Вучић: Србија улази у нови век рада без чаробних штапића и рата
Време настанка лутеризма, на самим почецима новог века (трајао је од Колумбовог открића Америке до Октобарске револуције 1917), протестантски и католички свештеници су, подједнако, осуђивали све распрострањенију коцку.
Католички аргумент је био да се "на коцки може изгубити".
Протестантски је био, донекле, и на први поглед, зачуђујући. Били су против коцке, јер се на коцки "може добити".
А таква врста добитка, по њиховом мишљењу, заустављала је човека у његовим најважнијим активностима. Усавршавању и раду.
И данас, када размишљам о 2016. и нашем новом веку, тако потребном Србији, јасно ми је шта нам је задатак.
Да и следеће, и сваке наредне године ни случајно не пожелимо да нам било шта падне с неба, да нас било шта заустави, већ да у свакој од тих година нешто створимо, изградимо, освојимо и зарадимо. Сами.
Да осетимо, како је то говорио Иво Андрић, "оно унутрашње задовољство које човек има од добро свршеног посла и које више вреди од свих награда и признања људских".
Да се усавршимо и будемо бољи.
То треба да буде 2016. Почетак нашег новог века, у којем ћемо сопственим снагама, радом и умећем прескочити огроман јаз који је, захваљујући историји, настао између високоразвијених земаља и Србије.
А да је то могуће, извести велики скок, тврдио је још половином прошлог века Александар Гершенкрон, амерички Јеврејин, рођен у Русији, који је био професор економије на Харварду, и по којем се чак и исплати каснити у развоју, јер јаз може да буде огроман подстицај, позив на мобилизацију и додатни напор, после којег следи велика награда. Уз то, кашњење у развоју, по његовом мишљењу, пружа могућност не само учења, него и избегавања грешака које су други чинили.
Ову теорију Србија је, у великој мери, доказала ове године, године почетка тог, нашег, првог великог скока.
Отпочели смо озбиљне реформе, ојачали инфраструктуру, средили државну касу, уштедели, повећали инвестиције и запосленост, почели да повећавамо плате и пензије, тиме и потрошњу. Стварамо, убрзано, институционалне услове - од повећања правне сигурности до смањења бирократских процедура - за још бржи развој.
Следеће године Гершенкронов одскок мора да се настави. Оне после морамо да уђемо у убрзани развој.
И знам да многи замерају због брзине, и да би хтели да се све то заврши брже, ако је могуће већ данас, како би њихови новчаници били одмах пунији, а живот, такође, одмах лепши.
У жељама се, дакле, слажемо.
Уосталом, и постао сам премијер да бих Србији, и свима у њој, донео неки бољитак. Да би она постала економски јака, уређена и пристојна земља. Да бих сваком грађанину Србије омогућио оно што се зове - пристојан живот. Дакле, да буде сигуран да има услове да учи и усавршава се, да живи у уређеном окружењу и да ради.
И волео бих да имам чаробни штапић и све то створим одмах.
Али, немам. И нико га нема.
Лично се, притом, надам да је и самој Србији доста "чаробних штапића". Ништа нас у историји није толико изударало као они. Све обећавајући нам, како у ком случају, или "одмах" и "сада", или неку правду и бољи живот на небу, у "небеској Србији". За њу је требало само да умремо, ништа више.
Ја сам, да подсетим критичаре, обећао нешто сасвим супротно. Тешке мере, тешку штедњу и тежак рад.
Обећао сам, притом, живот, то јест начин на који се до бољег живота стиже. И нисам никада рекао ни да ће да буде брзо, ни лако.
Али јесам, и тога се држим, да за Србију више нико неће морати да умре, да неће бити ратова и нестабилности, да ћу урадити све да са суседима и светом живимо у миру, да се разумемо и помажемо. И да ћемо заборавити да "умемо да ратујемо", него ћемо, уместо тога, научити да радимо.
И обећао сам да ћемо се одважити и скочити. Зато што то јесте амбис преко којег морамо, а моста нема. И нема никог другог до нас, ко то може да уради.
Србија, просто, мора да пређе ту провалију. Немамо куд назад. Уосталом, по Волтеру, само бедни народи живе од историје. И то тако што је измишљају.
А Србија није бедна. Не сме да буде. И мора у будућност. Преко амбиса, великим скоком.
Сасвим друго питање је колико ће то да траје. По мом мишљењу, брзи смо, али морамо још брже. И знам да то некоме није довољно, али знам и колики је јаз и колико није једноставно постићи идеалну брзину.
Број неписмених у Енглеској је 1900. био три одсто. У Србији, 2002, више од пет одсто. Сада је тај број преполовљен, и, по попису из 2012. године, неписмених је било 2,68 одсто.
Дакле, нешто мање него у Енглеској пре више од сто година.
И тај податак је сасвим довољан да схватимо да ће нам брзина зависити од количине знања које стекнемо и количине рада који уложимо.
А да бисмо то успели, и зато се толико често враћам на Лутера, Вебера, протестантску радну етику, морамо да потражимо у прошлости коју нам је историја одузела управо оне примере који ће нам омогућити да почнемо да учимо и радимо.
Да коначно почнемо и да верујемо у себе и у то да можемо исто што су могли и други.
И то је једина прошлост која нам је потребна. Она у којој је, на пример, Ђовани Пико дела Мирандела, који је у петнаестом веку објавио трактат "О достојанству човека", својеврсни манифест ренесансе, у којем је рекао да нас је Бог створио да бисмо нешто сами са собом урадили. Да од нас, од тога колико ћемо у себе уложити и радити, зависи шта ћемо да будемо, колико добри, колико лоши, успешни или неуспешни, велики или мали.
Томе морамо децу да учимо, вери у себе, као и раду, радној етици, штедњи, улагању.
То мора да буде и основ реформе просвете о којој и сам толико причам. Спој рада и учења. Практична примена знања. Усавршавање које се наставља и после школовања. Рад који не престаје. На себи, и на стварању нове вредности.
Страшно много тога треба да научимо, уз предност о којој је говорио Гершенкрон - учићемо и из туђих грешака, не само из својих.
Зато, због туђих грешака, које смо, делом, и ми платили, инсистирам на грађењу јаке државе, оне која истовремено и ствара услове, али и утиче на главне економске токове.
Зато толико пожурујем министре у реформама, и, посебно, у довођењу инвеститора и изградњи инфраструктуре.
Зато и брза пруга до Будимпеште, и модернизација свих пруга у Србији, и завршетак изградње ауто-путева до априла 2017. године, на крају, зато и "Београд на води", и "Тенис", и "Леар", и "Делфи"...
На крају, зато мислим да јесмо брзи, али и да можемо још брже. Брже до знања, брже до улагања и брже до посла.
Време је новац, рекао је Бенџамин Френклин, један од америчких очева нације, и зато ја хоћу да будемо још бржи.
Поготово у мењању себе и Србије. Много тога као да је окамењено овде, код нас. Навике, менталитет, митови.
Велики пијук је потребан да се све то разбије. Да научимо оно што сам навео на почетку - да оно што добијеш, низашта, ничему и не служи, поготово не теби и твојој држави.
И, ако некоме није јасно, борба против корупције, хапшења великог броја оних који су оштетили буџет, није ништа друго него борба против идеје да ствари падају с неба. И да свако ко то помисли, ко је спреман да нешто украде, уместо да заради, не само да откида од нашег друштвеног добра, од онога што треба да уложимо у путеве, школе, болнице, него и шири тај погубан мит, онај о лакој лови, и брзом богаћењу.
Богатство које је преко ноћи згрнуто не уме да враћа део друштву које га је омогућило, и од којег је отето, и разбија само то друштво. И то треба да научимо из протестантске прошлости и етике. Зарађуј и улажи зарађено.
Тако градиш и себе и друштво, тако, да поновим, ваљда ће неко и да запамти, добијаш и све оне бенефите које уређено друштво пружа - напредне школе, ефикасно правосуђе које те штити, добре болнице и путеве...
То је, на крају, и разлика између тајкунске државе и државе крупног капитала.
Прву, у којој тајкуни раде само за себе, отимајући од државе, морамо да искоренимо.
Друго, у којој крупни капитал ради, у сагласју са државом, и за себе и за државу, друштво, унапређује га и развија, морамо да створимо и оснажимо.
И све су то елементи нашег великог скока и нашег новог века. Знање, морал, рад. И политика која се заснива на резултату, а не на чаробном штапићу.
И, што је најважније, и показали смо то и ове године, све то није никаква утопија. Имамо резултат, по први пут после толико година, и имамо основ да верујемо да можемо још више и још боље.
Рад нам се исплатио, промене су почеле, Србија напредује. А свима којима то није довољно, могу само да кажем да ћу управо ја остати највећи критичар сопственог посла, и онај који ће вечно бити незадовољан и брзином и количином урађеног.
Ја посебно журим да видим ту промењену, пристојну, сређену и економски јаку Србију. И ја ћу на том пројекту свакако највише да радим.
Остаје само још да се усавршим у реаговању на лажи и мржњу. И иде ми и то, полако.
На једини начин на који је то и могуће. Радом.
И разумевањем Србије и њене бити, ону коју и желимо да променимо.
Поделе, које подстичу насиље, овде су део превише дуге традиције да би нестале преко ноћи.
Зато, сви који се ужасавају над "Фармом" и "Паровима" треба да погледају резултате анкете која је рађена уочи доношења новог грађанског законика, и да се добро замисле. Само 12 одсто људи у Србији подржава апсолутно укидање физичког насиља над децом.
Другим речима, насиље нам је иманентно, усађено у саму бит, њему учимо и децу, учимо их да га користе да би решила сваки неспоразум и свако неразумевање.
Бијемо их да би она сутра умела да бију.
И да ли је онда чудно што смо њиме затрпани? Није, али то само још значи да нам је посао и да урадимо све да се откопамо из те рупе подела и агресије у коју смо упали.
Зато сам тражио, пре свега од људи из моје странке да избаце свако насиље из јавног говора. Зато и нећу да се љутим на критичаре.
Пробаћу да их разумем.
И да им понудим ново решење, оно које најбоље знам.
Радићу.
И, следеће године, то ћу почети 1. јануара. У седам ујутру.
И знам да ће ми се придружити свако ко сања исту Србију као и ја.
Ону која је могућа.
Која је прескочила амбис и пронашла будућност.
И коју смо сами изградили.
Извор: "Вечерње новости"
