Бојан Терзић - 24.11.2011.

СНС сматра да Србија мора да има озбиљан Закон о јавним набавкама као базу за борбу против корупције, с друге стране поједини представници режима сумњиво постављају питање важности овог закона тако да је јасно да је управо власт та која не жели да Србија буде нормална европска држава. Нацрт Закона о изменама и допунама Закона о јавним набавкама је припремљен на брзину, то се може видети из његовог текста, може се видети из понашања функционера који су га заступали. Стручњаци у овој области, домаћи и страни, представници ЕУ, су јасно упозоравали да не треба на брзину мењати овај системски закон, а нарочито је опасна његова промена ако знамо да је следећа година избора.  Иако је СНС још у фебруару ове године поднела Народној скупштини предлог за измене и допуне Закона о јавним набавкама којим су сва лоша решења и сви постојећи недостаци отклоњени власт је одбила да уврсти овај предлог СНС у дневни ред. Влада је део одредби тог нашег предлога закона и нашег нацрта Закона о јавним набавкама из септембра месеца ове године преузела, али је нажалост преузела погрешно. С друге стране, један део одредби је формулисан тако да није јасно које новине и која боља решења доноси. На пример, предвиђено је да се Управа за јавне набавке пребаци у Министартво финансија, односно да уместо као до сада буде посебна организација, буде орган у саставу Министарства финансија. Ако погледате Закон о државној управи тамо јасно пише посебна организација образује се за стручне и са њима повезане послове чија природа захтева већу самосталност од оне коју има орган у саставу. Послови које обавља Управа за јавне набавке су стручни, извршни и везују се за област у коју је укорењена корупција и сасвим је јасно да је њој потребна већа самосталност од органа у саставу министарства.

С друге стране, представници Министарства финансија су нас убеђивали да ће она заправо сада као орган у саставу Министарства финансија радити боље и ефикасније. Зашто боље и ефикасније? Можда зато што ће они сада контролисати. Нацртом закона је мало ствари, да тако кажем, битних промењено. Примера ради, услуге из Анекса 1Б нису промењене, тачније и даље ће се  у јавним набавкама мале вредности набављати ове услуге без обзира на њихову вредност, примера ради правне услуге, адвокатске услуге, здравствене услуге. Ми смо на прошлој конференцији говорили у чему је смисао поделе ових услуга на нивоу ЕУ и рекли смо да нема никаквог смисла да се те услуге деле на националном нивоу, нарочито у нашој држави која је мала и која има велике проблеме са корупцијом. Рестриктивни поступак је редефинисан, међутим није уведен као правило, рестриктиван поступак је правило уз отворени поступак у ЕУ, односно он се може увек користити без икаквих додатних услова. Међутим, овим нацртом су задржани неки потпуно нејасни услови за његову примену што доводи до неједнаке примене закона у пракси и до злоупотреба. Предвиђено је ажурирање листе кандидата на сваких шест месеци, то је решење које смо ми предложили, међутим није уведено обавезно обавештавање, тачније постоји једна одредба код огласа у јавним набавкама али она није добро дефинисана и не може се јасно закључити да наручилац има обавезу да обавештава сва заинтересована лица приликом ажурирања листе. Преговарачки поступак са и без објављивања  јавног позива су потпуно измешани, иако у директивама ЕУ постоји јасна подела ова два поступка. Преговарачки поступак из разлога изузетне хитности је сада унет односно дефинисан као преговарачки поступак са објављивањем јавног позива и то је сматрамо потпуно погрешно, најпре зато што се сада губи могућност да Управа за јавне набавке делимично ex-ante  контролише примену овог поступка и евентуално реагује, и са друге стране зато што ће бити могуће  да се кроз овај поступак закључи оквирни споразум, а према овом нацрту оквирни споразум може трајати четири године. Уводи се као што сам рекао оквирни споразум и време трајања је ограничено на године што је супротно Закону о буџетском систему, јер је у Закону о буџетском систему предвиђено да се финансијски план буџетских корисника доноси на период од 1 до  3 године и да се средњорочни планови односе на буџетску годину и наредне две године.

Иако у директиви ЕУ пише да се оквирни споразум може закључити на период од четири године то решење не одговара нашем буџетском систему. Смисао оквирног споразума јесте да омогући наручиоцу да за релативно кратко време задовољи своје потребе и релативно брзо закључи Уговор о јавној набавци. Такође, тако се омогућава централном телу за јавне набавке да за друге наручиоце набавља одређена добра, услуге или радове. Међутим, овај нацрт није ограничио предмет оквирног споразума што са једне стране може довести до злоупотреба, а  са друге стране до превелике централизације набавки и додатног смањења конкуренције што ће довести до потпуног нестанка малих предузећа на тржишту јавних набавки. То значи да наручилац, примера ради, за неко јавно предузеће може закључити оквирни споразум са једним понуђачем и наредне 4 године искључиво од њега набављати одређена добра. Тачно је да у директиви ЕУ постоји та могућност, али земља која има проблеме са корупцијом не може дозволити да се оквирни споразум  осим у одређеним изузетним случајевима закључује са једним понуђачем. Потребно је да се закључи са бар три понуђача и да имате какву такву конкуренцију. Оно што је интересантно јесте да нацрт предвиђа објављивање плана набавки за одређену годину и на први поглед такво решење уводи додатно транспаретност у поступак и представља једну од мера за борбу против корупције. Међутим, ако мало анализирате видећете да то решење има и негативне последице, а то је да може довести до договора понуђача и повреде конкуренције и питање је да ли ова мера више помаже борби против корупције него што иде наруку повреди конкуренције. Проблем са планом набавки је шта се планира, за набавку у којим износима, које су карактеристике добара, услуга или радова које се намеравају набавити, а то ово решење са објављивањем плана набавки не решава.

Оно што нацрт уговора нуди као новину јесте да ће понуђачи, тачније понуђач чија понуда буде оцењена као најповољнија накнадно достављати доказе о испуњености услова за учешће у поступку и то решење правдају тиме да на тај начин понуђаче растерећују папирологије и убрзавају поступак, смањују трошкове и слично. Међутим, овако се мења потпуно систем јавних набавки, сам темељ овог закона се мења. Да бисте могли да се такмичите у поступку јавне набавке најпре морате да испуните одређене услове, да вам понуда буде исправна, да буде одговарајућа, да наручилац утврди да ви нудите тачно оно што треба и након тога се ви такмичите, а понуде се рангирају. На овај начин се неће помоћи понуђачима да смање папирологију зато што ће имати само 5 дана да прибаве сву документацију од дана када сазнају да је њихова понуда оцењена као најповољнија. До сада су имали 30 дана, 25 дана, 22, а сада ће имати 5 дана. То практично значи да ће и даље понуђачи морати да имају припремљену документацију унапред, јер за пет дана свакако не могу да прибаве сву документацију, нарочито ако се има у виду колико трају поступци за издавање одређених докумената.

Ово решење такође не решава проблем оригинала или оверених копија које стварају велике трошкове за понуђача. Ми смо у нашем предлогу напротив предвидели да се услови морају доказати пре доношења одлуке, пре оцене понуде, али смо и предвидели да понуђач који буде изабран као најповољнији није дужан да доставља оригинале или оверене копије докумената. У неким случајевима документација која се достави уз понуду је обимна, има и по више стотина страна и овера тих докумената пошто понуђач свакако не може да вам да оригинале потребни су њему, кошта више стотина хиљада динара и несразмерна је често вредност јавне набавке. Ми смо то решили тако што смо рекли - не морате да достављате оригинале или оверен копије трајно, довољно је да нам доставите ако посумњамо, ако наручилац посумња у исправност копије документа, довољно је да нам доставите оригинал на увид. Такође је СНС проблем обимне папирологије и доказивање обавезних услова решила тако што је омогућила понуђачима да се позову на јавно доступне регистре, нпр Агенција за привредне регистре води регистар привредних субјеката и није потребно доказивати испуњеност тог услова, довољно је да наручилац оде на сајт агенције и видеће да ли је понуђач регистрован или не. Исто тако предвидели смо да Агенција за привредне регистре води регистар понуђача, дакле оних који испуњавају основне услове за учешће у поступку јавне набавке и да на тај начин наручилац може сваког тренутка да утврди да ли понуђач испуњава услове или не.

Овај Владин нацрт уводи листу негативних референци, нешто слично смо и ми предвидели у Нацрту закона о јавним набавкама, ми то зовемо списак негативних референци, међутим за разлику од нашег закона Владин нацрт не прецизира употребу те листе негативних референци. Није јасно да ли наручилац може да одбије понуђача на тој листи, није јасно колико се неки понуђач  може наћи колико дуго на листи негативних референци. Такође није јасно да ли постоје разлике између доказа негативне референце, доказ негативне референце може бити правоснажна судска одлука, али може бити извештај надзорног органа. Свакако да снага ова два документа није идентична. Нацрт предвиђа оснивање управе за централизовање, спровођење јавних набавки, али не предвиђа ниво централизације, то се оставља Влади у надлежност па се онда поставља питање шта је овим нацртом закона уопште уређено у погледу нацрта јавне набавке. Нацрт не уређује који ће наручиоц имати право да набављају добра, услуге и радове преко Управе за спровођење јавних набавки, нацрт не предвиђа такође ни која то добра, услуге или радови ће моћи бити набављени на овај начин. У погледу последице поднетог захтева за заштиту права нацрт предвиђа измене, тако што неће задржавати даље активности у поступку већ ће спречити наручиоца да закључи уговор. Ово решење је добро, али није прецизно из простог разлога што треба раздвојити ситуацију када се захтев за заштиту права поднесе пре отварања понуда и ситуацију када се захтев за заштиту права поднесе након отварања понуда. Уколико се захтев за заштиту права поднесе пре отварања понуда сасвим је оправдано да наручилац не може да донесе ни одлуку о избору најповољније понуде, у супротном имаћемо повећан број захтева за заштиту права, зато ће изабрани понуђач поднети или захтев за заштиту права или покренути управни спор.

Последњих дана се у јавности могло чути мишљење да процедура јавних набавки нису ефикасне за борбу против корупције, да постоје бројне критике ЕУ на рачун самих директива о јавним набавкама, као и да можемо да имамо савршено чисте папире и чисту процедуру али да и даље буде корупције. Могу да кажем да је тачно да постоје критике појединих стручњака у Европи, али то не значи да је довело до укидања нити до измена ових директива. Процедуре јавних набавки у ЕУ постоје пар десетина година, негде и дуже у зависности о којој држави чланици је реч. Треба подсетити да свака приватна компанија има одређену процедуру набавке. Замислите кад држава за 4 милијарде евра годишње не би имала јасно уређену и прописану процедуру као што и нема, односно не примењује закон за једну трећину овог износа. Тачно је да можете да имате савршено чисте папире и процедуру да буду опет корупције, али колико ми већ имамо поступака који немају ни чисте папире нити чисту процедуру. Хајде да се усредсредимо, да процесуирамо такве случајеве где нису чисти папири, где није поступак спроведен правилно, онда ћемо се усредсредити на бољу контролу и контролисати оне набавке где су папири чисти. Да ли треба да вас подсетим набавки вакцина, сателита, микрофилмовања, фонда, пензијског инвалидског осгурања и многих других.....Ако желимо да унапредимо контролу јавних набавки и ако желимо да унапредимо контролу и тамо где је наизглед поступак исправно спроведен онда треба да ојачамо Државну ревизорску институцију, да тамо запослимо искусне економисте који ће утврђивати како је неки кредит набављен, да запослимо инжењере који ће утврђивати да ли има корупције на градилишту, да ли је потребно толико вишка радова, непредвиђених радова. Да запослимо и те стручњаке који ће рећи да ли је одређеном наручиоцу потребан тај софтвер и колико кошта. Само Управа за јавне набавке је у свом извештају 2011. године рекла да је утврдила неправилности у набавкама вредним 1,4 милијарде динара и то само у преговарачким хитним поступцима. За последњих пар година то је 5 милијарди динара, ето вам примера где немате чисте папире, где немате чисту процедуру, да ли је неко реаговао на ово? Није. Поставља се питање зашто!? Да искористим прилику да подсетим Управу за јавне набавке да је дужна по закону да редовно објављује преглед закључених уговора, последњи објављен извештај о закљученим уговорима на порталу јавних набавки је за последњи квартал 2010. године, а сада смо у последњем кварталу 2011.год. Хвала вам на пажњи, изволите ако имате неких питања у вези са данашњом темом конференције. Хвала вам. Пријатно.