо, да их убедимо, да им говоримо истину, да их на време суочимо са последицама. И ако то успемо да урадимо, нећемо сви ми ни бити у ситуацији да размишљамо о узроцима. Зато што неће бити неуспеха. И верујте ми, надам се, уз сав опрез, да је неуспех немогућ. Не због мене. Него зато што смо толико дуго били неуспешни, зато што смо толико пута и толико тога изгубили. Зато што смо прошли, дословце, кроз пакао, и пали у најдубљу провалију. И немамо ми више где. Нема више земље коју можемо да копамо да би рупа била дубља. И први пут смо подигли главу изнад рупе. И свидело нам се то што видимо, наше сопствене могућности и прилике су нам се свиделе. Почели смо да верујемо, не само да можемо из рупе, него и да можемо на врх. Променила се Србија већ, невероватно се променила, стекла самопоуздање, веру, открила сопствене способности, прихватила потребу учења и мењања. Зашто онда ја, који сам се баш за то борио, не бих веровао у сопствену земљу? Верујем. Верујем више него што сам икада у било шта веровао. Верујем, чак више него у себе. И знам да та, тврдоглава Србија неће да пристане на неуспех. Него само на победу. Живота овај пут. Та њена победа је мој сан, баш као што је онај страх о којем смо причали, страх да људи одбију живот, моја највећа ноћна мора. И живим и с једним и с другим, а борим се за сан. Та кав ми је посао. И помирен сам с тим.

* А колико су ноћне море туђи интереси?

- Много мање. Зато што овде није питање шта су туђи интереси, пошто су они свима познати, него нешто много важније. Препознати свој. И остварити га. И то баш у односу са туђим интересима. А нема остваривања нечега што нам није познато. 0 томе сам причао и када сам говорио о наталитету. Немамо ми шта сутра да се љутимо ни на кога ако нас не буде. Зато што би тај нестанак био последица не тога што неко не жели да нас нема, него одсуства наше свести о томе да је наш интерес да нас има. Да је у томе наша снага, наша способност, наша будућност. Баш као и са Косовом. Знам ја шта желе Американци, огроман део Европе, али није то оно чиме хоћу да се бавим, него хоћу да се ми договоримо о томе шта ми желимо, шта је наш интерес, да све то препознамо, и да те жеље и тај интерес саопштимо, да пробамо да их остваримо. И верујте ми, када знате шта хоћете, много је лакше разговарати са туђим интересима. Онда и они знају шта је с друге стране, ко је с друге стране, шта тај хоће и тек онда и могу с њим да се договарају. Без тога, без јасног препознавања сопственог интереса, без става, чврстог о њему, о чему бисмо уопште причали. Такође, немамо, као што сам на почетку рекао, ми више ни времена ни права на изговоре, а интереси великих сила су сувише дуго, уз све њихово уважавање и чињеницу да они делују, били нека врста изговора за то што ми не радимо ништа. И готово је са тим. Ми сада радимо. На сваком отвореном питању које ова земља има. Радимо са циљем да та питања решимо, и да добијемо највише и најбоље за Србију. И верујте ми, поштују нас због тога. Они хоће такву врсту партнера. Партнере са циљем, са ставом и са жељом за решењем. Партнера који не одустаје и који је спреман да одговори на сваки изазов. Мораш просто да умеш да се снађеш. Какве год глупости постављали пред тебе. И зато ми често све ово око Косова личи на ону причу о човеку који продаје штене на улици. А када га питају колико то кошта, он каже - милион евра. И наравно нико неће да га купи све док не дође један и не пита - а могу ли да ти дам две мачке од по петсто хиљада? Може. Тако је и ово. Морамо да пронађемо решење. И да одговоримо на понуду каква год да буде била.

* Пошто некако сви ми рачунамо да ће све то да се заврши, и то добро, шта онда? Који задаци преостају?

- Страшно много. Да покренемо људе у овој земљи да свакога дана почну да раде нешто и за себе и за друге. Да им то, рад, постане главна идеологија и основни начин решевања свих питања. И када сам сада био у Нишу, када сам отварао фабрику, а неки протествовали, све време сам мислио о томе да нико, од свих који се као буне и тврде да им држава отима државну имовину, није изашао са предлогом да на том аеродрому ради. Да га узме да би на њему радио. Да иде тамо свако јутро, да набавља гориво, преговара са превозницима, дочекује путнике, утоварује терет, чисти писту... Да ради све оно што данас неко ради, и оно што та држава, чији тај аеродром јесте, хоће да ради. Разумете? То је основна разлика између нас и њих. То је разлика, као што сам рекао, између похлепе, у овом случају за влашћу, и амбиције. Похлепни маштају да добију нешто што ће им омогућити да не раде ништа, амбициозни праве планове да раде. И што се мене тиче, нека тако и остане. Србија је одавно научила да направи разлику. И сваки дан учи сопствену амбицију. И рад на њој. И тиме сам више него задовољан. То јесте остваривање моје политике. Живот и рад. То нам треба, а похлепу ћемо да оставимо да спава и сања. Друго она и не уме.

извор: Експрес