„Никада нисам коментарисао рад правосуђа у конкретним предметима. Поготово то нисам чинио као потпредседник Владе. Ни сада не желим да говорим о судијама и тужиоцима и њиховом раду у конкретном случају. 

Ипак, да ли данас знамо ко је пуцао у Вука Драшковића, ко је помагао онима који су то непосредно учинили. Данас, 13 година после несумњивог злочина у Будви.  Мислим да не.

Држава као организована друштвена заједница има право, које је и њена дужност, да починиоце кривичних дела кажњава. Ми нисмо били довољно организовани као држава и правосудни систем да откријемо ко је починио овај злочин. Тиме смо праштали овај злочин. 

Овакви злочини се не праштају. Могу да мислим о Вуку Драшковићу шта хоћу, али нико нема право да убија људе, или то покуша да учини, или им помаже у томе, а да за то не одговара.

Злочин заслужује ефикасну правду. Онај ко залужује казну не треба на њу да чека 30 година.  Да ли је неко крив или не, колико и на који начин треба да буде кажњен, о томе одлучују судије. Ја им се у посао не мешам.

Ипак, пре 13 година пуцано је у човека. Сви злочинци нису приведени правди. Ко је све покушао да убије човека мора да се сазна брзо. Правда је правда када је ефикасна. У развијеним земљама коначна пресуда за овакав злочин добија се након годину дана. 

Томе и наше правосуђе мора да тежи. Борба против криминала има ефекат само ако је откривање и кажњавање кривичних дела брзо. Тражим да органи српског правосуђа хитно расветле овај тежак злочин. 

Наша порука Србији, њеним грађанима, али и целом свету мора да буде јасна и недвосмислена – злочин се не исплати, а починиоци злочина, у складу са законом, морају бити кажњени.“