Овогодишња инфлација ће и поред свих настојања и НБС и Владе да резултате прикаже другачијим бити двоцифрена. Ја вас још једном подсећам да је она пензионерска инфлација коју прати Економски тим СНС, а који се односи на 59 најзначајнијих или најчешће коришћених животних намирница и потреба премашила 20%, да је цена оне уже групе основних животних намирница премашила 30%, а ако се томе дода податак да у структури просечног породичног буџета учествују са преко 55%, онда знамо колико је опао животни стандард и колико је егзистенциони минимум већине грађана угрожен. Податак Привредне коморе Србије од јуче да је пољопривредна производња коју смо прогласили иначе приоритетом свих приоритета, ове године у паду заједно са сточарством између 3-4%, је заиста алармантан. Још је алармантнији податак да смо ове и прошле године у односу на просек 1996-2000, а знате како су биле оптерећене те године, да смо ове и прошле године смањили пољопривредне и ораничне површине за 7%, површине жита за око 15%, поврћа и крмног биља за око 20-25%, дакле за једну четвртину, ливаде и пашњака за око 10%. Укупно од 1946. године Србија има најмање засејаних пољопривредних површина и ту је узрок свих проблема у аграрном сектору. Одсуство стратегије, одсуство једног смишљеног плана за развој српског села и за производњу јефтине хране, оне која предвиђа да наредне године бележи суфицит између 3-5 милијарди долара пољопривредног сектора који би био компаративна шанса у годинама па чак и у деценијама које долазе. Ако се томе дода податак који смо често пута помињали и којег смо се плашили да ће резултирати оваквим развојем догађаја кад су цене основних пољопривредних намирница у питању, а то је један податак да прогласите нешто приоритетом а да му одвојите најмањи аграрни буџет или други најмањи аграрни буџет у историји Србије од 2,6% у структури укупног буџета, или свега 250 милиона евра, онда заиста долазите до чињенице и до податка да држава не води рачуна о пољопривреди, о селу и да је раст цена млека, несташица и празни рафови, проблеми са ценама хлеба као и несташице других животних намирница, просто резултат одсуства било какве бриге актуелног режима о пољопривреди.

Такође бих се кратко осврнуо и на предстојећи ребаланс буџета који просто невероватно да ће се очигледно вршити у последњим недељама месеца децембра. Озбиљна држава, озбиљна власт чим уочи да се јавни приходи и јавни расходи не реализују  предвиђеном динамиком, или динамиком Закона о буџету ребаланс врше већ средином године. То је уобичајена пракса да се уради у јуну, у јулу како би се могле реструктуирати јавне финансије. Овде изгледа да ће ребаланс буџета бити верификација њихове расипничке политике, односно покушаће само да ребалансом испеглају све оно што су потрошили. Обесмишљен је Закон о буџету и заиста је просто невероватно да ће очигледно Закон о буџету за 2011. годину и ребаланс буџета за 2010. бити усвојен истовремено. Ребаланс ваљда служи да се види где се више троши, или где се мање приходује па да се нешто мерама економске политике учини у циљу реструктурирања јавних расхода и јавних прихода, а не само као пука констатација да је неко потрошио много више него што је предвиђено, односно да смо били много већи расипници од онога што смо обећали и привреди и грађанима Србије приликом усвајања буџета за 2010.

Отуда Економски тим СНС са правом и поставља питање да ли ће Државна ревизорска институција у контроли јавних финансија 2011. године контролисати буџет, односно реализацију буџета према Закону о буџету или ће контролисати ребаланс буџета, јер заиста не видимо једну економску сврсисходност усвајања буџета у последњем месецу, а вероватно и у последњим недељама. Наравно, ни усвајања ребаланса нема, јер у једној Влади имамо три различите економске концепције, три начина шта урадити са ребалансом буџета и коме преусмерити средства. Очигледно да су комерцијални феуди појединих странака и појединих коалиција толико јаки да просто не могу да пронађу консензус.

И још један кратак осврт, док нема пара за пољопривреду, или има  овако смешних пара, државне паре, паре буџетских средстава и Министарства економије који су постали праве мале банке јер они распоређују средства и уредбама усмеравају ка оним општинама и ка оним секторима и ка оним индустријским гранама где ће  имати највећу политичку промоцију и подршку, оснивају се неки Уједињени региони. Ако господин Динкић буде успешан на уједињавању региона онако како је успешно ујединио грађане Србије у беди и сиромаштву, онда нема неку нарочиту економску и политичку перспективу.
Толико, има ли питања? Ако нема питања, ја вам се захваљујем, пријатно!